„Изгибе мој народ, јер је без знања;
кад си ти одбацио знање, и ја ћу тебе одбацити да ми не вршиш службе свештеничке; кад си заборавио Бога својега, и ја ћу заборавити синове твоје.“
(Књига пророка Осије)

Храм Светог Ахилија у Ариљу

Када би се Господ бар на трен смиловао недостојним Србима, те им данас кад је то насушно потребно, даровао једног светог наставника Православља, баш таквог какав је био Свети Ахил, брзо би народ увидио коријен смутњи које су унијели ововремени „екуменистички мистеријски радови“.
Лако бисмо разобличили јерес испод њених маски и остали у јединству, истином ослобођени. Баш то исцијељење духовних очију, младе хришћанске Цркве од бљештавости лажи, донио је Свети Ахил у 4. вијеку. Био је велики прогонитељ обмане, украшен ученошћу земаљском и свакомирисном врлином, како то наводе његови савременици. Учествовао је на Првом Васељенском Сабору 325. године када је Цркву спотицала велика дилема „аријанске јереси“.

Да ли је Исус створен од Бога или је као Бог Син у природу утјеловљен? Да ли је Исус једнако Христос ма којим путем њему ходили, питамо се данас.Ново вријеме, нове и дилеме, но стара јерес. Свети Ахил, као епископ Ларисе, пред цијелим Васељенским Сабором у Никеји, прозвао је Аријанце (јеретике који су Бога убијали у човјеку) држећи камен у руци:
„Ако је ваша вјера истинита заповједите нека из овог камена потече јелеј!“
Чудећи се шта од њих тражи они су се сгледавали остајући нијеми.

Икона Светог Ахила (Ахилија)

Тада Ахил Лариски настави: „Ако је моја вјера, да је Исус Христос, Син Бога Живога, једнак у суштини и слави Оцу истинита, нек` из овог камена потече јелеј!“
И уље се из камена изли!

Када бисмо данас имали благослов таквог духовног штита и силу вјере која може да ускликне – Ако је сваки пут ка Господу једнак у достизању спасења, нека потече мирисни јелеј из крста што га цјеливате на екуменистичким мисама љубави!
Ако је само један пут истинит, пут Православља, Господе обиљежи нас мирисним уљем!
Господе, удостоји нас новог Светог Ахила!
Са том молитвом прилазим храму Светог Ахилија, што се на бријегу изнад Моравице и Рзава набрао као бисер уткан на порфирној царској хаздеји.
И данас, у 2017. години, у маленој и запостављеној српској варошици Ариљу, прилазећи овом светом храму осјећа се насљеђе једне озбиљне и господствене руке што је народ градила и водила. Знала је та рука како ваља градити и Божију и народну куполу.
Свети Немањићи су свети јер све што су радили у томе су сажимали земаљски квалитет, духовну чистоту и народну одважност.
Ариље, иако мало у физичком оквиру, одвише је важно српској држави, а данас је и њен велики духовни бедем.
То је заиста, српски краљевски и духовни Ахилопољ.  Старо владичанско трониште и митрополитска митра. Када се истражује историја овог српског градишта, у коријену се налази сљедеће разумјевање.
Град се родио и нанизао око освећеног мјеста страдања једног мученика.
На мјесту гдје је Христа ради пострадао панонско-сремски мученик, Свети Архилије биће подигнута ранохришћанска црква. Касније ће Свети Сава када буде утврђивао српске крајеве у вјери, ово мјесто непогрешиво препознати као камен на коме ће градити Свету Цркву. На том светом мјесту побједе, установиће сједиште Моравичке епископије. Ариље је од старине познато као Моравица, а и данас кроз њега протиче Моравица, лијепа и тиха као ластавица. Култ Светог Архилија био је уграђен у темељ ове духовне заједнице, па ће и само средиште епископије временом понијети његово часно име. Архилије, Архиље, Ариље.
Но љепотом Божијег преплитања у храму Светог Архилија на Моравици срешће се и слава Светог Ахила из Ларисе, чије је поштовање до Срба стигло одмах по његовом проглашењу за светог.

Саборни храм Светог Ахилија у Лариси, Тесалија, Грчка

Свети Ахил (Ахилије) био је епископ града Ларисе, средишта Тесалије. Град Лариса је врло занимљив за нас Србе; то је старо средиште древних Пелазга, најстаријег народа који је насељавао просторе данашњег Балкана и Грчке. Те Пелазге су Грци затекли када се населише у ове крајеве. Историја која се безкомпромисно бори за истину, рећиће вам да су Пелазги, заправо Белазги (Грци немају глас Б, па су то изговарали као П), „бели народ који слави белог Бога“ (Бога свјетла, истине и добра); потврдиће и да су то данашњи Словени, Срби ( можда неко ово сматра лудоријом и српским претјеривањем, но нужно је изнијети и ово значајно предање).

Унутрашњост храма Св. Ахилија у Лариси

Данас је Лариса седми по величини град Грчке ( са око 160 000 ст.), средиште је Универзитета Тесалије и Саборног православног храма у коме је сахрањен Свети Ахил.
У Лариси је светац 330. године примио покој.
Када је цар македонских Словена, Самуило примио власт над Ларисом, тијело Св. Ахила пренијеће у своју престоницу Преспу. И данас једно острво Преспанског језера и на њему село носе име Ахил (Аил). Из Преспе се ширио култ и слављење Св. Ахила међу Србима, преко Куманова, до Архилија на Моравици у Рашкој.
Српски краљ Драгутин Немањић обновиће тај култ 1283. и подићи нови епископски храм Св. Ахилу Лариском.
И тако су се у Господу срели мученик Архилије из сремско-панонске равнице и велики наставник Православља, чудотворац и просветитељ из тесалијске равнице Ахил, на бријегу испод кога се стичу Моравица и Рзав. Загрлили су се у истини међу Србима, да им буду снага, браник вјере и државности. Тај бедем је и данас на стражи. На њега су се испели савремени јеретици, но да ли ће га и пробити показаће вријеме.

Свети краљ Драгутин као задужбинар храма Св. Ахилија

Храм Св. Ахила је фрескописан за владавине краља Милутина, а по вољи задужбинара краља Драгутина. Тако је уписано међу фрескама.
У овој цркви се налази можда и најљепши приказ српских краљева, браће Милутина и Драгутина. Снага, младост и племенитост српске државе ту се оцртава као нигдје више у таквој симболици. Фреске монаха из рода Немањића, краљице Јелене Анжујске као монахиње Јелисавета, српских моравичких епископа и митрополита, Светог Саве, те Плавог Анђела, чине ариљски храм једном од најљепших збирки српског средњовјековног умјетничког насљеђа. На изложби источног, хришћанског насљеђа у Паризу 1971., управо је фреска из Светог Ахила проглашена за најљепшу.
У унутрашњој припрати храма налазе се и два гробна мјеста, једно од млађег сина краља Драгутина, принца Урошице, који се овдје упокојио као монах Стефан. Млади принц-монах спреман је и образован да преузме трон српског архиепископа, али је изненада млад умро; касније ће његово мироточиво тијело објавити његову светост. У другом гробу је сахрањен моравички епископ Меркурије.

Гроб краља Драгутина у Ђурђевим ступовима

Ова складна задужбина краља Драгутина на истакнути начин сврстава га у ред светих и племенитих Немањића. Краљ Драгутин, касније монах Теоктист, био је владар који је први загосподарио Београдом и у њему имао свој двор; први је исковао српски динар на ћирилици и први успоставио дипломатске везе са Русијом. 2016. године прослављено је 700 година од упокојења монаха Теоктиста и 720 година од изградње храма Светог Ахила. Иначе гроб краља Драгутина, као монаха Теоктиста, налази се у манастиру Ђурђеви ступови, а честице његових моштију у манастирима Рача на Дрини и Свети Никола на Озрену (краљ Драгутин је био господар Озрена, Усоре и Соли-Тузле).

Од 2006. године православни народ у Ариљу примјетио је да се на литургијама нешто чудно дешава; свештеници су чинили примјетне измјене у начину богослужења. Они који су то примјетили нису у почетку ово сматрали одвише значајним, али временом им је постало јасно да се врло моћна и озбиљна сила умијешала у то. Док се искристалисала свијест да је ткз. званична Српска православна црква ступила у екуменистички савез са Ватиканом и да по директиви неког моћног закулисја прави богослужбене измјене, а са циљем да српски народ суптилно приближе римо-католичком науку, требало је проћи неколико година. Народ се побунио!

У Ариљу је српски народ од старине искрено боговјеран, чак су и у вријему антибожијег комунизма славили Крсну славу, Божић и Васкрс. Јасно су затражили од свештеника у храму Светог Ахилија да се врати православни начин богослужења; потом су упутили и писмени захтјев надлежној Епархији жичкој; разговарали су, убјеђивали их да не праве неслогу.

Фреска српских краљева Драгутина и Милутина у храму Св. Ахилија у Ариљу

Но ништа није помогло! Образложење је било да је епископ одлучио да се служи по новом правилу и да се народ у то не мијеша, већ да слуша. Остаће забиљежено у историји православне борбе да је на вратима храма Светог Ахилија у Ариљу, тог великог и светог прогонитеља јереси, окачена обавијест – да сви они који не прихватају ново богослужење и екуменистички дух, напусте цркву! Таквима се забрањује присуство на молитвама, причешће и од њих се не узима чак ни прилог! Касније ће бити окачена још срамнија објава – лукаво снисходећи екуменисти су пристали да се једне недјеље Литургија служи по екуменистичком правилу, а друге по светосавском. Једном да се окреће Ватикану, а други пут Истоку!
Народу је било јасно да је дух трговине Богом, окупације српских светиња и јереси овладао Црквом за коју су вјеровали да је истински српска и безмитно света. Но она је већ одавно постала антисрпска, подмићена огромним сумама прљавог новца. Цркве у Пожеги, Ужицу, Косјерићу и Чачку већ су биле екуменистички новоустројене. Неупућени и обманути народ није се бунио, а дух раслабљености, незамјерања моћнима заробио му је душе. Но дио православног народа у Ариљу је одлучно иступио – у име Светог Ахилија устали су против јереси и окупације светоотачког насљеђа.
У овом крају Србије народ који не признаје савез са римо-католицима и осталим сектама свијета, приступио је уз монаштво и свештенство под вођством епископа рашко-призренског Артемија. Та заједница православних која иступа против јереси и издаје Светосавља, зове се Рашко-призренска епархија у егзилу.
15. августа 2013.г., на славу Преноса моштију светог архиђакона и првомученика Стефана (кога су Јевреји убили камењем због православне вјере) у Ариљу, у селу Грдовићима, освјештан је манастир српског православног народа који одбија лажни дух екуменизама.
Земљу за изградњу манастира поклонио је часни домаћин Милојко Стефановић са своја три сина.

Икона Св. Ахилија у храму у Ариљу

Народ је помогао са свих страна, неко у грађевинским радовима, неко у архитектонском пројекту, од великих прилога у новцу све до удовица које су поклањале врећу цемента и тепсију пите за раднике. За само 42 дана изграђена је прекрасна црква брвнара у славу Светог архиђакона Стефана, светог заштитника владарских домова Немањића и Котроманића. На освештању манастира било је присутно преко 1600 вјерника са свих страна Србије и свијета.

Манастир Светог архиђакона Стефана изнад Ариља

Остало је забиљежено да је тај дан на освјештању неким чудом био присутан и један Херцеговац, римо-католик. Он је исповиједио да су његови преци покатоличени Срби из Херцеговине. У рату 1992.-1995. борио се на страни Хрвата иако му је душа знала да пуца на свој народ. У том човјеку Господ је тога дана народу послао потврду исправног пута и тумачење шта значи издати своју вјеру; како изгледа убијати себе вијековима.
То је најбоље научио српски народ Далмације и Херцеговине, тих најрубнијих српских крајина гдје су православни долазили у додир са римо-католицима и њихивим прозелитизмом. Када је Симо Матавуљ описивао борбу сељака Пилипа Бакљине за очување православне вјере, око 1840.г. Далмација је била скоро па 90% православна, Херцеговина близу па цијела. Данас је у Далмацији 0,5% православних Срба, а у Херцеговини се њих 70 000 бори за голи опстанак. Нек` се и то зна да је у Херцеговини екуменистичка јерес окупирала сваку православну црквицу, храм и манастир!

Иначе, народ Ариља је углавном поријеклом са простора Херцеговине и Црне Горе; населили су се послије Велике сеобе Срба на пусте крајеве Рашке земље. И данас говоре ијекавицом и акцентом чистим херцеговачким. Старе куће у околини Ариља покривене су каменим плочама, баш као некад у Херцеговини, а како ми је посвједочи старина Божо Грковић, у засеоку Грковићи испод Мучањ-планине, његови су дошли из околине Требиња. И данас говори ијекавицом са упливом екавице. Питам га како је он некада звао очевог оца. Без размишљања ми одговори – ђед! Тако и њега данас зове његов унук.

Старе породичне куће испод планине Мучња, покривене каменим плочама

И баш изнад села Грковића и Катића, недалеко од Ариља према Ивањици, налази се планина Мучањ. По народном предању, тако ју је назвао Свети Сава. Светац се намучио док се испео на њен врх, а када се успео ожеднио је, но воде нигдје није било; све камен и боровина. Свети Сава се тада помолио Господу, а његов коњ удари копитом у стијену и изби жива вода! Ено је и данас истиче из стијене под врхом Мучња, а то су чувене и љековите Савине Воде.

Планина Мучањ (1534 м/н.в.)

Можда је ово предање најбољи пут у данашњој смутњи и великом нашем искушењу.
Без великог мучња и труда нема ни побједничких висине, а са муком и молитвом и Бог ће утјешити и угасити жеђ вјерних.
Са уздањем у чистоту вјере Светог Ахилија и снагу вјере Светог Саве, на старом бедему Православља у Ахилопољу на Моравици, подигнут је отпор јереси и духовном геноциду над Србима.

Нека буде борба непрестана, нека буде Православље!

Горан Лучић / Слободна Херцеговина