• Није сјеверац, али ништа мање не продире до костију људског тијела овај хладни вјетар са југоистока, кога смо сви звали јеловштак или временштак.

Тај вјетар који, када утихне, редовно доноси кишу, ону досадну јесењу, која повремено прелази у снијег. Жуна, са својим продорним кликтавим гласом, најављује такве временске прилике.

Јуче су грактале вране, а са првим пахуљицама и хладним сјеверцем јављају се прехладе. Мраз стеже земљину кору, вену јесење руже. Врапци скакућу и цвркућу, мачка жури што ближе шпорету фијакеру – знак је да цича зима долази.

Ускоро ће Свети Никола. Велики пост је  већ почео, тако да се мирис запршке од лука, бијелог и црвеног, осјећа у свакој кући.

Бака Достиња се томе радује, уштедјеће кајмак и сир, а ђед Игњат задовољно трља браду, јер ће му се лијепо осушити опаша. Посту се радују сва кућна чељад, знају да је Свето Христово рођење на путу, да ће ђед скинути са тавана одимљену и осушену печеницу, нарезати доста овчије стеље и свињског пршута, биће изобиља јагњећег печења, биће у букари црвеног вина од кога ће на Божић и дјеца попити гутљај-два. Бака ће начети мјешину кајмака, скувати цицвару и испећи питу гужвару.

Дјеца већ броје дане и моле полазника, за кога са сигурношћу знају ко ће бити, да не касни јер ће са њим доћи Божић, па ће сви уживати у јелу и пићу.

Ђедов и бакин миљеник, петогодишњи унук Здравко, кога су сви од миља звали Здравиша, већ сада све види у својој главици, сваки дан рачуна, али и упита: „Кад ће Божић? Бако, колико ћу још пута лећи послије вечере и колико пута ујутро устати док стигне Божић?“

Бака му је благо говорила да се стрпи; Божић ће сигурно доћи, али до тада треба да научи Вјеровање, Оче наш и пјесму Иде Божић бата.

Било је то превише за њега, још није научио сва слова и није знао да чита, већ је сваки дан молио неког од старије чељади да му све то прочита, а он би сваку ријеч упијао као што сунђер упија воду.

Бака и ђед су му свако јутро до танчина објашњавали шта ће се све дешавати, а он им је безрезервно вјеровао. Направили су му четрдесет два љескова штапића дужине његовог педља, а он је свако јутро кад устане по један штапић бацао у ватру и тако знао колико је дана остало до Божића.

Знао је Здравиша да прије Божића треба да стигну и Бадњаци, али се суздржавао и није још и са тим хтио да досађује ђеду. Мислио је: док год нема великог снијега, док ђед не оштри сјекиру, не спрема вунени шал који ће мотати око главе, не сипа жито у шарену торбу нарамењачу и у њу ставља флашицу ракије, није се примакао Божић. А и број љескових штапића му је то потврђивао.

Прошао је и дан када је бака кувала вару, били су и Ђетињци и Материце, дани када се мора откупити да не би били везани: једне недјеље дјеца, а друге мајка и бака. Доћи ће и Очићи, па ће ђед и отац морати бити дарежљиви као и ми.

У Здравишиној главици се вртјела мисао: хоће ли га ђед пробудити кад дође Бадњи дан? Имао је у њега повјерење. Једно јутро, када је остало још мало штапића и кад је снијег нападао толико да се Здравиши на тек пробијеној пртини једва видјела глава покривена неком старом ђедовом шубаром, закључио је: стигли су Бадњи дани. Након вечере легао је на асуру сламарицу, а бака га је зашушкала губером. Ватра је пуцкетала у шпорету. Поред њега је лежала бака Достиња, а ђед је лежао у горњој кући поред огњишта, леђима окренут ватри. Широм је отворио очи, упињући се да га случајно не превари сан. Знао је: сутра је Бадњи дан. Страховао је да ће се успавати и да га неће пробудити да иде са ђедом у Бадњаке. Чак је посумњао да је бака наговорила ђеда да га не води по оваквом невремену.

Чуо је ђеда како хрче. А кад је чуо да пјевају пијевци, знао је: зора је, брзо ће сванути!

Опрезно, да не пробуди баку, извукао се испод губера, навукао на себе топлу одјећу, обуо вунене чарапе и кожне опанке, ставио шал и капу, навукао рукавице што му је оплела тетка Ружа, узео шаку пшенице и тако чекао ђеда да крену у Бадњаке.

Ђед Игњат се изненадио када га је таквог угледао. Није му ништа рекао, само га је благо помиловао и пољубио у главу. Након што се и он опремио кренули су у шуму по Бадњаке. Напријед је ишао ђед правећи Здравиши пртину. За њима су ишли пас Жућко и мачак Тоша. Пијевцу је промукао глас од како је почео да најављује зору и свануће.

У шуми су изабрали неколико најљепших Бадњака и све урадили као и прошле године: засули их пшеницом, наздравили ракијом, посјекли их, покупили и у торбу ставили иверке који су одскочили приликом сјече. Њих ће дати баки да их ложи кад се вари млијеко, како би се кајмак боље заметао.

Боже, како ли ћемо однијети оволике Бадњаке до куће, мислио је Здравиша. Уто је угледао како им се приближава стриц Анто који је пртином ишао испред волова, Рудоње и Зекоње, који су вукли саонице. Брзо су натоварили Бадњаке, на њих попели Здравишу и весели кренули кући.

Када је ђед из своје кубуре три пута опалио, цијело село је знало да су пред нашу кућу дошли Бадњаци. Ђед их је прислонио око улазних врата; два са десне, а један са лијеве стране. Тако украшена, наша стара кућа је за нас била најљепша у селу. Бака је благосиљала Бадњаке, припремила доручак тако да је био још топао кад смо посједали око синије. Чинила се невјештом да није ни чула када је Здравиша устао и када је са ђедом отишао у шуму.

Након доручка, стричеви су припремили ражањ, потпалили ватру, а убрзо је вјетар разносио мирис печенице на све стране. Тако је најављен долазак Божића, празника над празницима.

Пао је и мрак, лампа петролејка је сијала као никада до сада. По соби разбацана слама, понеки орах и љешник. Низови смокава су на синији. Сва кућна чељад су се окупала и обукла најљепше хаљине. Бадње је вече! Ђед би навукао рукавице и  уносио један по један Бадњак, говорећи: „Добарвече, срећно вам и честито Бадње вече!“ Ми укућани смо га засипали пшеницом и одговарали: „Добра ти срећа! Све ти срећно и честито било!“

За вечеру је кувана кртола по којој је бака канула неколико капи зејтина, кисјели купус, црни и неколико чешњева бијелог лука.

Након вечере ђед би прозвао Здравишу: „Де, соколе, да чујемо јеси ли научио пјесму?“

Помало постиђен од пажње коју су сва чељад усмјерила ка њему, Здравиша би се, као на велику позорницу, попео на кревет, учинио благи наклон и почео:

„Иде Божић бата
Носи врећу злата
Да позлати врата

Преко мора, преко гора
Доћ ће Божић бата
Кад полазник отвори
Наше куће врата…“

„Браво, соколе мој!“, узвикнуо би ђед Игњат, чији глас се једва чуо од аплауза укућана.
„Сунце бабино паметно“, поскочила би бака Достиња и топло га пригрлила.

Након те мале представе, ђед би узео гусле и одпјевао неколико стихова из пјесме „Ропство Јанковић Стојана“, а затим би сви заједно пјевали пјесме из нашег краја.

У цик зоре бака мијеси чесницу. У тијесто је умијесила дукат, парче дреновог дрвета и цијело зрно пшенице. Па, ко шта нађе!

Све је спремно, чекамо полазника. Само да нас не превари: треба да га угледамо прије него што уђе на врата и да га заспемо пшеницом прије него он нас. Ђед му је припремио ватраљ и ставио га поред огњишта. Њиме ће полазник таркати бадњаке и распиривати варнице, говорећи:

„Помози Боже и Божићу!

Колико варница, толико у нашега брата домаћина било браће и сваке среће, синова и синоваца, унука и омладака!
Колико варница, онолико Бог дао нашем брату домаћину младијех снаја, у пољу косаца, дјевојкама у дому просаца!
Колико варница, онолико у нашега брата домаћина било крава и волова, коња и ждребади, а у тору крмади и телади!
Колико је варница, онолико му Бог дао бијелијех оваца и јањаца, коза и козлића, кокоши и пилића!
Колико жара, онолико у нашега брата домаћина било пара, ића, пића и Божијег дара!
Колико било варница, онолико дао Бог нашем брату домаћину злата и дуката, у ћеси новаца, у уљанику кошница и сваке друге изобилне среће и живота, здравља и весеља, а највише Божијег благослова!“

Свиће јутро. Цицвара, чесница, печење, полазник… Све је на свом мјесту.

Христос се роди!
Ваистину се роди!

Миливоје Милошевић
Уз Божићни пост,
2017. љета Господњег

Преузето са сајта Удружења Невесињаца у Београду