Када сам се током специјалистичких студија ”Тероризам, безбедност и организовани криминал” на београдском факултету Политичких наука први пут професионално сусрео са изучавањем проблема тероризма, одмах ми је запало за око да је скоро трећина књиге Професора Симеуновића или чак 80-ак страна посвећено самој дефиницији овог феномена.
Морам признати да ми је било веома чудно и необично (не спорећи потребу за јасним претходним одређењем појма као предуслова методологији изучавања) да се толики значај даје самој дефиницији. Данас је то и многим лаицима јасно јер један исти чин и појам за једне представља легитиман оружани акт бораца за слободу а за друге гнусни терористички злочин против недужних!
Управо ту, у различитом тумачењу и двоструким стандардима за исто дело тероризма у зависноти где, кад, ко, над ким и за чије потребе и интересе га изводи одређује се сва тежина савремених међународних односа, јавне и тајне политике и повезаности отуђених или усмерених центара моћи, активности појединих држава и тајних служби које тероризам као алат могу користити у свом интересу чак и када исти убија грађане сопствене земље и кад власт у име освете државе и невиних жртава креће (обично одмах након неког великог акта) у немилосрдан рат против јасно дефинисаног непријатеља.
Уједињене нације, иако без некадашњег ауторитета чувара глобалнoг мира, остају и даље једино правно наднационално тело колективне безбедности чију улогу макар формално признају све државе света. Стога и јесте проблем што у УН-у никад није усвојена претходнo поменута једна јединствена и јасна дефиниција тероризма што би представаљало полазни основ да се одреди начин борбе – јер ако желиш против неког да се ефикасно бориш прво мораш јасно знати (дефинисати) шта је то.
Већ смо заборавили како се одмах после 11.септембра од стране тадашњег председника Буша промтно и једнострано дефинисала ”осовина зла” (Талибани – Ирачани – Севернокорејанци) и како су брзо кренули напади на Авганистан и Ирак и тако редом од земље до земље, од непријатеља до непријатеља, све до недавне одлуке Француске владе да крене након терористичких догађаја од ”петка тринаестог” у Паризу у свеопшти рат против Исламске државе – глобалног светског непријатеља.
У међувремену, поред уништених Ирака и Авганистана под наводно искључивом борбом против тероризма и довођења демократије бестијално су бомбрадоване суверене земље попут Либије, Малија, Сирије, Јемена и многих других.
Какав су им мир и благостање донели, види се добро јер су неке земље а пре свега Либија, Ирак и Сирија ма колико чврстом и аутократском руком вођене, биле некада уређене, стабилне и безбедне земљe и представљале брану тероризму a данас потпуно уништене и разорене постале су велики расадник екстремиста, захваљујући себичним интересима великих сила и примени двоструких стандарда на терену.
Оно што се искрено надам (ако већ довољно неразумемо сложене геополитичке односе великих сила) да бар ми као народ нисмо заборавили (а не само родбина и пријатељи) акте тероризма шиптарских терориста над недужним јединицама полиције, војске и српског народа током рата на Косову и Метохији. И чињеницу како је терористичка организација ОВК укључујући и такав статус на листи Стејт департмента преко ноћи постала организација борaца за слободу.
Како терористи преко ноћи постају “борци за слободу”. Амерички “дипломата” Ричард Холбрук са шиптарским терористима (Фото: фб)
Мора се признати да су им немачко-амерички инструктури били ефикасни и брзо их научили како да ”уџбенички” (што је стандард на свим светским академијама и универзитетима код разликовања гериле и терориста) користе сва три елемента које карактеришу борце за слободу: 1) Да имају територију коју контролишу, 2) Централизован и организован ланац командовања и 3) Униформисаност јединица и ознаке на истим.
Једна од књига које објашњавају активности терористичке организације овк на Космету (Фото: фб)
Управо до појаве ИСИЛ-а или исламске државе, ниједна терористичка организација није имала своју територију или државу а камоли видљиву војну организацију и униформе па је и логично да гледајући само тај правно-безбедносни предуслов у класификацији нису могли нигде ни бити званично борци за слободу.
Међутим, сведоци смо колико је у пракси било другачије и колико је само терористичких вођа и организација сврстано под плашт ”опозиционо-демократске” активности против ”аутократских режима” где су статус бораца за слободу имали и чеченски сепаратисти и радикални исламски фанатици.
Било да су се борили јуче против Гадафија или данас против Асада, било деведесетих на Кавказу против Руса, у Босни против Срба или недавно против Македонаца током напада у Куманову, заједничко за све њих је да су то терористи о којима је неморална међународна заједница мудро ћутала прикривајући још један свој ”производ” на терену.
Зато не треба да чуди као што су Талибани у рату против Руса у Авганистану могли бити снажно подржани као борци за слободу и потом бити омражени терористи Ал Каиде приликом америчког напада на Авганистан, да су и борци Исламске државе могли прво бити део ”пријатељскe опозицијe” у покушају свргавањa режима Башара Ел Асада а не дуго затим најопаснији светски терористи против којих се данас прави велика међународна коалиција.
Морамо се запитати зашто је руска интервенција против терориста ИСИЛ-а и то на легитиман позив још увек актуелне сиријске власти пре само два месеца наишла на осуду великог дела светске јавности а данас сви желе да заједно са тим истим Русима учествују у здруженим нападима против тог истог зла.
Убедљиве и сврсисходне акције Ратног ваздухопловства Руске Федерације у Сирији у борби против терористичког ИСИЛ-а (Фото: фб)
Зар то у најмању руку лицемерство и двоструки стандарди не подразумева и да се једнака почаст и пажња међународне заједнице ода ка 224 руске жртве страдале у терористичком чину рушења авиона на Синају бар једнако као 130 француских (без намере за неморалним пребројавањем жртава) страдалих у Паризу од терориста те исте Исламске државе?
На жалост, још боле српске ране услед примене двоструких стандарда међународнe заједнице у ратовима деведесетих. Када су муџахедини у Босни играли фудбал са одсеченим српским главама и када су читави одреди салафиста и вахабија организовано као јединице под војском армије БиХ вршили монструозне злочине над српским војницима и цивилима, то је за западно јавно мњење био легитиман отпор наводној српској агресији или је исто било скривано од сопствене јавности.
И годинама након рата у Босни и на Косову и Метохији вапај српских бораца, патриота и делова безбедносних служби које нису желеле да следе погубну политику Запада да се укаже на проблем стварања базе тероризма на Балкану, није помогао. Ни вешто прикривана чињеница да скоро сваки терористички чин у Европи и Америци има потпис из неке ”балканске гудуре” нису помогли да се промени западно јавно мњење.
Одатле и минималан значај који се придаје терористичким актима (ако исти не погађају евроатлантске метрополе и само ”срце” Запада) било да се они дешавају у Багдаду, Кабулу, Пакистану, Јемену или Куманову, Зворнику и Сарајеву.
За недавни терористички чин у Рајловцу и убиство два недужна војника армије БиХ (и у том тужном чину са симболиком да је један страдали Србин и други Муслиман) требало је неколико дана да се јасно огласи федерално тужилаштво и полиција да делo представља чин тероризма.
Иста ”медијска кухиња” са унапред креираним тумачењем догађаја наставила је да користи с једне стране ИСИЛ као баук за плашење грађана европских држава који је ево видимо и стигао на улице главних градова мењајући живот обичних људи, а с друге стране исти тај феномен ујединио je разне супротстављeне терористичке организације на терену, у један систем, стварајући прву терористичку државу звану ИСИЛ, и бацајући полако у заборав не тако давно главног западног непријатеља – ”Ал Каиду”.
Не заборавимо, тероризам представља сложен друштвено–политички феномен који није производ данашњег времена већ своје претече има још у временима Зилота и Асасина, затим преко терора јакобинаца у Француској, и под идеологијом Бакуњина, све до тероризма 60-тих и 70-их година од стране левичарских организација попут Црвених бригада и FARK-а или десничарских попут хрватских Усташа, турских Сивих Вукова и разних неонацистичких организација.
Још једна опасност за Србију – ратна застава некадашњег Османског царства и „вучји поздрав“ – уздигнута десна шака са спојеним палцем, средњим и домалим прстом, а истурени кажипрст и мали прст, уобичајени симболи на скуповима „Сивих вукова“
Данас и поред појединачних случајева екстремног хришћанског национализма израженог нпр. кроз гнусан чин терористе Брејвика доминантан образац и матрица актуленог тероризма предстaвља верски фундиран тероризам изражен кроз искривљено тумачење ислама било да су то исламски фундаменталисти поменутих ИСИЛ-а и Ал Каиде, Ал нусре, нигеријског Боко Харама или Фулани-а из Централноафричке републике, sомалијског Ал Шабаб-а, курдског ПКК-а и других – терориста претежно бомбашa самоубицa, или су то познате блискоисточне организације које већ деценијама трају и на разне начине учествују чак и у самој власти попут HAMASA, Хезболаха, Муслиманске браће …
За све њих је заједничко – политичка и друштвена порука коју шаљу својим чином – што је исти безумнији, бестијалнији и већи и што је са више невиних држава, то је порука снажнија.
Први део поруке се односи на скретање пажње на саму организацију тј. покрет који преузима одговорност а тиме и на циљеве и програм за који се они залажу;
други део порукe је можда и најснажнији по свом ефекту а то је да нико није заштићен и нико није безбедан чиме се уноси страх и несигурност; и
трећи део поруке, је онај којим се највише манипулише, а то је снажна порука грађанима да власт није у стању да их заштити, а самој власти да их стиже освета за дела која чине у беспоштедном бомбардовању терориста где масовно страдају и њихове жене и деца, односно недужно становништво.
Становништво погођено тероризмом у страху поред тога што бива полако али сигурно принуђено да мења начин живота и досадашње навике, предаје државном апарату и оно мало права и приватности што им је данас остало.
Власт то вешто користи појачавајући контролу и аутократију у обрачуну са опозицијом и непослушним јавним мњењем и интензивирајући ваздушне и друге нападе на земље у којима се крију терористи.
Tа разарања која често прате невине жртве, уништавају ионaко слабе привреде тих држава, додатнo смањујући већ веома низак социјални стандард стварајући избегличке и мигрантске кризе, генеришу међу разочаранима и повређенима нове терористе – и круг се затвара?
Докле? До сукобa цивилизација? Или до великог глобалног рата? Или нам предстоји ”ограничена” нуклеарна или хемијско-биолошка катастрофа?
Од глобализма, преко нефункционалних УН до “Светске владе”: (Фото: фб)
Ствара ли се можда са великом коалицијом земаља за борбу против тероризма и критична маса оних који ће у једном тренутку преузети глобалну правду у своје руке с намером да формирају Светску владу и пошаљу на сметлиште историје већ дуго неефикасне Уједињене нације?
Мени лично, без обзира што је фокус и оштрица борбе данас највећим делом усмерена против већином недужних муслимана (који су и сами у галиматијасу непрекидног сунитско-шитског сукоба) ипак то највише личи на борбу за стартне позиције супротстављених сила за још већу контролу светског колача будући да следи још већа поделa света на богате и сиромашне, која нам се извесно приближава (иако таква подела никад није ни ”нестала” и незванично важи од како постоји ”савремени свет”).
Полако се пред нашим очима ствара будућa поларизација укључујући с њом до сада незамисливе физичке зидове и препреке којим се раздвајају једни од других.
Суочени са страхом и актима тероризма на терену уз моћну медијску машинерију брзо ћемо прихватити поделу на: ”ми” и ”они”.
С једне стране ”зида” у име ”цивилизованог света” биће глобализована елита и олигархија били то европски лидери, амерички магнати, евроатлантски банкари, полутајне организације и клубови богатих и моћних или нпр. саудијски принчеви a сa друге стране биће сви остали који су за ове прве: ”масе”, дивљаци и терористи.
Ти други, ујединиће се временом као обесправљени, понижени и сиромашни, без обзира на верску и конфесионалну припадност.
Ујединиће се кад схватe да им сталне сукобе намећу други и да су једнако угрожени па више неће дозволити да их наизглед непремостиве разлике ”крви, вере и тла” држе у латентном сукобу већ ће и они попут слободних интелектуалаца и слободарског света ”прогледати” и једног дана сви ”од дрвета видети и шуму.”
А до тада, ”неман која једе и своју децу”, оличена у медијско – банкарско – војној машинерији ствараће нове кризе и ратове и с њима и нове миграције становништва, одређиваће и нове-старе непријатеље који ће бити у фокусу преплашене jавности a одлучиваће и о начину обрачуна с њима, уз неизбежно директно медијско извештавање са лица места.
Не заборавимо да се показало да баш публика ”цивилизованог света” посебно воли ”риалитије”.
Tероризам у свом бестијалном испољавању с једне стране и борба против њега с друге стране, у зависности од интереса великих сила, биће алат у рукама моћних који користећи страх који паралише масе и одвраћа их од ефикасне борбе за своја права и бољи живот, ствара повод за обрачун са противницима и неистомишљеницима, зарад нових отимањa територија и ресурса и контроле ”крвотока светских токова моћи” било да кроз њих тече нафта, гас, дрога, људи или нека друга роба…
1.) Види више од дефиницији тероризма у књизи Проф. Др Драгана Симеуновића – ”Тероризам”, Едиција Кримен, Правни Факултет, Београд, 2009, Стр.9-86
2.) Одред ”Ел Муџахид” са светим Алаховим ратнцима – муџахединима је све време током рата у Босни као јединица под бројем 5689 био у интегралном саставу армије БиХ, његови команданти су били признати за официре и добијали су плату, чак и унапрeђења попут злогласног Абу Малија, види више у књизи ”Босански рат и терор”, Џон Р.Шиндлер, Сл.гласник, Београд, 2011.,Стр.135-146
3.) Више о тероризму, терористичким организацијама и противтерористичкој борби види у књигама: ”Савремене Камиказе”-Милан Пашански, Књижевне новине, Београд, 1987; ”Унутрашњи тероризам”-Брус Хофман, Народна књига, Београд,2000; Зборник ”Тероризам као глобална претња”– ур.Жељко Бијелалац и Мина Зиројевић, Центар за безбедносне студије, Београд, 2012; ”Тероризам и противтерористичка борба” – Милан Мијалковски, Генералштаб војске СЦГ, Београд, 2003; ”Дух Тероризма” – Жан Бодријар, Архипелаг, Београд, 2007; ”Самоубилачки тероризам како се постаје ”мученик” – Виолета Матовић, НКЗБПТ,Београд, 2006.; ”Тероризам и вехабизам”-Д.Трифуновић и др.,Филип Вишњић, Београд, 2011; ”ХАМАС од тероризма до власти”– Ивана Алкалај, Наука и друштво Србије, Београд, 2012. и др.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
