• Прије осам година преминуо је велики Жарко Видовић, српски мислилац, историчар умјетности, фиолозоф и ликовни критичар. Био је истински свједок бројних историјских процеса, од српског страдања у  Јасеновцу до стварања Републике Српске. Његова животна прича мора остати упамћена, а поводом годишњице његове смрти преносимо његов посљедњи интервју објављен у листу Недељник, који је записао новинар Вељко Миладиновић.

Могло би се рећи да је Жарко Видовић био конзервативни пандан Радомиру Константиновићу, само што је мање „употребљаван“, и последично „злоупотребљаван“. У сваком је случају – једнако је био скрајнут.

Поштоваоци ће га данас називати и „забрањеним мислиоцем“. Они који то нису, називаће га пежоративно „хришћанским филозофом“. А опет, од ових других се може чути да је можда и једини српски аутентични филозоф. Иако он себе никада неће тако назвати, јер су „филозофи фалсификатори историје“.

Али ако би се његова биографија сводила на једну реч – за ову причу није нимало неважно да он има 94 године – то би била реч „сведок“. Рођен 1921. године, као млади скојевац сведочио је сукобу на левици, учествовао у герилској борби са чувеним Валтером Перићем, био заточеник Јасеновца и Старог сајмишта, учествовао у послератним сукобима интелектуалаца… Са развијањем „духовне свести“, посведочио је и окупљању „ударних снага“ Јустина Поповића у СПЦ и пратио успон будућих најутицајнијих владика. Деценијама касније биће и оснивач Богословије у Фочи, у време рата, када ће државни врх Републике Српске остати нем на његова упозорења да по сваку цену треба успоставити мир са муслиманима.

По жељи патријарха Павла био је говорник на сахрани овог „најдуховнијег црквеног оца за нашег доба“. Да, Жарко Видовић је сведок једног доба. Зато данас може да критикује СПЦ због клерикализма. Или да каже: „Када причате са академицима, схватићете да не знају шта је то нација.“ Или да каже: „Ја са политичарима не бих знао о чему да разговарам.“

Сатима је Жарко Видовић може да говори о критици западне метафизике, тумачењу нације и историје, хришћанској вертикали заветног српског народа… Али кад би почео да износи своју животну причу, постаје јасно да је то прича која не сме да се заборави.

• Данас сте последњи човек кога би повезали са скојевцима, како гледате на своје „скојевство“? Шта вас је привукло да уђете у СКОЈ?

Рођен сам у Тешњу, у Босни, али сам гимназију похађао у Новом Саду. Редовно, сваког четвртка, имали смо књижевне састанке, и када је почео чувени сукоб на левици, он је увучен у књижевност. И те теме су се провлачиле кроз наше дискусије.

Загребачки левичари су били проаустријски, а код нас је постојала нека врста русофилије. Веровали смо у митове како Русија има тенкове велике као хипотекарна банка, да цела дивизија може унутра да стане. И када она врши маневре, тресе се цела Пешта. То је била наша теорија. Шта да вам кажем, били смо глупаци, тотално необавештени.

Али што се тиче туча са полицијом, без даљег смо увек били ту када неки радници штрајкују, увек смо били на страни штрајкача и борили смо се против штрајколомаца.

То је било код мене од 1938, па све до 27. марта. Тог 27. марта 1941, ми Босанци смо већ схватили о чему се ради.

Ипак, највише је СКОЈ-у допринео клерикализам у Српској православној цркви, а нарочито у Бачкој, који и сада видим. Наше скојевство није било напад на веру него одговор на клерикализам; међутим, ја сам последњих 50 година свестан о чему се ради и не бркам православље са клерикализмом.

Кад смо стигли у Јасеновац, отворише се врата, а пред вагонима усташе. И кажу: „Добро дошли.“ Баш смо добро дошли, мислим се ја. А онда питају: “Има ли ко да је гладан или жедан?“ Јави се један дечак од шеснаестак година, а усташа се савије па му набацује шљунак и наређује да хвата устима. Трком смо ишли до логора. Ко остане на ногама живеће – до логора. Ко падне, дотуку га

• Како сте се ви поставили у том сукобу на левици?

Много пута сам чуо да се сукоб на левици представља као естетички сукоб. Јер се расправљало о томе за шта треба уметност да се ангажује. Али то није био естетички сукоб.

Сукоб на левици био је директан сукоб између партије и СКОЈ-а. На страни партије су били Крлежа, Марко Ристић и слични, и били су за одвајање хрватске партије из КП Југославије. Сукоб почиње од Конкордата 1937, после чега је КПЈ објавила свој распад, а Тито дошао на чело разбијене партије која се поделила на католичке народе, тако да су Хрвати могли директно да преговарају са Каптолом и без сагласности са Србима. Међутим, разбијању СКОЈ-а успротивила се Далмација, и задржала југословенски став до краја.

Имаће партизанску бригаду којом је командовао Вицко Крстуловић. Међутим, Тито ће ту бригаду да укине 1943. године. Као што ће и СКОЈ најпре у Београду да напуни хулиганима, а да онда, тобоже због хулиганства, укине СКОЈ у целој Југославији.

Пошто је Конкордат одбачен 1937. године, Крлежа и хрватски комунисти напали су београдску студентску омладину што је у демонстрацијама марширала под црквеним заставама против Конкордата…

• А како се у том сукобу држао београдски СКОЈ?

Били су против Конкордата јер је он тумачен као фашистички пакт. Београдска омладина је до краја била лева, југословенска, српска, али не великосрпска… Никада нису негирали нацију. Другим речима, још је било јасно шта је нација. Данас није јасно шта је нација, апсолутно никоме, ниједном политичару. Па ни Добрици Ћосићу није било јасно шта је нација, а шта је држава.

• А каква је била Ћосићева позиција у то време?

Он је био нико и ништа за време рата. Он је после рата почео да пише.

Тито је водио прохрватску сепаратистичку политику, коју је за време рата скривао, али је није скривао на заседању АВНОЈ-а када је поделио Југославију на републике и разделио босанску и хрватску Крајину. Моша Пијаде је био велики противник пресецања Крајине, сматрао је да је то јединствено устаничко подручје, али је било толико јединствено да није могло да се сакрије да је то српско подручје. И то ће га коштати главе. У том смислу је нераздвојан од Бранка Ћопића, Скендера Куленовића…

Јунак тог сукоба на левици, дакле, био је само Моша Пијаде. Као и Прица и Божидар Аџија, али они су стрељани 1941. године. После су о Моши ужасно покушавали да праве интриге да је организатор покоља Срба на Петровдан у Црној Гори, што није истина. Био је то покољ Срба у Црној Гори, угледних људи који су били против класног рата који је тражио Тито, па и Добрица Ћосић, који је умро с мржњом према четницима.

• Како то да сте отишли на студије у Загреб?

Пре него што ћу отићи у Загреб, СКОЈ је био пропагиран као заједница солидарности, другарства и узајамне помоћи. А мој отац је рекао: „Боље да оде у Загреб, па да ми се врати као Србин, него да оде у Београд и да ми се врати као комуниста.“ Тако да сам у Загребу сведочио свему овоме о чему вам причам.

• Пред сам почетак рата били сте својеврсни илегалац у Сарајеву, да ли сте познавали чувеног Валтера Перића?

Како да не. Лично сам га познавао, имао сам више од двадесет састанака с њим у Сарајеву, како бих му реферисао стање на терену. Он је првобитно био запослен у Сарајеву, радио је у банци. Онда је тобоже отишао из Сарајева, али је заправо био горе на Палама, долазио је редовно да прима реферат о илегалцима о Сарајеву. Пошто смо ми после пораза, када је потписан споразум, скинули униформе и увукли смо се у Сарајево да живимо као цивили.

• А како то да сте противно налогу партије у априлу 1941. отишли у добровољце?

Да, то је било уз противљење хрватских комуниста. Као патриота, на неки начин, променио сам страну. Верујте, нама у то време није било ни јасно шта је комунизам, али смо знали шта је демократија.

• Ваше лично искуство је допринело да развијете тезу да су Срби логорашки народ? Како бисте то објаснили неком младом човеку који не зна шта је логор?

Рекао бих му да жртве партизана и четника заједно не чине ни 10-15 одсто жртава које су поднели Срби у логорима, на путу за логоре или у бомбардовањима. И једни и други немају ни 10 одсто жртава, а ћуте о ових 90 одсто.

Београдска омладина је до краја била лева, југословенска, српска, али не великосрпска… Никада нису негирали нацију. Другим речима, још је било јасно шта је нација. Данас није јасно шта је нација, апсолутно никоме, ниједном политичару. Па ни Добрици Ћосићу није било јасно шта је нација, а шта је држава

• Како сте пали у заробљеништво?

Ухапшен сам 6. октобра 1941. године на пијаци у Сарајеву, док сам куповао шљиве. То ми је било да се наједем. Знао сам та два агента, били су пре тога у Новом Саду па су прешли у хрватску службу у Сарајеву. Већ 7. октобра сам био изведен на саслушање. Доводе преда ме два врло значајна члана скојевске организације, Динка Фалатара и Драгутина Брацу Косовца. Ја сам већ био плав, премлаћен и питају ме да ли познајем њих двојицу. Наравно да сам их знао из моје организације. Кажем: „Не знам где сам могао да их видим, али можда сам их видео.“ – „Где?“, питају ме. „Па можда на корзоу, не знам… Мени су све Сарајлије познате. Не знам да ли они корзирају.“ Био сам убедљив, нисам рекао одлучно да их не знам, него онако, као да желим да помогнем, али не могу.

И када сам 1945. ухапшен приликом враћања у Југославију, упадају ми њих двојица, тада озновци, прилазе мени и љубе ме. Сви се чуде, откуд то… И шта је било с њима, отишли обојица на Голи оток. Русофили. То је та прва Озна која је увела обавезну ћирилицу на улицама у Сарајеву. Нико у то време није смео да каже да је Хрват док нису целу ту Озну похапсили и послали на Голи оток. После тога долази Удба која је сасвим друга прича.

• Шта се дешавало у хрватском затвору?

Мајка није могла да ме препозна колико сам био премлаћен, а онда су грађани формирали једну комисију, отишли у штаткомандантуру и тражили милост према ухапшеним Србима.

Кад су окупатори дошли, они су у Сарајеву играли на карту аустроугарске културе и Сарајева као културног центра аустроугарске културе у Босни. Чак су штитили Србе од усташа у Сарајеву све док нису повукли своје трупе на Источни фронт после пораза под Москвом. И тад су целу власт у Сарајеву преузеле усташе и престала је немачка контрола која је спасла нас, и мене, да не будемо убијени.

Нас су ухапсиле усташе као комунисте, а грађани су се окупили и објашњавали како „наша деца нису никакви комунисти“. Тако да су ме Немци повукли из усташког затвора пред немачки суд. Изведен сам првог априла 1942. на суђење, а за то време сам живео у немачком затвору и добијао храну од својих, и био сам много боље храњен од оних јадника у усташким затворима. Немачки затвори су били спас од усташа. То су непознати моменти сарајевске историје.

Ослобођен сам оптужбе да сам комуниста – сведочењем свог оца који је крштеницом доказивао да сам Србин и да сам ухапшен као Србин, а не као комуниста. И онда сам 3. априла пуштен, мајка ме чека у чекаоници, с њом се поздрављам, излазим кад прилазе двојица усташких агената и стављају ми ланце на руке. Мајка плаче, а они кажу: „Отишли су Немци.“

Немци су се понашали као у Паризу, као код Сартра који је написао да никада није био слободнији него за време окупације Париза. Очекивали су само да Срби не дижу устанак. А Ћосићеви партизани у Србији су устали против Недића који је припремио да прихвати 500.000 Срба у бање и хотеле бесплатно. То је врхунски патриотизам. Данас када би ме неко звао да сведочим о Недићу, знам шта бих рекао.

• Када сте формирали тај став о Недићу?

У немачком затвору ми је било јасно да је највећи српски непријатељ у то време била НДХ, а не Немачка. Устанак који је Тито дигао није био устанак против усташа него против Недића у Србији. Трећег априла сам враћен у исти усташки затвор где сам био првобитно притворен. Са нама је тада био и Зија Диздаревић, коме је Бранко Ћопић посветио „Башту сљезове боје“, а и њега сам одраније познавао као илегалца. Често ме је зафркавао. С правом, јер је био много образованији и интелигентнији од мене. Кад једном, улази један наш затвореник у ћелију, било нас је око 60 унутра, и онако наивно каже: „Браћо, Италијани стижу на Илиџу, ослободиће нас сигурно.“

• Али?

На Ђурђевдан 1942, отвара врата кључар усташа и каже: „Ајде, Срби, на уранак.“ Мислећи на ђурђевдански уранак. Спремамо се ми, пакујемо се, не знамо куд ће нас…

Истерали су нас на обалу Миљацке, где је била железничка композиција дугачка километар и по. На вагонима пише, као пре рата, „7 коња, 40 војника“.

Силазиле су колоне затвореника са свих страна.

Ту је било око три хиљаде људи, све су их набили за Јасеновац, управо зато што су се бојали да ће Италијани умарширати у Сарајево, јер прво што они ураде је да отварају затворе и пуштају затворенике напоље.

И набију нас у те вагоне и кад су затворили вагоне, ми нисмо веровали да је могуће дисати. Били су мали прозорчићи под кровом. Нико није могао да чучне ни да седне. Није било простора ни да се откопча шлиц, да се изврши мала нужда. Људи су, да извините, успут мокрили. Два дана смо се тако возили до Славонског Брода.

Дечаци су се онесвешћивали усправно, стиснути између осталих. И тако пуна два дана, до Брода, где смо стигли тек увече 7. маја.

Чујемо како се отварају врата и вику: “Испадај, брзо!“ И чујемо ударце! Отворише се, најзад, врата и на нашем вагону. Ми излазимо по наредби, кад иза нас ко кладе падају мртви међу нама, за које нисмо знали. Нисмо ни знали да су мртви док су стајали не могавши да падну, смождени, сломљени. А онда су нас у транспорт за Јасеновац из по два мала сарајевска вагона сабијали у један већи. Не знам колико је мртвих остало у вагону. Кад се прича о Јасеновцу, људи заборављају на жртве које су падале од места где су заробљени. Знали су да терају читаво село преко Козаре до Саве. Вероватно је од нас три хиљаде до Јасеновца стигло две до две и по хиљаде.

А ми тада нисмо ни знали шта је Јасеновац.

• Како сте сазнали шта је то Јасеновац?

Кад смо стигли у Јасеновац, отворише се врата, а пред вагонима усташе. И кажу: „Добро дошли.“ Баш смо добро дошли, мислим се ја. А онда питају: “Има ли ко да је гладан или жедан?“ Јави се један дечак од шеснаестак година, а усташа се савије па му набацује шљунак и наређује да хвата устима. Трком смо ишли до логора. Ко остане на ногама живеће – до логора. Ко падне, дотуку га.

И кад смо дошли, седнемо сви на земљу. Пред логором седе неки есесовци и неки тотовци. Дошли су да бирају младе људе међу нама способне за рад у логору, јер у Јасеновцу нису могли да нађу ниједног човека способног за тешке радове.

“Тотовци“ нас постројавају у неколико редова испред улаза у главни логор, у строј дуг око двеста метара. И иду иза нас и тешком чизмом ударају сваког под колено. Ко поклекне или падне, не сме да устане – убиће га. Ко остане на ногама иде међу одабране. Они који падну иду у Јасеновац.

Ја сам пре рата био тркач, био сам и трећи на државном такмичењу за јуниоре, па сам имао снажне ноге. Треснуо је и мене два пута, али сам издржао.

Око 700 нас одвоје Немци у бараке, које су изван жице, али имали су своју ограду од жице. Између нашег и главног логора је брисани простор. Ту су стално пролазиле усташе. Ми смо три пута дневно од Немаца добијали порцију куване хране. А наша гладна браћа нас гледају, морали смо да се кријемо. Махали су нам, слали поздраве својој фамилији, верујући да ми идемо на слободу.

Јер из Сарајева се знало да Немци пуштају.

• И даље нисте знали шта ће бити с вама?

Ту смо чекали десетак дана док нас нису спаковали у вагоне, и то у особне вагоне са купеима, у сваки купе по нас шесторица. И тако смо дошли до Земуна у Старо сајмиште. Ту смо, отприлике, били око 17. маја. Вадили смо песак из Дунава код Хотела „Југославија“, и градили насип, а нисмо ни знали да заправо градимо „Принц Еугенштат“, како су Немци хтели да назову Нови Београд. Онда су нас одабране као способну радну снагу покупили крајем маја и одвезли бродом поред Сомбора, Апатина, Пеште, Беча… до једног логора у Бадену, где смо били неколико дана, а одатле возом за Шћећин, па одатле бродом за Норвешку. Тамо је требало да градимо стратешки пут за напад на Русију, који је требало да води дуж атлантске обале Норвешке. Радили смо и саботирали колико је ко могао. Због саботажа је стрељано око 300 људи. Тако да смо ми кроз Јасеновац прошли као сведоци, а не као сапатници.

• А како после тог искуства тумачите покушаје да се беатификује Алојзије Степинац?

Ми смо сви Степинца знали у Сарајеву 1941, и нисмо једном читали његове изјаве, чак смо гледали и на филмском журналу Степинца како благосиља усташке дивизије. Он је напад Немачке на Совјетски Савез тумачио по папској политици као победу „кршћанства“. Треба само покупити те листове који су излазили у Мостару, Бањалуци, Сарајеву, Тузли… То је сигурна документација, али на њу никада нису обраћали пажњу. Тито је прорачунато скупљао документацију, али је крио чињеницу да је са Степинцем седео на првој паради југословенске армије, док су по договору последње усташе без пуцања напуштале град. А овде у Србији је ликвидирано 50.000 људи.

• Кажете да су се Немци цивилизовано понашали као окупатори, али искуства из Србије су другачија?

Ја то не знам, о томе могу да говоре људи из Србије, ја знам како су се понашали у Босни. Немачки официри који су били у српским становима били су веома пријатни према домаћинима. Нису они били глупи. Глупи су болесном мржњом обузети Хрвати, а Немци су имали свој план.

• А како је дошло до тога да се у Другом светском рату створи толика мржња према Србима?

Они су у Првом светском рату били непријатељи, у Другом… Од 19. века, од када Вук постаје почасни грађанин Загреба, крсташку мржњу међу Хрватима организује Ватикан, који жели да до Дрине покатоличи све. Они се држе крсташке прошлости католицизма, и тога су свесни Срби преко Дрине или из Срема. Брана Црнчевић је имао стихове о Србији: Последња си моја синагога, мој последњи Петровград и Рим. С Тобом, можда, могу и без Бога, а без Тебе не могу ни с Њим. И после кажу да је то против православља, а то је потврда православног става да се Бог јавља тако што формира христољубиву, човекољубиву заједницу. Једини доказ Бога је постојање заједнице љубави и сарадње. Православно схватање нације је схватање заједнице која није ратоборна него живи у узајамној солидарности. Док Хрвати хришћанство схватају као крсташки поход…

• Али и Италијани су католици, а баш за њих сте рекли да су били цивилизовани према Србима?

Зато што они немају племенску културу, они имају културу грађанских заједница. Они имају најмање 70 Дубровника, и вреднују припадност грађанској заједници од ренесансе и успели су да је сачувају у уметности, али нису успели да је сачувају у цркви. А ми смо то успели да сачувамо у цркви. Ја, рецимо, не припадам ниједној странци, али припадам својој парохији. То није крвна припадност, него заједница завета, речи дате на моралу и способности да будеш веран речи коју си дао. То је и својеврсна комуна или совјет којим је Лењин преварио Русе. Другим речима, православно хришћанство чува ту аутокефалну заједницу док католици чувају универзалну, империјалну где држава ствара нацију.

Погледајте зашто православни, када се сусретну са екстремизмом, иду у комунисте, а католици у фашисте. Зато што ми идемо у совјете, самоуправљање, а они су – држава.

• Из Норвешке сте успели да побегнете у Шведску…

То је било у септембру 1943. године. Не би се могло побећи без Норвежана. Нас тројица смо побегли заједно, покушавали смо да што пре уђемо у Црвену армију, и ми од јуна, јула тражимо то али неће да нас приме. Толико смо били упорни да је амбасадорка СССР-а, грофица Колонтајева, пристала да нас прими. Ми смо ушли у ту амбасаду, попели се на први спрат у једно велико предсобље. Седимо кад улази једна дама. Видим ја, није другарица, него баш отмена дама, какву ја никада пре тога нисам видео. Она је, иначе, из финске аристократије која је прешла у православље, али је у младости била феминисткиња. Њу је Лењин узео за сарадницу јер нису имали кадрове за дипломатске послове. У Стокхолму су је поштовали као најугледније дипломатско лице.

Прилази она нама: „Што ви?“ Ја кажем: „Ми смо српски партизани и желели бисмо да се боримо у Црвеној армији.“ Она нас само погледа и каже: „Дураки.“ Будале. Изненадило ме је када је рекла да не можемо тамо. Изгледало је као да нема поверења у нас. А онда смо питали да ли могу да нас пребаце у Југославију па да идемо у партизане. „Па да вас Тито употреби.“ Зинуо сам од запрепашћења, нисам могао да верујем да она сумња у Тита.

• Рекли сте да су вас и у Југославији хапсили по повратку у земљу. Зашто?

Зато што сам у листу „Слободна Југославија“, у Шведској писао, између осталог, ствари на основу утиска Колонтајеве. Ја сам и студирао у Упсали, а после рата сам овде завршио прво историју филозофије, па онда историју уметности, коју сам докторирао. Дипломирао сам код Светозара Радојчића 1952. године.

Жртве партизана и четника заједно не чине ни 10-15 одсто жртава које су поднели Срби у логорима, на путу за логоре или у бомбардовањима. И једни и други немају ни 10 одсто жртава, а ћуте о ових 90 одсто

• Зашто је историја уметности окупљала људе које ће многи окарактерисати као националисте?

И Дејан Медаковић и Војислав Ђурић били су млађи од мене. Ја сам 1952. за „Борбу“ писао ликовну критику, па сам прешао у „Књижевне новине“. Ми смо се борили за то да приликом прекида са Совјетским Савезом уместо соцреализма не прихватамо некакву другу западну теорију, која је противна непосредној истини. То је био утицај Светозара Радојчића, Александра Дерока. Било је питање на коју идеологију ће да крену критичари сада када смо раскинули са СССР-ом. Ови великани су нас учили – никакву политику, никакву идеологију, писаћете истину. Ја сам се држао тога, и дошао сам под њихову заштиту.

Био је сукоб катедре историје уметности коју је водио Радојчић и катедре историје фолозофије коју је водио Душан Недељковић. Он је био ужасан. Пошто је издерао мој дипломски рад, али сам ипак положио, онда мени каже Радојчић: „Пређите ви код мене.“ И за две године рада дипломирам и када је требало да постанем асистент, каже он мени: „Пређите ви у Сарајево и борите се тамо“, јер је комитет одређивао ко ће да му буде асистент. Па је комитет одредио Дејана Медаковића и Воју Ђурића.

Ја сам отишао за Загреб, где сам предавао.

• Зашто је комитету био погоднији Медаковић од вас?

Академија наука је била јако контролисана установа. Сећам се кад су морали да приме Оскара Давича, или Добрицу Ћосића као неку врсту партијског комесара, па су стари академици то посматрали са подозрењем. Све је било контролисано.

Медаковић је ударио на барок. Барок није ренесанса и нема никакву блискост Византији, којом сам се ја бавио.

Комитет се највише бојао српског национализма, зато је и био против Ћопића. Ћопић је био опасност, а не Ћосић. Такве ствари су њих плашиле, све то мирише на традиционализам, а барок их није плашио.

Медаковић није био погодан за обнову традиције. Као што то не може да буде Доситеј, а може да буде Вук.

• Како сте упознали Кашанина?

Ми смо се тамо састајали два пута недељно, имали смо сто који је био резервисан за Кашанина. Он је седео у врх стола. Када сам дошао из Загреба, онда је Кашанин преко Вукадиновића и Милета Марковића тражио да ме доведу да се упознамо, то је било 1968. у зиму. Предраг Вукадиновић ме је довео у Кашаниново друштво.

• Зашто?

Зато што је добро знао српско-хрватске односе и поготово након онога кад сам објавио текст „Папска црква, света држава“. То је објавила „Филозофија“ али су избрисали крај. Кашанин је био жив дух и као правог Србина интересовала га је свака појава. Тек касније смо водили расправе о историји уметности.

• А зашто су вас избацили са факултета у Загребу?

Титоизам је у комунизам увео крлежијанску теорију да је Југославија Велика Србија и да је свако српство великосрпство. Тито то није смео да говори за време рата јер су му скојевци били једини борци.

Тако да је он почео да води антисрпску политику и ја сам то написао као професор Универзитета у Загребу, у „Књижевним новинама“ објављеним 27. новембра 1967. године. Написао сам да је центар србофобије у Београду и то у ЦК Југославије. То су објавили Таса Младеновић и Мома Капор, и када га је Симо Затезало из комитета питао -како сте то смели да објавите, Капор је рекао: „Па из Загреба је дошло, како да одбијемо кад је из Загреба дошло.“

Хтео је да каже да је у то време Загреб имао далеко веће слободе у писању – па и слободу да подгрева мржњу према Србима – а центар тога је била загребачка штампа. Данас када се говори о томе, историчар треба да узме као извор загребачку штампу и да види ко је водио антијугословенски рат од 1966. године и Брионског пленума. Ја сам искористио ту слободу у Загребу и као загребачки професор то написао. Онда су ме истерали са Универзитета.

• То је било време и када је Ћосић постајао дисидент. Како се он тада поставио?

Он је читаво време изигравао неког ко треба да буде толерантан према Хрватима, чак их је и бранио. Показивао је да није националиста, међутим, нисмо ни ми били националисти него смо говорили о чему се ради. Са Ћосићем имам овакав један моменат: када је издао своје Пишчеве записе, видим у једној књизи пише одредница ‘Видовић Жарко’ страна та и та, када тамо пише: „И ми смо, ЦК Србије, устали против напада на Србију. Жарко Видовић, члан ЦК Србије, написао је чланак о србофобији.“ Да, али ја никада нисам био члан ЦК. Био је генерал Жарко Видовић из Пљеваља који је био члан ЦК Србије, а не ја из Загреба.

Ја зовем Ћосића телефоном да се то исправи. А он каже: „Како да исправим, то је штампано.“ – „Дај изјаву да није ЦК Србије тад реаговао и кажи ко је тај Жарко Видовић који је био члан.“ Његов одговор је био: „Ма то је неки твој Босанац у редакцији радио, нисам ја то радио.“ Ето…

• Сарађивали сте и са „Праксисом“. Како уопште видите ту дисидентску интелектуалну сцену?

Сарађивао сам и у „Праксису“, два пута сам дао прилоге захваљујући Рудију Супеку који је примио те прилоге, док моји сународници нису хтели да их приме јер нису били довољно марксистички.

• На кога мислите? Љубу Тадића?

Љуба Тадић је млађи од мене. Када је он завршавао партизанску гимназију када су се две године давале за једну… Знао сам и Михаила Марковића и Свету Стојановића и Загорку Голубовић. И Миладина Животића… Он ми једном, почетком деведесетих када су почели сарадњу са Западом, рекао: „Што нећеш да нам се прикључиш, били смо у Будимпешти, да знаш какве су вечере.“ У „Праксису“ је најбољи био Руди Супек, с њим не може да се упореди ниједан Србин марксиста. Био је најбољи и као Југословен и као демократа.

• Често критикујете СПЦ због клерикализма? На кога мислите данас?

Данас највише на епископе. Ја сам од Синода добио Орден Светог Саве и ниједан свештеник није пришао да ми честита, сем једног. Зато што знају шта мислим о њима.

• Да ли сте са патријархом Павлом причали о томе?

Јесам, два пута, и то на његов позив. Била је једна радио-емисија пре више од двадесет година и слушао је шта говорим, па ме је звао. Он је био антиклерикалан, прави православни човек. Невероватно непосредан и говорио је оно што осећа.

• И када сте му скренули пажњу на клерикализам, како је реаговао?

Па реаговао је, како није. Реаговао је и јавно када је видео оне њихове аутомобиле и рекао: „А шта би радили да се нису заветовали на сиромаштво.“ Свакако да о томе није могао да разговара са државницима. Политичари углавном ништа не разумеју. Ја са њима не бих имао о чему да разговарам.

• Зашто? Како вам се чини Србија данас?

Проблем је што се ова партитократија која влада, а која је директно наслеђена од комунизма, директно ослања на партије, а традиција би се ослањала на општине. Општина је некакав завичај, то је наше грађанство. Човек је грађанин по граду и општини, а не по држави или партији. Зато верујем да би био бољи изборни систем у ком би биле представљене општине, а не партије. Партије добијају новац од пореских обвезника за предизборне кампање, с каквим правом? Шта је то? Свака од тих партија има жељу да својим програмом обухвати читаву државу, а ниједан члан партије не живи у читавој држави, него их има највише у Београду. Немојте да ми дајете партијски план државе као целине, такав план треба да усвоји скупштина посланика.

Ми живимо у времену када владају политичке партије као нова класа, и то је добро Ђилас предвидео 1952. године. Нова класа, људи, није то мала ствар. То треба издржавати.

• Често причате о муслиманима и потреби Срба да успоставе мир са њима…

У Фочи сам, када је основана Православна академија 1993. године, по препоруци сарајевског митрополита Николаја био одређен за главног предавача. Имам и од њих орден као оснивач. И, када сам предавао како треба да се понашају војни свештеници и официри Републике Српске, причао сам да нипошто не смемо да се завадимо с муслиманима. Рекао сам – а били су ту владике Амфилохије и Атанасије, Никола Кољевић, Радован Караџић, Крајишник, Биљана Плавшић и многи други – никако рат са муслиманима, јер Американци су желели да у Босни Срби заратују са муслиманима, што ће бити окидач новог рата православних хришћана са муслиманима. Одавде до Азије. Рекао сам да не смемо ми да почнемо тај рат, чак и ако убију неког нашег не смемо да се латимо оружја. Изгубићемо. А Кољевић ми каже: ти опет своје скојевске теорије.

• А Атанасије и Амфилохије?

Они су били на мојој страни. Ми се познајемо још од 1968. код Јустина у Ћелијама, од када сам објавио текст „Папска црква, света држава“. Онда је и Јустин затражио да то прочита. Атанасије ме је тамо одвео, ушао сам у његов најужи круг, када је рекао „Имао сам навалу, фалило ми је лево крило.“ А навала су били Атанасије Јевтић, Иринеј, Артемије Радосављевић и Амфилохије Радовић. Сви су они били јеромонаси тада, и за мене, старог скојевца рекао је: „Ево ми и лево крило.“

• Постоји још једна епизода из Јасеновца које се нисмо дотакли. Ви сте пре рата познавали злогласног Љубу Милоша?

Знао сам га са студија у Загребу, чак сам га својом гојзерицом изударао по цеваницама децембра 1939. године. Имали смо велику скупштину студентске омладине из Загреба у скојевској солидарности са београдским студентима. То је било пре Молотов-Рибентроп споразума против фашизма. После је била мука да нам се објасни тај споразум.

Кад смо то заказали, долази Љубо Милош са групом батинаша да упадне на скупштину. А мени кажу: „Ајде, бруцош, организуј врата да их не пушташ.“ Он је већ био познат франковац. Он ме гурне. Имао сам гојзерице и ударим га, он се савије, приђем и гурнем га и успем да затворим врата да не упадну. А онда су они мене премлатили, на излазу из књижнице где смо учили за испите, за болницу. Две недеље сам провео у болници. А после сам и приведен.

Било је тих туча између франковаца, тако су се тада називале усташе, и Југословена скојеваца, који нису прихватали Југославију под условом да буде антисрпска, и који нису Југославију сматрали маском за Велику Србију.

• Имали сте среће да га нисте видели у Јасеновцу?

Видео сам га. Имао сам среће да није видео он мене. Када смо били у строју, он је поставио питање има ли ко да је био у КУСП-у, а то је било Културно удружење студената пацифиста. Ја сам био у КУСП-у. А мени један каже: „Јави се, зову те.“ Кажем ја: „Ћути, будало, где да се јавим, убиће ме.“

Замислите неког са талентом какав би филм од овога могао да осмисли. Ја, нажалост, тај таленат немам. Имам само ове чињенице.

Вељко Миладиновић /Недељник