Старац Симеон

У Херцеговини, овом чуду од комада земље, по много чему тврдом и сиромашном, не само по својим каменитим пејзажима, али истовремено и тако пријатном, меком и увијек пријатељски настројеном, духом пребогатом и ведрином људских срца осунчаном, гдје човјек још увијек има брата, за радост и страдање…

Имали смо једног старца, е тај је тек био чудо, право чудо, од Господа нам даровано, међу нама да се роди, да нас уздигне, одгоји, почасти својом душом која је већ одавно била Господу ближа но овој врлетној земљици, окријепи благом ријечју и топлом молитвом, да се међу нама, у овом кршу земно-небеском и упокоји, те легне у њега и одмори ноге које су прешле небо и земљу уздуж и попријеко, и очи које су у молитвама за нас и друге ноћи пробдијеле, а ми да га и даље имамо уза се…

Прост народни човјек, не пуно школован, калуђер и мученик чија је мисија била праштање, у томе је био најбољи, а он итекако имао шта опростити.

Као што рекох није завршио никакве велике школе, али је у разговору парирао, чак остављао без ријечи и оне најшколованије, човјек је једноставно црпио мудрост из Духа Светога, а не из књиге!

Једном ме је након молитве пред исповијест упитао „Поштујеш ли родитеље?“ мислим да сам тог тренутка схватио шта заиста значи поштовање и почео да га практикујем.

Да се разумијемо, ја нисам велики Хришћанин сада, нити сам светији зато што сам лично упознао тог старца и био једно од његових духовних чеда, напротив, много тога примљеног од овог благог човјека сам одбацио и закопао као библијски слуга таланте свога господара, но ово писаније и није о мени…

Отац Симеон, калуђер, у Херцеговини познатији као Поп Слобо, што му је крштено име, ничим се по рођењу није разликовао од било кога од нас, рођен је у херцеговачкој кући Биберџића, од жене, као ви или ја, на сасвим природан начин, но заволио је некога и предао му се у потпуности, а тај неко није био од овога свијета.

Том својом љубављу је купио све који су га икада срели, људи и вјерски оци свих религија поштовали су и дивили се његовом човјештву и духовности, те је код свих био драг гост.

Много је људи прошло мучеништва као он или више, но мало је оних који су то мучеништво подносили са смирењем и праштајући, а не осуђујући, у томе и јесте она суштинска разлика између обичног и светог човјека.

Смирење и праштање.

Перо мене опагањеног и опогањеног, заблудјелог сина, није ни приближно у стању опричати његову величину, можда би је неки добар гуслар љепше приближио уху слушаоца, но ето, дрзнух се и ја трапав и недостојан, да подсјетим на нашега старца и на овај дјетиње немушти начин уздигнем му славу.

Оче Симеоне помени нас у Царству Небеском пред Престолом Творца!

извор: oblozavanje.me