• Стоју Тривкановић посетили смо почетком октобра 2017. године када нам је у свом дому у Сиску говорила о својој тешкој животној причи.

Портал Новости је јуче објавио информацију да је средином децембра прошле године умрла Стоја Тривкановић из Сиска, жена која је 1991. године у једном дану остала без мужа и два сина. Тело супруга избацила је река Сава неколико дана након одвођења, док тела својих синова Стоја никад није пронашла.

Стоју Тривкановић посетили смо почетком октобра 2017. године када нам је у свом дому у Сиску говорила о својој тешкој животној причи. Чланак је објављен у часопису Извор Заједничког већа општина број 178, а телевизијски прилог пуштен је у емисији Хроника Славоније, Барање и западног Срема број 272.

Стоја је умрла не дочекавши правду, а поводом њене смрти објављујемо на овом месту чланак и прилог о њој.

„Моје жртве нико не спомиње“

Био је 25. август 1991. године. У кућу Тривкановића у Сиску дошли су припадници Збора народне гарде у црним униформама и у комби ставили Николу (49) и његове синове Зорана (23) и Берислава (18). Неколико дана касније Николино тело препуно модрица, огреботина и више прострелних рана на телу и глави пронађено је у Сави код села Гушће. Зоран и Берислав до данас нису пронађени.

У тренутку одвођења у кући су били Зоранова жена Драгица и синови, двогодишњи Александар и тромесечна беба Роберт. Супруга и мајка одведених Стоја Тривкановић била је у том тренутку на послу у дечјем вртићу, али је врло брзо чула шта се догодило. Тих дана у Сиску је било уобичајено да грађане српске националности одвози бели камион, да би их касније најчешће избацивала река Сава.

„Тражи их у мртвачници“

Нема званичних података, али се ради о десетинама, а можда и стотину цивила који су нестали на начин на који су нестали чланови породице Тривкановић. За Стоју је тај дан могла настати и већа трагедија јер су припадници ЗНГ-а тражили и њену браћу.

– Моја мама је одмах дошла овде и викала и плакала шта раде са децом и куд их трпају и њу су ударили пушком у прса. Након тога отишли су и код мог тате и тражили његове синове односно моју браћу. Ја сам данима одлазила у полицију да тражим своју децу. Ишла сам код Ђуре Бродарца (ратни шеф сисачке полиције – прим.аут.) који ме је тек трећи пут саслушао док сам плакала и тражила своје синове, а он ми је само дрско одговорио: „Мени они не фале, а коме фале нек’ иде нек’ их тражи у мртвачници“ – почиње своју причу Стоја.

Ухапшени су тада најпре одвожени у импровизоване затворе ОРА и Јодно. Тражећи своје најближе Стоја је отишла у Јодно где су је замало силовали.

– Те дане сам трчала ђе год сам стигла мислећи да би их можда спасила и да ће неко од заповедника знати неку информацију, а тамо је заповедник био неки Јадранко Гарбин. Ту ме дочекао неки човек који је имао маску на глави и рукавице на којима су се видели само прсти. Прислонио ме уз зид и раскопчао ми хаљину скроз. Мало сам гласније причала, а тај Гарбин је ту спавао и изашао. Примио ме, саслушао и рекао да ће помоћи колико буде било у његовој моћи. Када сам кренула ван тај исти ме је чекао, вукао да идем негде са њим док ми је његов пас дерао хаљину. Тај Гарбин се на крају издерао на тог човека тако да сам успела одем некако – прича Стоја.

Она је даље безуспешно тражила своју децу на ОРА-и и кабинетима министра Ивана Векића и председника Фрање Туђмана. Што их је више тражила то је више имала и својих проблема.

– Долазила ми је полиција кући и питала ме докле ћу ја то да истражујем и зашто ја не одем одавде. Ја сам говорила да не идем никуда док не нађем своју децу. Претили су ми, а била је и војска овде која ме је провоцирала. Говорили су да су моја браћа и мој тата који су тад били у Петрињи заклали моју маму – каже она.

Провокације полиције и војске биле су само увод у још горе ствари, а Стоја је почетком 1992. добила и отказ заједно са бројним другим сисачким Србима у то време.

– Мени један дан каже колегиница да сутра не дођем радити, а ја је питам како да не дођем кад код куће имам двоје унучића и ми немамо шта јест’. Ја питам равнатељку, коју смо тад морали тако да зовемо, а не као до тад директорка, шта ће бити са мном, а она каже да мисли ћу добити отказ. Кроз плач сам питала зашто када су ми побијена деца и муж да сад и ово проживљавам. „Виша сила“, одговорила ми је она – прича Стана.

Отишла па се вратила

У потрази за децом неколико пута одлазила је и преко ратне линије раздвајања у Петрињу што је Хрватска страна сазнала, а због тога је УНПРОФОР процењујући да за њу ту није сигурно пред „Олују“ Стоју извео из Сиска, а она је завршила код родбине у Руми. Две године касније поново се враћа у Сисак због унучади, али због наде да ће наћи своју децу.

– Тад сам се надала да су у затвору и да ће их можда пустити па сам се питала шта ће они ако се врате кући а мене нема. И тада је било провокација, питали су ме шта сам дошла и зашто сам се вратила. Ја до данас тражим своје, а тужила сам и државу. Све судове за сада смо изгубили. Сада има још једна жалба у Стразбуру па ћу видети шта ће бити. Мени је битно да они нађу моју децу и да кажу шта је било са њима. И данас ме боли кад гледам телевизију и говори се о жртвама, а моје жртве нико не спомиње – огорчено говори ова жена.

Након што су Стоја и њени унуци изгубили све парнице против државе на општинском, жупанијском, врховном и Уставном суду, њен адвокат Лука Шушак поднео је захтев и на Европском суду за људска права у Стразбуру који је захтев одбио утврдивши да је држава предузела све одговарајуће кораке у истрази овог ратног злочина. Стоја је од свега добила 15.000 куна судских трошкова, а њени унуци око 71.000.

Правда на чекању

За ратне злочине над 23 сисачка цивила и једним ратним заробљеником у децембру 2013. осуђен је једино заменик ратног начелника ПУ Сисак Владимир Миланковић на казну од осам година затвора. Врховни суд му је накнадно повисио казну на десет година, а проглашен је кривим по командној одговорности. Оптужница је теретила и начелника Ђуру Бродарца који је умро током истраге 2011. године. Миланковић је проглашен кривим и за, измеђуосталог прикривање убистава три члана породице Тривкановић и пет чланова породице Вила. Другооптужени припадник специјалне јединице „Вукови“ Драго Бошњак ослобођен је и нико од других непосредних извршилаца до сада није оптужен.

– То је све толико тешко да ви не морете замислит’. Да је он добио само толико мало година, а само мојих троје нема. Све се зна, али нико ништа не говори. Масовно се одводило и убијало. Никакву ја правду нисам дочекала и више немам коме да се обратим – огорчено коментарише Стоја.

Најсрећнија када би отишла

Стоја данас живи сама јер је један унук је за послом отишао у Немачку, а други на Јадранску обалу. У трошној кући у којој се сваки дан подсећа на оно што се пре 26 година десило у дворишту. Од једва осамсто куна пензије колико јој остане након оврхе рачуна због неплаћених рачуна. На кући стоји оглас да је на продају. Планира да оде код родбине у Руму, овога пута заувек.

– Немам ја шта тражити овде где ми је направљено зло. Јако ми је тешко овде. Од свих суседа можда ме један или два уопште и поздрављају. Не поздрављају ме људи са којима смо пре били добри, а ни њихова деца. Подсећам се стално на све и ходам по овом дворишту где су ми децу тукли. Стварно не знам шта то мене још држи и питам се докле ће овако. Ваљда издржавам због те моје унучади, али они се више овде неће враћати јер овде не могу ни радити. Због свега тога била бих најсрећнија да ја продам кућу и одем. И неки други ће овде у Сиску бити сретни зато што сам коначно отишла, али ја ћу бити још сретнија да одем – завршава своју тужну причу Стоја.

Никола Милојевић / Срби.хр