• У знак сјећања на невине жртве једног од најмонструознијих злочина, покољ српског становништва у селу Придворици у Херцеговини, на Божић 1941. на 1942. годину, доносимо дијелове књиге др Сава Скока „Крваво коло херцеговачко 1941-1942“ – том први. Највећи научни ауторитет и најобјективнији хроничар ратних дешавања у Херцеговини на страницама 340-343, између осталог, доноси детаље крвавог Божића у Придворици код Гацка.

Приредио: Предраг Лозо
Извор: istorijabl.weebly.com

Придворица је најпитомије село у Горњем Борчу. Нипошто није случајно што су се баш у њој зауставили први словенски досељеници на херцеговачко тле и ту основали жупу Вишеву и подигли Камберов Град. Јер, Придворица је, будући окружена са свих страна средњенпланинским висовима обраслим у густим шумама и бујним пашњацима, пружала врло повољне услове за живот номада. Међутим, када у околним планинама напада дубок снијег и набуја Неретва, Придворица је неколико месеци потпуно одсечена од осталог света. Изгледа да су управо ради тога придворички Срби били поштеђени за време јунских и августовских покоља српског становништва у Херцеговини. Њихове комшије су стрпљиво чекале да те породице скупе летину и да у околним планинама напада огроман снег и потпуно искључи сваку помисао на бекство, па тек онда да их покољу и докопају се њихове сиротиње.

Тим злочиначким планом било је предвиђено да се покољ изврши 7. јануара, на православни Божић, како би џелати могли да се, после покоља, богато угосте. Међутим, група која је била одређена на покоље фамилије Стевана и Гаврила Лера у селу Шиповици није имала стрпљења, већ је на Бадње вече са усуканим ножевима упала у Лерове куће (обе фамилије биле су за вечером) и на грозан начин масакрирала преко 15 чељади (евидентирано је само 13, јер ситну децу нико није познавао). Масакр је, према исказу једног од учесника покоља, преживела само Јела Леро, млада и лепа девојка, коју су некуд одвели.[1]

Сутрадан, 7. јануара у освит, свака кућа у селу Придворици била је блокирана не само усташким џелатима него и дубоким снегом, који је падао непрестано неколико дана и ноћи. Уместо положајника у куће су упадале усташе да би саопштиле укућанима како је Маријан Бановац наредио да сви одрасли мушкарци одмах дођу код придворичке цркве ради договора о времену и начину евакуације придворичких Срба у невесињско-гатачку Површ. Људи су се без погоовора и ма каквог отпора упутили, у пратњи наоружаних усташа, разуме се, на губилиште – пред шталу Николе Додера, која се налазила у близини цркве. Тамо су их одмах повезали и подвргли стравичном мучењу и мрцварењу и на крају побили кундацима, ножевима, моткама; некима су, секирама, одсецали главе, што је утврђено приликом ексхумације лешева ради сахране. Након ликвидације одраслих мушкараца, млађе жене и девојке су натеране да покупе унакажене лешеве својих очева, мужева и браће и набацају их у доњи део штале Николе Додера. Све те несрећне жене и девојке су потом силоване, па онда затворене у горњи део штале, где су, у међувремену, дотерана и њихова деца, мајке, баке и свекрве. Штала је, на крају, споља замандаљена и запаљена. Када су 17. априла 1942. године јединице Народноослободилачке партизанске и добровољачке војске Југославије ослободиле Придворицу, наишле су на стравичан призор: нагореле људске ноге виреле су кроз врата доњег дела штале Николе Додера. Унутра се видела гомила полуугљенисаних лешева. По гаравим зидовима који су сабласно стрчали увис виделе су се залепљене женске плетенице које, зачудо, нису изгореле већ су остале прилепљене за огореле зидове као неми сведоци ужаса који се овде одиграо. Око штале су се, ту и тамо, налазили лешеви оних који су успели да искоче из пакла и покушали да побегну, али су зликовачки куршуми били бржи од њих. У штали Тома Аџића у Стојичићима, где су на исти начин као и они у Брутцима ликвидиране породице Тома, Рајка и Мила Аџића, нађени су у ћошковима штале групе загрљених лешева, очевидно родитеља и деце. У Придворици је укупно убијено преко 160 лица; тачан број је немогуће утврдити будући да нико не зна колико је било беба које одрасли нису познавали. Пошто нико није успео да побегне, сва срспска огњишта у селу Придворици су занавек угашена. Божићни покољ је, према исказу двојице непосредних учесника у покољу пред органима Државне безбедности у Гацку, преживела четворогодишња девојчица Госпава – Гоја Скоко, кћерка Вула Скока, која је, када је угледала наоружане људе, побегла у суседну муслиманску кућу, где ју је прихватила и сакрила Делвија Крвавац из Грачанице, удата Чолпа.

Тако је мала Гоја остала жива све до 17. априла те страшне ратне године, а тада, док се обруч партизанске и добровољачке војске све више стезао око Борча, када је изгледало да свиће зора слободе, Гоја је није дочекала, јер је управо у том тренутку у кућу где је живела улетео сури усташа (Чолпа из Придворице), истргао је из руку њене спаситељке и, са узвиком; „Када нико од твојих није остао жив, нећеш ни ти“, пререзао јој гркљан. Тако је мученичком смрћу умро последњни српски становник лепог и питомог села Придворице у Горњем Борчу.

Мало је стратишта у Херцеговини са којих нико није успео да побегне, као што је био случај са овим у Придворици и Шиповици. Према томе, не постоје аутентична сведочанства жртава како се злочин одиграо, већ само његови крави трагови и оскудни подаци које су дала двојица учесника у том злочину органима Државне безбедности у Гацку, на основу којих је и написан овај текст. Злочинци су детаљно испланирали покољ и извршили га до краја. Свих 150 учесника у овом монструозном злочину одликовано је Указом поглавника НДХ Анте Павелића број Оч 165 – Хр. – 1942, златним, сребрним и бронзаним колајнама за храброст, са образложењем:
„За одлично, храбро и пожртвовано држање за вријеме обране Борча против непријатеља у зиму 1941. године до 18. травња 1942. борцима опћине Борач у Херцеговини, који су под најтежим околностима, уз судјеловање њихових жена и дјеце, одбранили своју родну груду против непрестаних насртаја комуно-четника, а напосе на сам Бадњак 1941. године, када су одбили насртаје десетоструко надмоћнијих комуно-четничких банди.“[2]

Како се поуздано зна да „на сам Бадњак“ нико није нападао Борач, јесно је о каквој се храбрости ради.

Исте вечери група усташкх злочинаца, коју је предводио Ибро Аладуз, опколила је куће Вула и Лазара Слијепчевића и Перана Хрњеза у Крупцу. Пошто уплашени укућани нису смели да отворе врата која су била запречена мандалом, усташе су провалиле кров и упале у кућу Перана Хрњеза, да би ту, на кућном прагу, заклали старог Перана и његове две ћерке – Милицу и Зорку. Док су џелати претресали Перанову кућу тражећи доларе (Перан је имао сина у Америци), сва чељад Лазара и Вула Слијепчевића успела су да се кроз прозор у изби, извку напоље и побегну у суседно село Дубраву, одакле су, истога дана, са тамошним српским становништвом избегли у село Крушчицу. Ту су, међутим, 20. јануара тешко настрадали: погинули су Вуле и Лазар, Лазарева жена Коса и кћерке Љубица и Лепосава. Најстрашнију судбину доживела је Вулова кћерка Ксенија, млада и лепа девојка, која је, док је покушавала да спасе болесног оца који није имао снаге да се пробије кроз снежне сметове на Брњцу, пала жива у руке усташа. Њен први комшија из Крупца Омер Аладуз повео ју је са собом и држао као робињу све до 17. априла 1942. године, да би је тада, у једном шумарку, разапео на крст. О томе је Владо Шегрт, чија је група зауезела Мједеник, у својим Ратним усмоменама забележио: „Наишао сам на страшан призор. У селу близу Мједеника (реч је о селу Подима), у једном малој шумици, срозан покрај букве, лежао је леш младе жене у поцепаној хаљини. То су усаше неки дан, после упада у суседна српска села, мрцварили заробљене које су отуда довели. Лежао је разапет на ониско дрво. Лице је избодено, по тијелу трагови мучења.“[3] Страдањем породице Слијепчевић из Крупца завршена је трагедија српског становништва које је живело у Горњем Борчу.

[1] С. Скоко, Покољи херцеговачких Срба 1941, стр. 336-347; Спомен књига палих бораца и жртава фашистичког терора општине Гацко, Гацко 1986.
[2] С. Скоко, н. ч., Херцеговина у НОБ, књ. 4, стр. 341-347.
[3] В. Шегрт „Крв на камену“.