• Најтежи дани за прогнане Крајишнике су ови почетком августа, јер сваког августа порасте напетост, порасте мржња према Србима Крајишницима и манипулација нашим осјећањима и животима.

Фотографија: ФБ/Сава Ј. Смољановић

Почиње масовно надгорњавање међу политичарима и тзв. политичарима с ове и с оне стране, из Србије и из Хрватске. Почиње медијска харанга оних тамо који се 5.августа спремају за славље и када је немогуће бити Србин у Хрватској, и државна церемонија Србије која се сваке године догоди на некој ливади и која је једна драмска представа како је тобоже Србији стало до прогнаних Крајишника, али је у стварном животу другачије. Већина наших посебних и специфичних проблема, проблема избјеглих Срба Крајишника није ријешено и не зна се кад ће и на који начин.

КРАЈИШНИЦИ СУ ГЛАСАЧКА МАШИНА КОЈА НЕ ПОСТОЈИ У ЗАКОНУ О БОРЦИМА

Ми смо углавном гласачка маса око које се отимају, а нема нас у Закону о борцима, није ријешено стамбено збрињавање још увијек огромног броја људи, а и оних који су тобоже ријешени у многим случајевима се испоставило да се сусрећу са новим проблемима и да су изманипулисани. Медији не отварају праве и суштинске теме, не постављају права питања, па нема ни правих одговора на њих. У медијима се користи хрватска терминологија за догађаје у којима смо пострадали, па испада да ни послије 30 година, а рат је почео прије 30 година, нисмо успјели догађаје именовати правим именом. Ни послије 30 година нисмо одредили карактер рата у којем смо се нашли.

ЗАШТО СЕ ЗАБОРАВЉА УЛОГА НАТО?

Ко је био узрочник рата, колико је људи страдало и због чега, ко су кривци и сукривци, шта је са правдом и хоће ли ико за то одговарати? Не помињу се редом агресори, него се углавном каже: „Хрватска је напала Републику Српску Крајину (РСК)“, па онда иду хрватски термини који умањују страхоте и силину напада. Те „акција“, а није акција него много страшније, те „операција“, а није операција него много страшније, а није војно-полицијска него брутално војна, и није хрватска него поред Хрватске, РСК су, то се обично заборавља, напали војнички активно и офанзивно НАТО снаге које су авијацијом онеспособили системе везе. Америчка војска, пензионисани амерички генерали које је, тобоже, у Хрватској ангажовала некаква приватна агенција МПРА, а заправо је ријеч о пројекту који је одобрила америчка администрација.

ПРЕЋУТКУЈЕ СЕ ОФАНЗИВА ФИКРЕТОВЕ ВОЈСКЕ

Затим напала нас је армија Босне и Херцеговине, 5. муслимански корпус који је бројао преко 20.000 наоружаних војника. Зашто се то увијек испусти у новинским вијестима? Напале су нас хрватске снаге из Херцег Босне, снаге ХВО (Хрватско вијеће одбране), напале су нас снаге Фикрета Абдића, тј. војска Аутономне покрајине Западна Босна која се већ првог дана офанзиве на Крајину ставила на располагање и прешла на страну 5. муслиманског корпуса и кренули на Србе Крајишнике, дојучерашње саборце. И коначно снаге УН-а донедавно УНПРОФОР, донедавно преименоване у снаге УНКРО ставиле су се на страну наших агресора, тј. на страну американаца НАТО, а против Срба.

И НЕЧИЊЕЊЕ ЈЕ ПОМОЋ ЗЛОЧИНУ

Чујемо ли у вијестима и дневницима јавног медијског сервиса барем такве вијести и извјештаје? Чујемо ли да су нам помоћ ускратиле Република Српска и СР Југославија, иако су постојали заједнички планови одбране који су и прављени за такву ситуацију? Не. Листа агресора који су нас напали или који су агресију помогли својим нечињењем или чињењем, јер нагло и хитно повлачење тенкова, артиљерије и ракетних система је чињење с циљем слабљења борбене моћи српске војске Крајине.

Предсједник Републике Српске Крајине Милан Мартић и врховни савјет одбране којим је он предсједавао, а који је бројио укупно 5 чланова, стављени су ван система командовања, тј. нису били у могућности да издају, а поготово да реализују било коју команду. Једина команда Милана Мартића која је спроведена је она преко органа цивилне заштите: „Евакуишите народ и спријечите крвопролиће.“ Дакле, у Крајини је извршен најприје државни удар. Легално изабрани органи државе су неутралисани. Наредбе су стизале из Београда, али је одмах за катастрофу оптужено руководство Крајине. Дакле, били смо жртве унапред договореног рата, а онда смо оптужени за пропаст.

МИЛОШЕВИЋЕВЕ ОПТУЖБЕ И МЕДИЈСКА ХАРАНГА

Милошевић је оптужио Крајишнике за лош отпор и држање. Медији извештавају да отпора није ни било, што није тачно. Водиле су се крваве борбе и о томе постоје сведочанства хрватских команданата на Банијском и Кордунашком ратишту. Хрвати су првог дана имали више од 120 мртвих, што је створило невиђену конфузију и расуло, па је хитно позван генерал Стипетић из Осијека да преузме команду и покуша стабилизовати расуло и пад морала. Свега тога у нашим медијима нема, али ми знамо да је тако. То су чињенице, оне су проверљиве.

ЗАШТО СЕ МАТИЦА ПРЕМА КРАЈИШНИЦИМА ПОНАША ДИКРИМИНАТОРСКИ?

И послије толико година, ми Крајишници смо једино запитани зашто се и дан данас наша матица према нама односи тако дискриминаторски? Зашто наша матица коначно не обнародује пуну истину и зашто нам напокон не пружи сатисфакцију која нам припада. Ми смо поднијели огромну жртву, многе људске жртве, многе разбијене породице, изгубили огромну имовину, нашли се на ливадама разних земаља, а понајвише у Србији, изгубили када саберемо милионе година стажа и живота трагајући за оном основном минималном егзистенцијом.

Наши су професори, инжињери, економисти, али наравно и сви остали били присиљени да раде по њивама на наднице да би се прехранили. Нама је у колонама било забрањено да уђемо у Београд. Многи од нас су насилно на улицама, по становима и кућама хапшени, насилно мобилисани и слати у источну Славонију, иако смо већ имали статус избјеглице и нико није имао право да нас хапси и мобилише у нови рат – боље рећи обезбјеђивање пљачке које су тамо спроводиле неке јединице и неки команданти. И данас нисмо дефинисали чије су то јединице биле и које су то војске били ђенерали. Све смо то преживјели.

КАД ТЕ ПОБЈЕДИ НАТО ОНДА НЕМАШ СТАТУС БОРЦА

И дан данас нам се не призна ни статус борца српске војске Крајине ни ратни стаж, иако смо били у систему командовања који је у потпуности контролисала тадашња Југославија, у почетку СФРЈ, а од априла 1992 СРЈ (Савезна Република Југославија). Ми смо се борили да останемо у остатку Југославије, да српске територије које су наше да их задржимо и сачувамо у Југославији. Ми нисмо били хајдучија, како нас најрадије описују, јер тако налазе оправдање за своје потезе.

Наш проблем је по свој прилици што смо Крајину изгубили од НАТО-а, а кад те побиједи НАТО онда не можеш имати статус борца. Тај рат је и Југославија, која тобоже никада није била у рату, али њени официри јесу и добили су ратни стаж. Тај рат је дакле изгубила и СР Југославија од НАТО-а, али на начин да буде кооперативна, да не буде бомбардована. Бомбардовање је, како знамо, ипак и на жалост дошло касније.

Можемо само нагађати какав би исход био да је тада Југославија, па и Република Српска, поступила по заједничком плану одбране и да је ушла у рат. Можда би, кад све саберемо, укључујући и оно касније страдање на Косову и бомбардовање читаве земље, можда би посљедице биле мање, а можда би и територија била сачувана, а официри тадашње војске Југославије би данас за тај исти ратни стаж могли мирне душе казати да су га зарадили часно.

Можда!

Извор: 813 емисија „Завичај“