•     Др. Отон Гавранчић, рођен 1881. био је адвокат, народни посланик, заменик старешине Савеза Сокола и масон. (1)

Као млад правник ступио је у редове Хрватског сокола. Марљиво је похађао соколске вежбе. После завршених студија, вратио се у завичај Вировитицу. Ту је одмах приступио оснивању соколског друштва. На оснивачкој скупштини изабран је за другог заменика старешине. Хисторија рада бјеловарске жупе била је уско везана за име др. Гавранчића, који јој је посветио сву своју пажњу као вежбач и као просветни радник. Крајем Првог светског рата преселио се Гавранчић у Загреб. Ступио је у друштво Соко I, а његова супруга Милка Гавранчић је кумовала при освећењу заставе друштва.  Гавранчић је заједно са Миланом Марјановићем, Ј. Бањанином и осталим националним радницима, приступио оснивању другог соколског друштва у Загребу, Загреб II, са седиштем у реалној гимназији. Друштво је захваљујући старешини Гавранчићу било у техничком погледу на челу загребачког соколства, и једно од најнапреднијих у Савезу Сокола. Гавранчић је био изабран за старешину Соколске жупе Загреб. Под његовим старешинством жупа се афирмисала интензивним радом и у најтежим приликама као што је био слет у Загребу 1934;  изградња стадиона краља Александра, … . Био је 1934. изабран за заменика старешине Савеза Сокола Краљевине Југославије. У чланку у  листу „Соколски Гласник” истицало се да заслуга  Гавранчића није била само у томе, што је умео да води друштва и жупу, већ је знао да изабере најподесније сараднике, да члановима улије вољу за рад, да им на примеру укаже какав треба да је прави соко. Својим радом у приватном животу и у служби  Гавранчић је показао да је знао да одолева искушењима животне борбе, и сачувао је младеначки занос.(2)  Др. Отон Гавранчић је одбасцивао сваку везу између сокола и Орјуне. Тврдио је да су соколи  демократска институција, у којој влада воља већине чланова. Насупрот соколима Орјуна је била организација која је желела да се наметне силом. Сматрао је да соколи треба да препоруче својим члановима да не приступају ни Орјуни ни  Ханао ни Срнао. (3) На његов чланак реаговао је безимени писац и напао га у 20. броју „Загребачке Орјуне”. Гавранчић је одговорио у  „Соколском вјеснику жупе загребачке”. Није хтео да одговори на личне нападе на себе, него је побијао ставове писца Орјуне.  Писац је доказивао демократску базу Орјуне цитирајући њезине статуте и програме. Гавранчић је одговорио да је велика разлика између најсјајнијих програма на папиру и практичног политичког рада свих странака велика разлика.  И да се зато о раду сваке организације није могло доносити закључке по папирнатим програмима, већ по раду и методама организације како се оне манифестују у свакодневном животу. Сматрао је да сепаратистичке тенденције неће нестати ако се идеја народног и др. Јединства буде проводила силом. Насупрот томе такве методе су јачале сваки сепаратистички покрет. По њему писац Орјуне је признао да је Орјуна хтела својим иступима у Новом, Крајевици, Загребу, … племенске манифестације силом угушити, а оправдавао је тиме да је Орјуна легална борбена организација. И да Орјуна за провођење својих програма употребљава не само песницу него и ватрено оружје. Писац из Орјуне је доказивао да су и соколи борбена организација. Гавранчић је одговорио да јесу али да никад неће дићи руку на брата свога, ако овај не мисли о народном јединству као соколи. Како је истакао :  „неће никада дозволити, да револверски хитци и проливена крв залуталог брата присиле, да љуби оно, што моментално не схваћа и псује. За то има соколска организација друге путе у друге методе, о којима писац дакако не зна, јер није сокол, него ваљда члан акционе чете.  … . Бруталан и прост нападај на мене као старог соколског радника, који сам у црвеној кошуљи поносно бранио соколски стијег и  онда …. када је то било далеко опасније, него ли што је то данас бити јунак на папиру – сили ме, да изнесем моје схваћање о соколству онако, како сам га од ране своје младости учио од старије браће и увијек проводио. У том несебичном раду остао ми је чист образ и свијест, да сам соколству дао, што сам могао. Са тога пута неће ме  скренути ни простоте безимених нападача из „Загребачке Орјуне”.” (4)

II покрајински слет Савеза Сокола је приређен од 3 до 6 августа 1934. поводом 60 година од оснивања првог хрватског соколског друштва у Загребу, 30 година од оснивања Хрватског соколског Савеза, 20 година од првог састанка за стварање југословенског соколског савеза (1914) и  10 година од обнове Савеза словенског Соколства (1924). Сви ови датуми прослављени су соколским слетом у Загребу на огромном соколском стадиону. Слет је показао напредак остварен у раду Соколске жупе Загреб. Управа жупе Загреб била је заокупљена радом на припремању и извођењу слета, а велики напори били су потребни за подизање соколског стадиона. Соколска жупа Загреб имала је 60 друштава и 179 чета са 32.507 припадника  према 23.245 у 1933. Уз чланове Савеза Сокола учествовале су велике депутације Бугара, Чехословака, Пољака и Руса. Слет је почео поворком и јавном вежбом нараштаја. У поворци је било 7.865 припадника, а на вежби је наступило 2.100 мушког и 1.000 женског нараштаја. У главним слетским данима биле су 2 јавне вежбе и 3 академије. На јавним вежбама наступило је 5.200 чланова и 2.600 чланица. Наступило је 5.200 чланова соколских чета и чехословачких и руских сокола. У свечаној поворци учествовали су чехословачки и руски соколи и соколице, бугарски Јунаци и Јунакиње и око 23.000 сокола и соколица Савеза Сокола. Наступало је 51 музика, 488 соколских коњаника. Укупно је на слету било 40.000 сокола.  У оквиру слета у Загребу одржане су : савезне лакоатлетске утакмице, као и наступ школске омладине са 2.100 ученика и 1.100 ученица. Основан је слетски одбор за пропаганду, који је сарађивао са осталим слетским одборима и који је преко штампе и радија обавештавао соколе и јавност о свим приправама и појединостима на слету. За време слета издаван је месечни лист „Соколски слет у Загребу 1874-1934”. Лекарски одсек је радио је приликом слета по жељезничким станицама, по заједничким пребивалиштима, у поворци и у организовању амбуланти. За подизање стадиона утрошено је преко 6 милиона динара. Стадион је остао власништво жупе Загреб.  Као знак признања краљ је жупу Загреб одликовао орденом Југословенске круне IV степена. (5) Другог августа 1934. стигли су возом у Загреб на слет чехословачки Соколи и Соколице. Било их је 780, од којих половина соколице. Као домаћин обратио им се Отон Гавранчић истакавши: „… Ми смо сви задојени Словенством, словенским братством, исто тако као и ви, а ви долазите овамо, да манифестирате братску слогу и братску љубав.“ (6)

Председник Савеза бугарских Јунака Рашко Атанасов посетио је Београд 29. јуна 1935. Уз њега су били бивши председник Савеза Јунака Димитрије Лазов и др. Михајло Минев. На београдској железничкој станици Атанасова су дочекали Гангл, Ђура Пауновић, др. Отон Гавранчић и др. Игњат Павлас, секретар Савеза Сокола др. Михајло Градојевић, и чланови савезне управе. Од власти Атанасова су дочекали министар за физичко васпитање народа Мирко Комненовић, …. .  У свом говору  генерал Рашко Атанасов истакао је : „ … Да би било још снажније изражено осећање љубави према вама од стране Савеза бугарских Јунака, Врховни Покровитељ Савеза, … Краљ Борис III, који високо цени ваше благородне напоре за заједнички братски рад,  …”. Краљ Борис одликовао је Гангла, др. Отона Гавранчића, др. Михајла Градојевића, др. Игњата Павласа, др. Милорада Драгића,… . Предаја одликовања и речи генерала Атанасова изазвале су одушевљење код свих присутних. После Београда Атанасов је посетио Загреб. Делегацију Савеза бугарских Јунака пратили су  Ђура Пауновић,  секретар Савеза Сокола др. Михајло Градојевић, и члан савезне управе др. Милорад Драгић. Представници бугарских Јунака стигли су у Загреб 2. јула 1935. Дочекали су их др. Отон Гавранчић, …  представници свих загребачких соколских друштава, омладинских организација и бројни грађани. (7) Председник Чехословачке др. Едуард Бенеш одликовао је већи број личности из Југославије орденом Белог Лава, међу којима и соколске раднике. Орденом Белог Лава  IV степена одликовао је  заменика старешине Савеза СКЈ и старешину жупе Загреб Отона Гавранчића. (8) Старешина Савеза словенског соколства др. Станислав Буковски је посетио Савез Сокола Краљевине Југославије крајем  јануара и почетком фебруара 1937. У име управе Савеза Сокола пратили су га на путу кроз Југославију заменик савезног старешине др. Отон Гавранчић и савезни секретар проф. Др. Михаило Градојевић. (9)

Годишња скупштина Соколске жупе Загреб одржана је 4 априла 1937. у гимнастичкој дворани Основне и грађанске школе у Варшавској улици у Загребу. Гавранчић је на скупштини поздравио изасланика Савеза Сокола замоливши га, да пренесе Савезу, да ће Соколи на овој мртвој стражи устрајати до краја и издржати на бранику соколских идеала. У свом говору приметио је … упркос што се је нашао један научењак, који тврди да су Хрвати Готи и да не може да верује, да се могу ујединити са балканским барбарима. … завршио свој говор речима : „Будимо јаки, пожртвовани и сложни !“. (10) Загребачко соколство и Савез Сокола прославили су 1939. 40 година соколског рада др. Отона Гавранчића. (11)

Са стварањем Бановине Хрватске ХСС је користила власт да прогони припаднике соколског покрета.  Упркос прогонима соколи су наставили свој рад за краља и отаџбину. Соколи су  септембра 1940. прославили рођендан краља Петра II. Савез Сокола приредио је свечану академију у великој сали Соколског дома Београд-Матице. Други заменик Савезног старешине др. Отон Гавранчић отворио је својим говором свечану академију. У свом говору истакао је : „… Од онда смо стиснули зубе, трпјели и прегарали. А у најтежим часовима оживљавала нам је наду и вјеру предоџба са Теразија, сјећајући се да је малена Шумадија, једина на Балкану, властитим снагама ослободила свој народ из ропства и створила велику Југославију. … Установили смо прије четири године Соколску Петрову петољетницу. Соколство је у њој примило на себе изванредне задатке, а у посљедње вријеме ставили смо све своје силе у службу народне одбрамбене приправности. Има добара, које не може пустити из своје руке ниједан народ, свјестан свога достојанства. Није сада вријеме за малодушје. … Ни наши праоци нису никада питали колико је непријатеља, него што од нас траже! Зато челичимо своју вољу, јачамо своју снагу, уздижемо своју вјеру. Ако надођу дани тешког искушења, да нас нађу приправне.  Ми нећемо да заостанемо за онима, који су узидали своју крв и своје кости у темеље ове земље, за њену независност и слободу. …”. (12) Др. Отон Гавранчић је престао да буде јавни бележник у Бановини Хрватској. Како је констатовано у чланку у листу  „Соколски Гласник”: „Према томе је брат Др.Гавранчић лишен свог досадашњег дугогодишњег позива, који је са највећом савесношћу вршио”.(13)

После Априлског рата 1941. НДХ забранила је соколска друштва. Прогонила је припаднике соколског покрета, било као Србе или као непоћудне Хрвате који су били за Југославију. Старешина Соколске жупе и Соколског друштва Загреб, др Отон Гавранчић ухапшен је 13 априла 1941. Усташе су га сматрале опасним непријатељем. У затвору је тучен и гажен, јер је пркосио усташама. Говорио је удрите ако то тражи ваше Хрватство. У затвору се пронео глас о његовом пркосном држању. Депортован је у логор Јасеновац између 27 и 28 октобра 1941. Био је са осталим затвореницима смештен у цркву. И ту је пркосио усташама говорећи пуцајте, не очекујем од вас никакву милост. Да га могу убити али оно што је у њему не могу. (14) Др. Никола Николић описао је у књизи „Јасеновачки логор” његово страдање : „У једној је од првих група дошао с дугом, бијелом брадом и др. Отон Гавранчић … Он је, дакако, одмах постао објектом искаљивања Ивичине мржње. Стари се Гавранчић по причању свих очевидаца држао изванредно достојанствено. Одвели су га одмах по доласку у табор. — Југославенски соколе ! — Ишчупај му оно перје с лица ! Бацили су се на бијелу браду. Сви су је чупали. — Види, што му је фина. Могли би од ње правити четке за бријање. — Не. Ишчупат ћемо му и браду и косу и послати пану Бенешу на успомену. — Хеј, господине докторе ! — ругао му се чупајући му браду. — Гајио човјек браду, да с њоме парадира по јасеновачком корзу. — Гајио он браду за усташе. Знао је, да ћемо ми доћи и да ће нас њоме развеселити. Сву су му браду ишчупали. На црном су се капуту контрасно истицале бијеле длаке с крвавим коријеном. Вратили су га у цркву свега обливена крвљу, али без бијеле дуге браде. Затвореници су били ужаснути. Стари је Гавранчић муком шутио и као да се ништа догодило није, сјео је у кут испод бивше проповједаонице и буљио у камене црквене плоче. Матковић је нарочито искаљивао свој бијес на старом Гавранчићу. Раздраживало га је његово достојанствено држање и шутња. Није ни писнуо, кад су му ишчупали браду. Матковић нареди, да га ставе у кавез од бодљикаве жице, нешто виши од пола метра висине и толико исто ширине. “Нека прави соколске вјежбе”. У таквом се простору може само чучати. Стари је чучао на отвореном три ноћи. Сваки су га дан извлачили по дану, тукли га и тјерали на насип. Старац је већ био изнемогао. Једног су га дана страшно премлатили, а он ни да би писнуо. Нити је јаукнуо, нити што питао. Шутио је као гроб. — Што каже ? питао је Матковић поспрдно усташе. — Стари лопов ни да писне. Као да је занијемио. Шути, ради, посклизне, а ми онда овим по главурди – и показа на колац. Он опет шути, ништа не говори. — Упоран противник. Нека цркне, ћаћа га пркосни ! Те је ноћи издахнуо горди староста у кавезу и укочио се у чучећем ставу. Морали су резати жицу да га извуку.” (15) 

У чланку у  листу „Соколски Гласник” „40 година соколовања брата Др. О. Гавранчића” истицало се да заслуга  Гавранчића није била само у томе, што је умео да води друштва и жупу, већ да је знао да изабере најподесније сараднике, да члановима улије вољу за рад, да им на примеру укаже какав треба да је прави соко. Својим радом у приватном животу и у служби Отон Гавранчић је показао да је знао да одолева искушењима животне борбе, и сачувао је свој младеначки занос. Наслучивао је долазак дана тешких искушења, и припремао соколе да буду приправни. Ухапшен је убрзо по оснивању НДХ. У  затвору и логору Јасеновац по причању свих очевидаца Гавранчић се држао изванредно достојанствено до смрти. Тиме је потврдио своју оданост соколским идеалима.  Док о страдању чланова соколског покрета нема пуно података, пркос и страдање старосте Гавранчића остале су забележене у сећањима затвореника који су успели да живи изађу из затвора и логора НДХ.

Саша Недељковић,
члан Научног друштва за здравствену историју Србије

Напомене:

1. Иво Голдштајн, „Јасеновац”, Нови Сад 2019, стр. 320-321;

2. „40 година соколовања брата Др. О. Гавранчића”,„Соколски Гласник”, Београд, 9 јуна 1939, бр. 23, стр. 1;

3. Др. Ото Гавранчић, „Соколство и нацијоналистички покрети”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, октобар 1923, Год. II, бр. 1, стр. 6;

4. Др. Ото Гавранчић, „Соколство и Орјуна”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, новембар 1923, бр. 2, стр. 17, 18;

5. „Извештај за 5 редовну главну скупштину Савеза Сокола Краљевине Југославије у Београду 12 маја 1935”, стр. XI,L, XXXVII, XXXVIII;

6. „Нада све срдачан и одушевљен дочек чешкословачких Сокола и Соколица”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 14. август 1934, бр. 33-34, стр. 3;

7. „Долазак претставника Савеза бугарских Јунака у Београд”, „Соколски гласник“, Љубљана, 5 јула 1935, бр. 28, стр. 1, 2, 3;

8. „Чешкословачка одликовања југословенских соколских радника”,  „Соколски Гласник” Љубљана, 30 октобар 1936, бр. 43, стр. 1;

9. „Брат др. Станислав Буковски, …“ , „Соколски Гласник“, 22 јануар 1937, бр. 1,стр. 4;

10. „Годишња скупштина Соколске жупе Загреб“, „Соколски Гласник“, Београд, 10 април 1937, бр. 11, стр. 3;

11. „40 година соколовања брата Др. О. Гавранчића”,„Соколски Гласник”, Београд, 9 јуна 1939, бр. 23, стр. 1;

12. „Соколска љубав према Краљу у говору брата Др. Гавранчића”, „Соколски Гласник”, Београд,13 септембар 1940, бр. 37, стр. 2;

13. „Бр. Др. О. Гавранчићу одузето бележништво”,  „Соколски Гласник”, Београд, 7 фебруар 1941, бр. 6, стр. 3;

14. Иво Голдштајн, „Јасеновац”, Нови Сад 2019, стр. 320-321;

15. Др. Никола Николић, „Јасеновачки логор”, Загреб 1948, стр. 396, 397;