• Јуче сам посјетио Храм Свете Софије у Константинопољу, први пут од када је поново враћен у статус исламског вјерског објекта.

Пошто је био петак, дан молитве за муслимане, хиљаде су чекале испред улаза да би клањали под њеном куполом – џума намаз. Све прилазе је чувала и контролисала турска полиција и жандармерија. Први утисак је да се муслимани и Турци страсно и готово па ‘хипнотисано’ желе молити у Светој Софији, једном од најчудеснијих и најстрадалнијих мјеста на свијету.

Застао сам на њеним главним вратима и дотакао остатак некадашњег знака крста.

И као да је у овом новом симболу уписана сва судбина Свете Софије – поломљена је крсна хоризонтала, одраз земаљског и видљивог – но вертикала, одраз духовног, божанског, је и даље нетакнута, и недодирљива, стреми васељени као душа, као стријела, као молитва.

Као златни Цариград светој Царевој цркви.

ГОРАН ЛУЧИЋ