•  Ударио је подгорички режим на Српску православну цркву, вековну Митрополију црногорско-приморску која је стварала најмању балканску државу, делила са њом добро и зло, ширила територију ван нахија и брда, да би данас на простору од 13.812 квадратних километара поново на распећу ставила Господа!

Извор: Новости.рс

Али и свештенство и монаштво наше свете цркве која је ушла у идентитет православних Црногораца. Нажалост, у трећем миленијуму дешавају се ствари које су непримерене 21. веку – прогон свештенства, отимање најсветијег манастира Острог, али и оближњег Ждребаоника, као и многих других, затим „ћерање“ српског језика и ћирилице.

Основно државно тужилаштво у Подгорици формирало је два предмета о манастиру Острог. Један, који се односи на упис тог верског објекта на Митрополију црногорско-приморску, и други, на радове у манастирском комплексу!

– То нема везе са стварношћу – каже за „Новости“ др Будимир Алексић, професор Цетињске богословије. – Ово је још једно средство притиска режима, који очигледно прибегава батини не би ли дисциплиновао већински православни народ! Отпор том науму дала је Нова српска демократија, као једина српска парламентарна странка у државној Скупштини која се бори за очување српске цркве, језика и српског идентитета у „српској Спарти“. Чујем да малобројни онесвешћени Црногорци окупљени око анатемисаног Мираша Дедеића причају да никада није постојало име манастира Ждребаоника, заборављајући да су наши свети оци у прошлости давали називе храмовима по локалитетима у којима су се налазили. Отуд манастири Острог, Морача, Бијела, Дуга… Данас је проблем што режим у континуитету већ годинама настоји да фалсификује све, па и то да сви светитељи на простору данашње Црне Горе који су Срби, то нису! Џаба што је Свети Арсеније Сремац други српски архиепископ чије су мошти почивале једно време у манастиру Косијерево код Никшића, а данас у Ждребаонику код Даниловграда. Или што светородна српска лоза Петровића вуче корене из околине Зенице у Босни…

Митрополија црногорско-приморска је, каже наш саговорник, једина институција која није под контролом режима, и која није у служби црногорског идеолошког пројекта.

– Зато режим врши притисак на Митрополију како би дошло до промене њеног канонско-правног статуса, односно до стварања „аутокефалне црногорске цркве“. То би, међутим, био само почетак режимског пројекта инструментализовања цркве у идеолошке сврхе. Власт жели да црква буде антисрпска, и само би као таква била прихватљива. Мило Ђукановић је ту намеру јасно саопштио: треба му црква која ће бити „у сагласју са државним интересима Црне Горе“. А приоритетни државни интерес Црне Горе јесте – асимилација Срба.

Већ скоро два месеца траје прогон најистакнутијег православног свештеника у Црној Гори, протојереја ставрофора Велибора Џомића, доктора правних наука и професора на Факултету за државне и европске студије у Подгорици, који су осудили правници, представници политичких странака, као и целокупна јавност, оцењујући то као пример правног насиља и срамни акт усмерен против СПЦ. Разлог, како саопштавају у МУП-у, јесте мишљење Агенције за националну безбедност да свештеник Џомић „угрожава националну безбедност“!

МИЛОВИ ПЛАНОВИ
У цркви какву Ђукановић и Ранко Кривокапић пројектују нема места за Светог Саву, јер је он са становишта официјелне црногорске историографије не само „страни светац“, него и „окупатор Црне Горе“. У таквој цркви не би било места ни за српски језик (као што му нема места ни у институцијама ове земље), већ би се служба вршила на лингвистички непостојећем „црногорском језику“, и – следствено – не би било места ни за ћириличко писмо кога одавно нема у државним органима са којима би црква требало да буде, по Ђукановићевом науму, „у хармоничним односима“ – оцењује Будимир Алексић.

ЈЕДНА ПАРТИЈА
Стварање „аутокефалне православне верске заједнице у Црној Гори“, како је то дефинисао Мило Ђукановић, постало је саставни део новог програма ДПС, што је необично и крајње неприродно, сматра Алексић. – Јер, где смо још чули да једна партија, уз то леве оријентације, чланица социјалистичке интернационале, у свој програм уграђује предлог како поједине цркве и верске заједнице треба да уређују своју унутрашњу организацију.