• „Рекли би блог к’о блог, али овај је ипак нешто посебно, можда због тога што га води баш Херцеговац или што има најзанимљивије теме, можда обоје – процијените сами!!!“ Тако о мени и мом блогу, јавно, пред целим својим аудиторијумом написа уредник фејсбук странице са најлепшим именом на свету „ХЕРЦЕГОВИНА У СРЦУ“.

  
  Као што и јесте она свима нама ХЕРЦеговцима – баш тамо у ХЕРЦУ! Онима који нису физички стално у њој, можда и негде дубље у њему, вероватно због боли или претераног страха да је даљином случајно не испустимо. Или да нас она, због исте те даљине, не одбаци или не дај Боже одрекне… Мада, ми измештени Херцеговци, можемо одахнути по том питању. Она, не само да нас се не одриче (без велика јада), него не да жива самој себи из нас. Уз то, упорно нас вукући себи, где год да смо, као да ту “пупчано-камену врпцу” нико никад прекинуо није па и дан-данас преко ње црпимо оно што је у нама навредније. Док нам је код оних питања – какви смо, јесмо ли је свесни у нама и чинимо ли шта за њу и њене људе, већ расписан необјављени конкурс за што већу „титулу Херцегову“. У томе и лежи њена снага која вековима „снажи“ како у њој тако и по целом свету. Сходно оној старој изреци која се преноси с кољена на кољено: „Херцеговина читав свијет насели, а себе не расели!” Тако и јесте, нема где нас нема, а у њој нас још увек има. Та “прозводња”, хвала Богу, не посустаје иако, заиста, велики број људи одлази из ње. Огромна диспропорција предодређених квалитета (амбиције, вредноће, способности) већине њених људи и ограничених могућности које им њихов „камен“ пружа и обећева, узимају свој данак. Но, она и даље у себи има тих 11 слова и у сваком од њих много тога… У сваком срцу свог човека урођени завет о безусловној љубави две мајке, једну која га родила и млеком подојила, и ону другу што га је каменом одгојила. Љубав, која даљином не јењава, а смрћу не умире. Љубав, чије срце вечно куца у покољењима која долазе и свету, као и небу одлазе…

Наставак читајте овде: