Политичка дешавања, оличена у литијама, из 2020. су реформисале политичку сцену Црне Горе до те мjере да је њезини креатори више уопште не разумију. То су нам показали предсједнички избори из 19. марта.

ПРАВИ ПОЧЕТАК КАМПАЊЕ ЗА ИЗБОРЕ

Општепознати резултати предсједничких избора су донијели дефинитиван крах оних који су „извели“ тридесети август. Но, то није било спонтано.  Оно што је битно јесте „вратити филм“ на скоро три мјесеца уназад – када су, ретроактивно, кроз медијски линч прошли предсједници општина и  скупштина општина из редова НСД због гостовања на сједници за регион и дијаспору. Одмах затим се дешава популизација и снимка на ком један од њих, предсједник Никшића – Марко Ковачевић, пјевао познату пјесму „Од главе Зете до града Спужа“, и опет од истих – не комитских – кругова прошао „каменовање“. Одмах иза тога иде кампања против окружења Мила Божовића, конкретно његовог најближег сарадника Николе Јовановића, кад МАНС интерпретацијом података из Јовановићевог имовинског картона конструише корупционашки скандал. Наставило се против разних функционера, са разним „скандалима“ конструисаним у кухињи Вијести и осталих „суверенистичких“ медија.  Ова свакодневна харанга, коју су водиле присталице Европе Сад, имала је за циљ да се – сталном „тиранијом“ – потроши популарност млађих људи из ДФ-а, конкретно Нове српске демократије, у сусрет парламентарним и предсједничким изборима.

Снимак екрана Al Jazeera Balkans

Онда предсједница парламента, посланица СНП Данијела Ђуровић, расписује парламентарне изборе и брзо добијамо – очекивано иоле писменим људима – страначке кандидате.

Кандидују се Андрија Мандић, Алекса Бечић, Горан Даниловић, Милојко Спајић и, на крају, из редова бившег режима Мило Ђукановић и Драгиња Вуксановић Станковић. И ту се збива једна ствар која  саблажњује јавно мњење – удбашким методама, против којих смо се деценијама борили, Небојша Медојевић напада, а ДФ – заједно са ДПС – у Државној изборној комисији елиминише Спајића. Због српског држављанства. Та  елиминација је почела кампању јерменских застави.

ЈЕРМЕНСКЕ ЗАСТАВЕ

Не знам ко је радио Андрији Мандићу кампању, али је очевидно промашио и то је био лични став од почетка кампање. Он јесте велики страначки лидер. То је неоспорно – доказано је кроз политичку каријеру у којој је надживио и популарније лидере, и организованије страначке структуре. На крају одиграо кључну улогу за смјену ДПС-а. Све је то радио стихијски и импровизацијом, због чега је постао непопуларан међу српским народом и негдје након 2016. му је једини маркетиншки квалитет био србовање. И зато је његова странка, упркос Небојши Медојевићу и чудним одлукама, убирала највише гласача у сваком обрачуну против ДПС-а.

Почетком кампање дискредитацијом противкандидата због српског пасоша, и скрнављењем српске заставе жутом бојом – лидер Нове српске демократије је разрешио властите бираче националне одговорности.

Мило Ђукановић и Драгиња Вуксановић Станковић, наступајући по први пут без недвосмисленог монопола над полугама моћи, сузбијени су испод 40%. Без детаљне реформе, црногорске националистичке странке губе подршку и свакако немају више коалициони капацитет нити мобилизацијску моћ. Ђукановић је био први, али узалуд. Све те омашке је искористио Јаков и заузео тзв. пол-позицију.

РЕЗУЛТАТИ ПО РЕГИОНИМА

Прије свега вриједи видјети Тиват, Херцег Нови и Жабљак гдје је Јаков добио највећу подршку, а гдје су добар резултат на локалним изборима оствариле локалне листе. После избора 2020. се могла претпоставити трансформација политике ка локалу, чим прије је република Црна Гора састављена од различитих региона које само (српски) језик и (православна) вјера могу да повежу. Идеја аутора ових редова је била, а и многих других, да тај процес преузме ДФ и да, са микроидентитетских позиција, осваја власт и етаблира елита. Умјесто тога је дошла прича о помирењу, и слепило сиве еминенције НСД-а; и Европа Сад, састављена од чисте технократске класе свих негдашњих странака, и дала бланко подршку локалним иницијативама чиме је убрала значајну подршку.

Елем, резултати по регионима кажу следеће: Милатовић доминира централним, 50:50 са Мандићем је у јужном и Мандић је бољи у сјеверном региону – општинама које леже на црноморском сливу сем Жабљака. То значи, превасходно, да су функционери НСД на сјеверу радили знатно боље, али и да су Срби са сјевера изузетно везани за српску интегралну идеју, макар она била и оскрнављена јерменским заставама.

ПОУКА И ПЕРСПЕКТИВА

Тренутно се дешава евакуација технократског дијела ДПС-а у Европу Сад, и маргинализација другог дијела. То се види по „обрачуну“ са организованим криминалом који сеже до највиших адреса Ђукановићевих режимлија. Можда сам Ђукановић неће бити ухапшен, али није искључено, али ће бити приведени многи важни дјелови његовог режима. Истовремено ће се десити и маргинализација српског фактора и нека „коалиција центра“ ће владати, и наставити идентитетски и спољнополитички курс ДПС-а.

Да је неко хтио све то да разумије, Мандић и Медојевић, али и (врло популарни) Милан Кнежевић би после коначних резултата поднијели оставке. Умјесто тога, Андрија је од благог старчића опет постао бучни Динарац и умјесто оставке – дао подршку Јакову Милатовићу. То нам говори да је прича о оставци немогућа. Оно што му иде на руку јесте јесте поменутих 19.5% које је имао 2009. задржао и 2023, премда је само у Никшићу 7 хиљада гласача ДФ-а бојкотовало Андрију останком кући или гласом за друге кандидате.

Ту има једна мала „зачкољица“ која се мора поменути: Кампања помирења, поред битисања  М-ТЕЛ за вријеме режима, десила се у свим предузећима и јавним установама које је ДФ преузео – политика запошљавања није била, превасходно, усмјерена ка решавању социјалних проблема бирачког тијела – то јест српског народа – него ућуткивања опозиције запошљавањем „комита“. Видљиво је и у Тузима, гдје је Мандић некако узео 12% из доминантно албанске средине, што нам говори да је доста бирачког тијела замијењено.

Тиме је српско бирачко тијело скроз занемарено, нарочито у централној регији која је под непосредним утицајем црногорских етнократских идеолога из монополизованих (пара)државних институција.

Тиме је издана национална идеја, и (краткорочно) раслојено српско бирачко тијело ка асимилаторским опцијама.  У складу са свим написаним – да сам на мјесту Андрије Мандића, или било ког члана тог предсједништва, тражио бих реизбор свих органа странке на којим бих најважније функције препустио Полимцима и Дурмиторцима, а новце за донације које ЕПЦГ и остали користе преусмјерио ка истом региону; и на јунске парламентарне изборе изашао са захтјевима са промјеном Устава или активирањем мањинског статуса.

Уколико не, већ наставе да нас увесељавају Кнежевићеви (све досаднији) вицеви, Медојевићеве теорије завјера и остале испричане приче – Нова српска демократија и читава коалиција ће поћи путем нестанка, којим су, после референдума, пошли СНП и Народна Странка. Можда ће на парламентарним имати 20%, али тих 20% неће бити довољно да се уђе у власт и тако ће нестати српски политички утицај који данас постоји из државних предузећа.

ЈАКОВ

Србима се, сем кореографије Горана Даниловића, обратио и Јаков Милатовић. Први пут недвосмислено рекавши „да је пуно демократско право грађана да машу заставама друге државе“, и други пут „да је процентуална заступљеност Срба  од 5% стравичан податак“. Рећи ће неки – маркетинг.

Да, ни ја нешто не вјерујем да постоји политичар искључиви идеалиста, нарочито не људи који се не баве никаквим колективистичким темама.

С обзиром на исказану спремност да сарађује са локалним снагама, ред је да га подржимо и да – формирајући локалне листе српског микроидентитетског карактера – ухватимо воз који смо са НСД очигледно испуштили.

СРЕТЕН ЋЕРАНИЋ