• Предсједник Одбора за стандардизацију српског језика Срето Танасић, поводом 11. септембра и 835 година од настанка Повеље Кулина бана, истиче да је то неспорни споменик српског језика и културе и да нема ниједног аргумента који би говорио супротно, те нагласио да треба установити висока признања са именом Кулина бана и/ли/ његове повеље.

„Средњовијековна Босна, према свему што је наука досад нашла, неспорно је земља српског народа и српског језика, а таква је била и као држава, па је логично да је и Кулинова повеља, настала у таквој историјској реалности, споменик српске историје, права, дипломатије, језика и културе“, каже Танасић у интервјуу за Срну.

Танасић, који је и дописни члан Академије наука и умјетности Републике Српске, истакао је да Срби не би требали нијемо да посматрају манифестације које приређују они који фалсификују и покушавају да присвоје Повељу и на њој искривљено представљају историју средњовјековне Босне, коју вијекови и океани дијеле од данашње Босне какву неки у Сарајеву желе да изграде, а годишњицу Повеље обиљежавају на погрешан дан.

Он указује да је Повеља Кулина бана написана на Усјекованије главе Светог Јована Крститеља 11. септембра 1189. године по новом календару, односно по старом 29. августа, када је падао овај празник, који у Сарајеву обиљежавају.

„Они су то обиљежавали 29. августа. Можда је то неки други Кулин“, наводи Танасић и напомиње, да чувени бечки слависта Ватрослав Јагић, да је видио икакву сумњу у српску припадност Повеље, не би ни у својим „Успоменама“ написао реченицу „Листина Кулина бана од године 1189. прво је и најстарије што би писано ћирилицом, а србским језиком“.

Као један од видова заштите Повеље Кулина бана као српске културне баштине, Танасић предлаже да се осмисле различите манифестације попут научних конференција поводом јубилеја на којим би учешће узимали филолози, историчари и правници, затим установљавање високих признања са именом Кулина бана и/ли/ његове Повеље.

МАЛО ПОЗНАТЕ ЧИЊЕНИЦЕ О ПОВЕЉИ КУЛИНА БАНА

Наводећи неке до сада мало познате чињенице о Повељи Кулина бана, Танасић истиче да је, осим у ужим стручним круговима, слабо познато да је у погледу језика, писма и правописа овом документу идентична Прва оснивачка повеља манастира Хиландара, издата од монаха Симеона, раније великог жупана Стефана Немање, на Светој Гори десетак година касније.

„Само у овој другој повељи у народни језик је умијешано више ријечи из старословенског језика, што је нормално с обзиром на њену природу и намјену, како истиче историчар језика Петар Ђорђић. Да неће неко рећи да ни она не припада српском писаном, историјском и културном насљеђу јер је идентична Кулиновој повељи?“, пита Танасић.

Он каже да је тешко нешто кривотворити, а да то не остане уочено, те указује да савремени српски историчар језика Виктор Савић истиче да није без значаја чињеница да се у обје повеље јавља и слово „Ћ“ због потребе српског изговора, а са чијим настанком започиње историја српске ћирилице.

Танасић помиње још једну важну појединост о којој се мало зна, а то је да је брат рашког великог жупана Стефана Немање и стриц Светог Саве – кнез Мирослав, за којег је и писано чувено Мирослављево јеванђеље у исто вријеме кад и Кулинова повеља, био ожењен сестром Кулина бана.

ИСТИНОМ БРАНИТИ СРПСКО КУЛТУРНО НАСЉЕЂЕ И О ТОМЕ ГОВОРИТИ У СВИЈЕТУ

На питање како заштитити ово српско културно добро од настојања других да га присвоје, Танасић напомиње да је Кулинова повеља најстарији сачувани цјеловит споменик српске писмености на српском народном језику, као што је и Мирослављево јеванђеље, из истог периода, најстарији споменик на српској редакцији црквенословенског језика.

„Као таква, Повеља истовремено представља и један од најзначајнијих споменика словенске писмености. Данас нема суда за фалсификате. Ипак, лакше ми можемо истином бранити своје културно насљеђе као значајан знак нашег националног идентета, него што могу фалсификатори на лажима чинити присвајање“, указује Танасић.

Он истиче да српске државе морају убудуће много одговорније његовати свијест и знање о српској писаној баштини, те ангажовати компетентне научнике да у домаћој и свјетској научној јавности о томе редовно говоре и пишу.

Танасић напомиње да је важно обнављати радове старијих филолога и објављивати новија истраживања о српској писаној баштини, па тако и Кулиновој повељи.

„То значи да морамо и превредновати ону полувјековну научну парадигму, према којој је све што је у културној прошлости српској проглашено у најмању руку за `наше`, нешто богумилско, српскохрватско, свачије само не своје – српско“, каже Танасић.

Он истиче да треба и другачије конципирати уџбенике из националних дисциплина, како се српска историја не би прикривала, потискивала, већ свакој младој генерацији објективно и истинито представљала.

„На то нас обавезују и прошле генерације, које су то стварале и сачувале, али и будуће, којим смо ми дужни сачувати, па и свјетска цивилизација. И она ће, кад прођу ова смутна времена, питати зашто нисмо чували своју културну баштину, јер је то дио свјетске баштине, а многи споменици чак су и међу највреднијим драгуљима те баштине“, указује Танасић.

Он подсјећа да закони о језику и писму у Србији и Републици Српској усвојени 15. септембра 2021. године изричито наводе обавезу чувања српске писане баштине од фалсификата и присвајања.

„Посебно нас на то обавезује Декларација о заштити националних и политичких права и заједничкој будућности српског народа. То није ни позив ни препорука, већ трајна и озбиљна обавеза о којој ће се морати подносити извјештаји“, истиче Танасић.

Пошто брига о српском националном идентитету дуги низ деценија није била уграђена у државни апарат, потребно је, каже Танасић, да се одговорност за национално врати у тај апарат, да се са компетентним осмишљава и постане важан дио трајног државног посла, а не да се своди на неке пригодне манифестације са фотографисањем.

Он указује да има научника који с добрим разлозима говоре да Повељу Кулина бана, као и друге најзначајније српске писане споменике, треба стално враћати у свијест данашњих генерација као важне чињенице српске културне прошлости, јер је то, што свјесно што несвјесно, потискивано или другачије интрерпретирано – као некакво заједничко културно благо.

И ИСТОРИЈСКИ И ЈЕЗИЧКИ ДОКАЗИ ДА ЈЕ ПОВЕЉА СРПСКА

Говорећи о историјским доказима, Танасић указује да академик Бранко Летић истиче да сви научни извори потврђују рано постојање српског народа на том простору под његовим српским именом, као и да у 10. вијеку византијски цар Константин Седми Порфирогенит Босну види као земљу у којој живе Срби.

Уз подсјећање да и римски папа 1188. године, годину дана прије настанка Кулинове повеље, у писму дубровачком надбискупу Босну назива „српским краљевством“, Танасић констатује да је „тешко устврдити да су папе биле необавијештене или нешто кривотвориле у корист Срба“.

Осим тога, указује Танасић, Повеља има и друге знаке као и све друге српске повеље тога времена, тако да започиње са „У име Оца и Сина и Светаго Духа“, а завршава се опет призивањем Бога – „Тако ми Боже помагај и сије /ово/ Свето јеванђелије“.

Када је ријеч о језичким доказима, Танасић истиче да стручњаци за историју српског језика кажу да је у Повељи чист српски језик, старосрпски језик, да се у њој налази најстарија сачувана потврда српског облика имена Јован, са гласовном групом „јо“, као и да ју је чувени славста Франц Миклошич, „патријарх славистике“, у Бечу 1858. године публиковао у едицији „Српски споменици“.

„Заиста, који ауторитет међу овим фалсификаторима може оповргнути његово виђење Кулинове повеље? Могу ли ови што претходних година обиљежаваху њену годишњицу у погрешан дан?“, пита Танасић у интервјуу за Срни.

Срна