• У школи у Запланику на крају тромесечја ниједном ђаку неће бити закључене оцене. И нико од њих 1. септембра неће сести у ђачку клупу.

Не тако давних 1970-их година ова школа, надлежна за околних десетак села Требињске Шуме, имала је око 100 ђака. А онда је 1992-1993. хрватска војска уништила тенковским гранатама и протерала сво становништво које се затекло у овом и околним селима (током рата заузели су, уништили и раселили више од 50 требињских насеља; доста их је на путу за Дубровник, па молим све оне широкогруде који летују тамо да сврате, успут им је).

Возећи се неких 30 километара, не нађосмо ниједног човека у тим селима да му назовемо Бога. Само смо у Хуму нашли једног пса и две мачке, који су се кад никог другог нема здружили и срасли међу собом. Никад нисам видео животињице толико жељне да неко само спусти руке на њих и помилује их…

А школа Запланика памти свашта. И дечију грају и дружења, и песме и приредбе, али и то да су 1944. пред њом Немци обесили 12 Срба. И да су у њој 1990. боравили спелеолози који су истраживали херцеговачке јаме, које су 1941. усташе напуниле Србима, а 1945. комунисти забранили прилаз… И онда је 1990-их сваки траг злочина темељно уништен и затрт…

Али мој сапутник и саборац памти. Написаћу посебну причу о њему.

Обновио је у свом селу огњиште, са својим земљацима усправио оборене споменике и саставио поломљене крстове.

Скупа су обновили и оскрнављену и уништену цркву у селу. Кад сам га питао откуд му снага за све што ради, казао ми је просто: док возим овим пустим селима, све видим баке и ђедове како су изашли на улицу и поздрављају „Ако ђецо, само радите, борите се, и немојте да нас заборавите…“

Немања Девић