Соколски покрет у Дубровнику представљао је много више од телесног вежбања и јавних слетова. Он је био израз једне шире националне, културне и просветитељске идеје, утемељене на заједништву, моралној снази и духовном уздизању. Рад соколских друштава у Дубровнику одвијао се у сложеним историјским околностима, под сталним притисцима власти, али и са снажном унутрашњом енергијом која је покрет одржала живим и делатним. Текст Саше Недељковића доноси целовит приказ тог развоја, заснован на историјским изворима и сведочанствима из соколске штампе.
Хрватски соко у Дубровнику основан је 1904. године, а друштво „Душан Силни“ 1907. године. Друштва су се временом толико зближила да није било ниједног јавног наступа, излета, свечаности или приредбе једног друштва на којој није учествовало и оно друго. Управо због таквог заједништва оба друштва нашла су се на удару власти.
Када су 1914. године руље уништавале све што је било национално обележено, демолирана је и зграда „Душана Силног“. Хрватски соко је одмах ставио своје просторије на располагање члановима „Душана Силног“, али је убрзо потом власт затворила и Хрватски соко. Родoљуби су хапшени, узимани као таоци, интернирани и слати на фронт да се боре против сопствене браће.
После ослобођења и уједињења 1918. године, под истим кровом живела су оба друштва. Убрзо су се спојила у једно соколско друштво, учлањено у Соколски савез. Од тог тренутка рад у друштву постао је знатно интензивнији. У Управни одбор бирани су људи за које је чланство било уверено да ће савесно и одговорно испуњавати поверене дужности.
Због недостатка предњака, друштво је организовало предњачке течајеве, а услед потребе за музиком на јавним наступима основана је најпре фанфара, која се временом развила у пуноправну музику друштва. Основани су просветни одбор, социјални и трезвењачки одсек, као и соколска штедња. Соколско друштво у Дубровнику било је прво у Савезу Сокола које је основало фотографску секцију, чији су најбољи радови били изложени на изложби Бечког „Photographische Gesellschaft“.
Друштво је основало и соколски музеј и приредило соколску изложбу поводом првог нараштајског слета Жупе Алекса Шантића у Дубровнику, одржаног 2. и 3. јуна 1928. године. Основана је и дилетантска секција, која је за децембарску академију припремила први чин „Лазаревог васкрсења“, дела госпара Ива конта Војновића.
У сарадњи са другим дубровачким друштвима, Соколско друштво радило је на сузбијању туђинског утицаја, туђинске политике и употребе страних језика. Основан је и мањински одсек. Са циљем изградње Соколског дома, друштво је оформило одбор за градњу, који је располагао одређеним капиталом.
Највећи део заслуга за све постигнуто припадао је вредном брату старешини Нику Шутићу, који је, поред свог приватног посла, налазио времена да активно учествује у раду свих секција Соколског друштва, Народне одбране и осталих националних установа. Не рачунајући политичке организације, по броју чланова и по обиму рада, Соколско друштво било је прво у Дубровнику.
Писац чланка у „Соколском гласнику“ истакао је да ће соколи бити задовољни тек онда када сви Словени буду васпитани у духу Тиршеве идеје и постану чланови велике Соколске организације. До тада је било неопходно радити пуном снагом како би се одржало и усавршило оно што је стрпљивим радом већ изграђено. Упућен је и позив онима који до тада нису сматрали вредним да буду чланови „најздравије, најплеменитије и словенству најпотребније организације“ да се прикључе соколима у Дубровнику. (1)
Соколи су значајну пажњу посвећивали и деци. У децембру 1927. године, поред академије поводом Дана уједињења, у Дубровнику су одржани Никољданско вече и омладинска академија. Никољданско вече било је новина за Дубровник и изазвало је велико интересовање грађана, који су долазили и пола сата пре заказаног почетка, страхујући да неће наћи одговарајуће место. Сала је била готово у потпуности испуњена, као и на свечаним академијама.
Омладинске категорије Соколског друштва Дубровник биле су заступљене у скоро пуном саставу, са близу двеста чланова. Присуствовали су и њихови родитељи, као и бројни родитељи са децом која још нису била чланови Сокола. На програму су биле ритмичке игре, више музичких тачака, а централни догађај био је долазак Светог Николе са пратњом. Свети Никола је обдарио све мале соколиће и свакоме упутио по коју примедбу из соколског живота, што је било пропраћено живим одобравањем присутних.
На омладинској академији, поред гимнастичких тачака и наступа соколске музике, приказан је и нараштајски игроказ „Соколићи“. После Нове године, просветни одбор израдио је програм приредби, који је Управни одбор одобрио. Предњачки збор и Управни одбор радили су на проналажењу простора за летње вежбалиште, како би се омогућило вежбање и оних грана телесног васпитања које нису могле бити извођене у затвореној вежбаоници. (2)
Да у раду друштва није све текло без потешкоћа, сведочи и чланак Фрање Вајде „Поука из господарског извештаја ЈСС“, објављен у „Соколском гласнику“. У њему је указано да је Соколско друштво Дубровник имало дуговања према жупи и Савезу, због чега је жупа Мостар друштво брисала из својих редова. Вајда је на седници жупског одбора заступао дубровачке соколе и, приказујући њихов рад, узвикнуо: „Немојте ради несрећног мамона брисати једно радино друштво!“
Друштво је остало брисано више месеци, све док није измирило сва дуговања. Вајда је истакао: „Иако смо тешко подмиривали своје порезе жупи и Савезу, ипак нисмо више дошли у положај да морамо бити брисани. Уверен сам да тако може учинити свако друштво које ради. А оно које не ради соколски, не треба ни да се поноси соколским именом.“ (3)
На нараштајском слету Жупе Алекса Шантића у Дубровнику, одржаном 2. и 3. јуна 1928. године, учествовале су све дубровачке школе. Министар просвете одобрио је допуст свим ђацима, учесницима слета, у периоду од 1. до 4. јуна, чиме је омогућено учешће далеко већем броју омладине него што је првобитно било планирано. Слетски одбор је удвостручио капацитете за смештај, а дубровачки хотелијери и угоститељи потрудили су се да учесницима обезбеде што бољу и приступачнију исхрану. Због великог броја странаца који су у то време боравили у Дубровнику, било је неопходно организовати заједнички конак за учеснике слета, за шта су обезбеђене одговарајуће просторије. (4)
Друштва „Душан Силни“ и Хрватски соко, иако формално раздвојена пре Првог светског рата, деловала су као јединствена целина. После уједињења 1918. године наставила су рад под истим кровом до коначног спајања у једно соколско друштво у оквиру Југословенског соколског савеза. Упркос бројним успесима и широкој активности, друштво је имало финансијских тешкоћа, али је измирењем дугова наставило рад, остајући један од најзначајнијих носилаца културног и националног живота у Дубровнику.
Саша Недељковић члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
