Како обиљежити Дан побједе над фашизмом у народу који има два антифашистичка покрета међусобно супротстављена?
ПИШЕ: Мила Тројановић Гашић
Како прославити овај празник у вријеме када се пресвучени фашизам све више разголићује, а имате у тој побједи горак укус грађанског рата?
Шта за Србе представља тај 9. мај 1945. године? Крај страдања у геноциду у Независној Држави Хрватској? Крај окупације? Крај грађанског рата? Успјешно извршену револуцију?
Како је могуће славити побједе у сјенци толиких страдања српског народа?
Како пронаћи у тој страшној трагедији рата 1941-1945. тачке које нас спајају, а не раздвајају?
Како, уопште, објаснити дјеци да је народ који је дао толико живота за ту побједу, који је убијан до истрјебљења у том рату са свих страна, на неком дубљем нивоу можда и поражен?
Шта можете данас рећи дјеци Невесиња о Другом свјетском рату, а да то не буду само опште истине о великим биткама тог рата?
На крају крајева, које су наше битке Другог свјетског рата које би могле стати у ред са Колубарском и Церском битком, одбраном Београда и Солунским фронтом?
Може ли се славити као дан ослобођења дан када мученички страдају недужне дјевојке у некој несхватљивој мржњи и освети?
Може ли се тај 14. фебруар у Невесињу и по чему упоредити са 20. новембром 1918. године, кад јуначка српска војска на челу са капетаном Драгољубом Михаиловићем, дочекана искреним усхићењем народа, улази у Невесиње и коначно га ослобађа од туђина, после 437 година?
И можда је дјеци лакше објаснити жртву поднесену у ратовима за слободу од жртве поднесене у миру за оне који су нас сатирали у свим ратовима?
Како објаснити ученицима цинизам наших нептијатеља да нас проглашавају данас фашистима и геноцидним народом? Како се могло догодити овакво обртање историје? Зашто смо им то дозволили?
Хоћемо ли нашој дјеци препустити да се сами сналазе на странпутицама историје коју нам други пишу? Хоћемо ли их препустити другима да их васпитавају и образују?
Хоћемо ли допустити и да од Другог свјетског рата прође 100 година без одговора на ова тешка питања?
Хоћемо ли прећутати 2045. стогодишњи јубилеј као што ћутимо 2018. о великој побједи српског народа?
И на крају, како одговорити на питање, које се намеће, ко чини Бесмртни пук код Срба? И зар само пук?
За почетак треба одговорити на питање шта је то што нас спаја. Урођена тежња ка слободи? Страдања невиних мушкараца, жена, дјеце? Обоје или нешто треће?
И не боли толико жртва поднесена за слободу с оружјем у руци колико жртва без могућности да се браниш!
Почевши од Невесињске пушке па до Митровданске офанзиве, покушали смо повезати тачке које нас спајају и представити ту непрекинуту нит ослободилачких тежњи српског народа и сјетити се свих невино страдалих, у посебно крвавом 20.вијеку!
Отуда у нашем Бесмртном пуку, и устаници Невесињске пушке, међу којима је и Петар Мркоњић, и Богдан Жерајић, и Марко Перин, као припадник Младе Босне, и солунски добровољци, њих преко шест стотина, и Благоје Паровић, шпански борац, и устаници из Јунског устанка 1941,отуда заједно Петар Самарџић и Обрен Ивковић, и невино страдали у геноциду над Србима у Независној Држави Хрватској, и Милан Нишовић, четрнаестогодишњак, прва жртва усташког дивљања у Невесињу, и свештеник Богдан Ђоговић, свирепо мучен па убијен у истом геноциду, и слике и имена жртава комунистичког терора, и слике и имена погинулих бораца у Отаџбинском рату 1992-1995. године.
Све жртве имају имена.
Исписали смо имена свих оних за које смо знали, и истакли поједина имена као симболе отпора и страдања!
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
