И данас би Свети Сава носио монашку ризу, али и најскупљи мобилни телефон и најновији лап-топ.
Све би то било купљено за његова савремена државотворна дјела, новцем од зарада за српске производе, накнадом од извоза златних и бакарних полуга из рудничко-топионичарског басена у Бору, стилског намјештаја од најбољег дрвета са Голије, мермерних производа са Вјенчаца, вина са обронака Шумадије и Фрушке Горе, хљебног жита и његових производа из Војводине и Семберије, воћних производа из Рашке и Посавине, туристичких услуга са српског Подунавља и Поморавља…
Свети Сава Српски ни данас не би желио да буде туђи роб, не би дозволио да буде лоше образован и срамно понижен на својој очевини, окружен баналношћу и простотом, некултуром и јефтином забавом разврата.
Он би даном и ноћи приносио трудове да Србин буде најљепши и најдостојнији, истински самосвјестан и независан, а српска држава повољна за живот њеног народа, на услугу заслужним и ученим, њиховим поштоваоцима и пријатељима.
Треба ли Србима трећег миленијума „нови“ Свети Сава или „старог“ још нисмо разумјели?!
Шта нам је велики праотац оставио као задужбину, те има ли савремени Србин бар зрно Савиног трудољубља и народносне самосвијести?!
У емисији „Живе воде“ разговарао сам са јерејом бечменским о.Немањом Бошковићем, једним од најмлађих свештеника Српске православне цркве.
Школовао се у Богословији Светог Саве Српског у Либертвилу код Чикага, а данас је на служби у цркви Светог Саве у Бечмену (београдска општина Сурчин).
Био је то српски разговор о Светом Сави на вјековни јубилеј – Осам вијекова независности Српске православне цркве и Савине златне задужбине.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
