• Лично име човека  користи се да би се појединац означио и разликовао по нечему од осталих. У раном средњем веку у требињској области било је мушких имена која се данас не користе, а било је и оних која су још дан-данас у оптицају.

Нарочито су остала записана имена требињске властеле и властелчића док имена  обичног народа, њихових поданика, нису остала забележена у великом броју, сем у неким судским актима и притужбама Дубровачке републике.

Тако су давно заборављена мушка имена као што су: Андријаш, Бијеле, Бијелаш, Билослав, Богета, Богиша, Брајило, Браноје, Богавац, Бокчин, Витоје, Владоје, Вукац, Гојак, Годимир, Грдац, Гргур, Гојислав, Дабижив, Десислав, Добрил, Добршко, Иваниш, Јакета, Красоје, Красомир, Кудељин, Љепоје, Милаш, Милатко, Милота, Мрђен, Мркша, Ненко, Познан, Прибат, Прибил, Петрислав, Радаљ, Радац, Радич, Санко, Стрезоје, Тољен, Твртко, Угрин, Храна и Хлапац.

Мушка имена из тог времена која су се задржала до данас су: Алекса, Антоније, Богдан, Божидар, Влатко, Вукан, Војкан, Ђорђе, Иван, Јован, Радоје, Радослав, Љубиша, Марко, Матија, Мирослав, Никола и Павле.

Из историјских записа се мало може сазнати о женским именима тог доба јер их скоро и нема у тим записима.

Нека од женских имена која се више не користе дајући се новорођенчадима су: Бјелава, Будислава, Гојислава, Десислава, Павка, а имена која су се задржала до данас су: Јелена, Ружа, Станка, Цвијета, Нада и Вукосава.

Данас презиме човека – новорођенчета по Закону о личном имену одређују родитељи према презимену једног од њих или оба родитеља.

У раном средњем веку презимена су се одређивала по родоначелнику фамилије, а у највећем броју случајева по имену оца, или неког другог мушког претка с којим су били у директном крвном сродству, а не често и по географском крају живљења или месту одакле су досељени или по професији којом се неко од чланова породице бавио.

Тако су и у требињском крају у средњем веку од имена претка, нарочито оца, постајала презимена која су користили наследници породице као што су: Влатко – Влатковић, Војтан – Војтановић, Младен – Младеновић, Дабижа – Дабижић, Красомир – Красомировић, Прибил – Прибилић, Радоје – Радојевић, Вукослав – Вукославићи, Браноје – Бранојевић, Прељуб – Прељубовић, Кудељин – Кудељиновић, Комнен –  Комненовић, Храна – Храниславић, Никола – Николић, Љубиша – Љубишић, Павле – Павловић, Бранко – Бранковић, Мрђа – Мрђеновић, и друга.

Средином шеснаестог века  почеле су да се уредније воде матичне књиге са уписом имена, презимена, датумом рођења, крштења, венчања и смрти. У млетачким пописима, а нарочито у турским пописима  с почетка 18. века може се видети да се јављају нова имена, а поготово презимена.

Многа од тих презимена су опет промењена за време аустроугарске окупације Босне и Херцеговине, често изругујући пописиваче даване су нетачне информације па су као таква остала уписана и користе се до дана-данашњег.

Коришћење презимена усталило се у српском народу тек у 18. веку, а до тада су презимена пролазила кроз неколико фаза.

Почетком 19. века власт Аустроугарске је забранила Србима на својој територији да презимена имају наставак ић што је нарочито спроведено на подручју Угарске. Од Јовановић постало је Јованов, од Николић постало је Николин, од Поповић постало је Попов, итд, те се и данас као таква користе.

У Србији су указом кнеза Александра Карађорђевића из 1851. године установљена стална презимена по најстаријем и најзначајнијем претку те и данас трају.

Изузетно стара српска имена и презимена у највећем броју случајева су сачувана у оним крајевима где се највише поштовала и поштује традиција.

Припремио: Миливоје Мишо Рупић