Муслимани Вале Борачке, захваљујући своме изолованом планинском земљишту, у колико немају у својим жилама које зрнце анадолске крви, потпуно су сачували чистину словенске расе. То су плави а снажни сељаци, поштени, добродушни, гостопримљиви, издржљиви,  и ратоборни. Као што су некад били фанатици православни, тако су данас фанатици исламски. У доба своје силе и моћи, а под утицајем исламског вјерског фанатизма, чинили су Борчани и злочинства од своје браће православне, палили су их по буквама, или тајно убијали по млиновима и шумама, или их бацали у корито помамне Неретве. Кад је Књаз Никола 1876 год. сву Горњу Херцеговину прегазио са војском, Борач је једини остао нетакнут. Чете црногорско-херцеговачке, врло су тешко продирале у Борач, или преко њега прелазиле дубље у Босну, пошто су у њему врло ријетко могле имат јатака, и са тешком би се муком спасле, кад би се спуштиле у дно вале, и биле опажене од напријатеља. Вала Борачка била је природна тврђава између Босне и Херцеговине. Благодарећи тој баријери муслимани босански били су заштићени од чета црногорско-херцеговачких и могли су остати у компактним масама, као у вали Бјелимићима, Хотовљу, а такође и на подножју планина: Трескавице, Бјелашнице и Височице. У свим тим мјестима врло је ријетко допирао бјелосапац нож црногорско- херцеговачких хајдука и ускока.

Кад је Аустрија окупирала Борач, затекла га је непопаљена, добро наоружана и богата са стоком. И као такав није се могао лако помирити са промијењеном политичком судбином, но је увијек показивао оштре зубе окупаторским властима. Паметни и увиђавни барон Бенко, тадашњи невесињски престојник, да би утевтишио Борчане, сугерирао је својој влади у Сарајеву, те су у Борач послали сердара Пера Тунгуза, као војно-цивилног управитеља. И ако се тамо није ишло Тунгузу, пошто је још раније као хајдучки харамбаша посјекао борачког буљубашу Хуса Пехиља-Женевића, браћу Шатаре, и још неке друге Борчане, ипак је морао поћи по наређењу старије власти. Познато је да се радо не залази у крајеве гдје се дугује људска крв, а нарочито у мутним приликама и временима. Сердар се настанио у Улогу, крај саме Неретве, не далеко од босанске границе и отпочео управљати Валом Борачком.

Сам почетак био је тежак и пун неповјерења са обадвије стране. Али мало по мало, сердар је својим радом све више придобијао Борчане. Оно што је било у прошлости, и што је коме додијелила ратна срећа, то се брисало, а из нова се почело живјети. Око себе сердар привлачи у томе крају све прве људе, па чак и кумује са Омером Шачићем вођом муслимана. Пред Швабом, заједничким непријатељем, православни и муслимани у Невесињу потпуно се мире и заборављају на све домаће међусобне крви и несугласице. Кад је босанско-херцеговачка влада затражила од народа прве војне регруте — солдате — 1882 год. са малим изузетком сви су Невесињци били једнодушни да се томе одупру.

По упуствима са Цетиња сердар Тунгуз ухватио је вјеру са буљубашом Сали агом Фортом, и на тај начин православни и муслимани постали су једна политичка и ратничка цјелина. У јеку зиме, окупивши се сви Борчани у селу Улогу, сердар Тунгуз покренуо је устанак и објавио рат Аустрији. Читавих шест мјесеци борио се са двије до три хиљаде усташа по планинама, против много надмоћнијег непријатеља. Устанак из Улога проширио се и на друге срезове херцеговачке и на Кривошије. Али притиснут од надмоћније силе с дана у дан устапак је малаксавао. Најпослије усташи су били приморани да бјеже у Ц. Гору и да спасу своје главе. Ушавши Аустриска војска побједоносно у Борач све је попалила и у пепео претворила. Одмах је затим почела утврђивати тај крај и подизати у њему и около њега војно-жандарске касарне, као у Улогу, Обрњи, Плужинама, Брњцу и копати шанчеве као на Паносу.

Овај други Невесињски Устанак подигла је руска дипломација преко својих славенофила, Цетиња, Херцеговаца и Кривошијана. Како су Ц. Гора и Русија биле војнички исцрпљене усљед рата са Турском, а краљ Милан запливао у аустриске воде, под таквим приликама, Аустрија се спремала да изиђе на Солун. Да би се осујетили војничко-политички планови аустро-угарски подигнут је други Невесињски Устанак. И ако овај устанак није постигао жељени циљ, ипак је доказао Аустрији да Невесиње није уморно од прошлих ратова, и да је готово за своју и општу словенску ствар увијек своју крв пролити и своје куће попалити и порушити. Добити су од овог другог устанка, што је Монархију, докле га је угушила, коштао у новцу и крви, што је приморао да одустане од освајања до Солуна, и што је Књаз Милан водећи тада аустрофилску политику добио краљевску титулу.

Угушење другог Невесињског устанка, коме је центар био Улог, извршено је под управом поглавара војно-цивилног за Босну и Херцеговину Јохана Апела, старог опробаног хусарског официра и ратника, који је у рату против Талијана изгубио око и постао носилац ордена Марије Терезије. Поглавар земље Јохан Апел, управљао је дуго година Босном и Херцеговином, и често је пута вршио велике маневре по планинама босанско-херцеговачким. Кад је Апел прослављао шездесетгодишњицу свога живота и рада изабрао је Улог за мјесто прославе. На Тунгузовој Луци покрај Неретве направљени су славолуци, куда има слављеник да уђе, слегла се сва војска босанско-херцеговачка која је узела учешћа у маневрама и били су позвани да присуствују прослави сви истакнутији људи из земље, а пред њима војвода Богдан Зимоњић. Пуцале су пушке и топови да се небо проламало, трке су се вршиле са коњима, пецива су се пекла на многим ватрама, а војска је пјевала и веселила се око својих подигнутих шатора. Том приликом поздрављајући присутне слављеник Апел, у своме говору између осталог, изговорио је ове ријечи:

— „Господо официри и народни прваци, имао сам и љепших и удобнијих мјеста да прославим своју шездесет-годишњицу, но што је ово забачено мјесто Улог. Али сам баш ово мјесто изабрао, што је овдје невјерни сердар Перо Тунгуз подигао оружје против наше домовине. Ми смо устанак у крви угушили, и тада као и увијек, наше су трупе показале, и онима у земљи и онима ван земље, силу и моћ Аустро-Угарске Монархије.

И док је тако говорио и са великом парадом прослављао поглавар земље Јохан Апел, на развалинама попаљеног Тунгузовог огњишта, дотле се сердар Перо са неколицином својих ратних другова потуцао и мучио, као политички емигрант, по Црној Гори и Србији. Тежак је и врло горак изгнанички хљеб, па био и у братској земљи. Али вјера у коначну побједу, била је јака и несаломљива код овога херцеговачког горштака, као и код његових политичких другова.

Та вјера у побједу српске и словенске идеје гонила га је у 80 година свога живота да се повлачи испред непријатеља преко Албаније, да буде на солунском фронту, и најпослије да наступа са ослободилачком војском, послије пробоја солунског фронта, ка ослобођеној и уједињеној отаџбини. Побједоносно ступајући до долине ријеке Мораве, нешто велико бреме од година, а највише изнурени и измучени ратнички и избјеглички живот, затворили су му за навијек очи и душу му напаћену предали Богу.

ИЗВОР: Данило Тунгуз Перовић, Портрети црногорско-херцеговачких горштака, 
Бокешка штампарија Котор XI-1934.
Преузето са Срби у БиХ