• ХЉЕБА И ИГРАГА На чак 756 локација у Републици Српској могуће је уплатити и исплатити кладионичарски тикет.

  

Упућени кажу да је, засигурно, мање пекара, с тим што се све оне, за разлику од кладионица, не могу похвалити обимом посла.

Укратко, у недостатку хљеба, који многи једва себи приуште, не одустаје се од игара, о чему свједочи и податак да је приход који се биљежи у коцкарницама и сличним објектима у сталном порасту.

Бројке су неумољиве, те показују да је лани укупан приход од игара на срећу у Републици Српској износио близу 20 милиона марака, а ријеч је о своти „тешкој“ колико и неколико годишњих буџета мањих општина.

Или, ако ћемо се бавити статистиком, на сваку локалну заједницу, у просјеку, долази 12 спортских кладионица.

„Сигурно је мање пекара него кладионица. Осим тога, треба рећи да је код доброг дијела пекара лоше стање када је ријеч о пословању, мада има и оних које послују добро“, прича Саша Тривић, предсједник Удружења пекара РС.

Са друге стране, кладионице ничу као печурке послије кише и тешко је ући у неку празну. Тикети се масовно састављају.

„За пултом у кладионици радим отприлике пет година. Ко су кладионичари? Углавом младићи средњошколског узраста, али има и старијих. Долазе и дјевојке или даме средњих година. Ма, нема правила и чини ми се да је кладионичара све више“, прича радник у једној кладионици.

Да су његове процјене вјеродостојне, свједоче и ријечи Данијеле Ковачевић, службенице за односе с јавношћу Републичке управе за игре на срећу, која каже да је приход по основу накнада за приређивање кладионичких игара на срећу у прошлој години порастао за 23,6 одсто у односу на годину раније.

Кладионице, међутим, нису усамљене, јер није мали број и осталих објеката у којима грађани покушавају, углавном малим улогом, доћи до лаке зараде.

„У евиденцији Републичке управе за игре на срећу регистрована су 22 приређивача игара на срећу путем аутомата, који су укупно отворили 384 аутомат-клуба са 4.293 аутомата за игре на срећу“, каже Ковачевићева.

На народну изреку „Дајте народу хљеба и игара“, која датира из давних времена човјекове друштвене културе, подсјећа и Сања Радетић-Ловрић, ванредни професор на студијском програму психологија бањалучког Филозофског факултета, која истиче да, нажалост, и у савременом друштву ова изрека налази своје оправдање.

„Понекад је веома тешко и самом појединцу и његовој околини препознати када игра престаје бити здрава потреба за игром, постаје опсесија и прераста у зависност“, упозорава Радетић-Ловрићева.

У психологији се, по њеним ријечима, о зависности у игрању игара на срећу најчешће говори онда када потреба за игром ремети свакодневне обавезе, навике и задатке, односно када појединац, да би играо игре на срећу, постаје дисфункционалан у обављању својих других социјалних улога, попут радних, породичних, здравствених, школских и слично.

Извор: НН