Соколи су у међуратном периоду били у сукобу са већим делом Римокатоличке цркве. Успоставили су сарадњу са старокатоличком црквом, која је себе сматрала народном црквом.
У Сремској Митровици благословљена је соколска застава 22 августа 1924. Пошто је ђаковачка бискупија забранила митровачком жупнику посвећење нараштајске заставе, благословио ју је Анте Донковић, свештеник хрватске старокатоличке цркве у Загребу. Обред освећења обавили су заједнички прота Радошевић и Анте Донковић уз асистенцију свештеника-катихете Бошњаковића. Певачко друштво „Стражилово” учествовало је активно приликом посвећења. После освећења соколи су извели остале тачке програма. (1)
Соколски дом Соколског друштва Београд III освећен је 6 новембра 1932. Чинодејствовали су прота Љубомир Богићевић, старокатолички жупник др. Нико Калођера, имам Абдулах Хаџић и рабин Абинум. На јектанија је одговарао певачки квартет Престоничког одбора Јадранске страже којем је дириговао Живојин Пауновић. Квартет је певао и неколико песама. Говорили су старешина друштва Доброслав М. Богдановић, старешина Жупе Београд Бранко Живковић, председник Престоничког одбора Јадранске страже др. Душан Пелеш, и свештеници Љубомир Богићевић и старокатолички жупник др. Нико Калођера. Свечаност је закључена академијом. (2) На седници нове управе Соколског друштва Београд III 26 јануара 1933. старешина Живановић је истакао чињеницу да су у нову управу ушла три свештеника : православни, старокатолички и муслимански. Старешина је поздравио свештенике Магазиновића, др. Калођеру и Хаџића, и истакао да је овакав заједнички рад у соколу најбољи доказ, да је соколство за јединство. (3) Друштво Београд IV (Чукарица) је 14. маја 1933. осветило свој новосаграђени дом и летње вежбалиште. Црквени обред освећења извршили су представници вера : православне Радивоје Милојковић, старокатоличке др. Нико Калођера и муслиманске имам Абдул Хаџић. У име својих цркава Милојковић и Калођера дали су своја мишљења о вредности соколства. (4)
Соколски часопис „Око соколово” који је издавала жупа Београд обавестио је своје читаоце да је брат др. Нико Калођера, бискупски викар и управитељ старокатоличке жупе у Београду прославио 7.2.1937. 25-годишњицу своје свештеничке службе. Служио је сребрну свету мису у старокатоличкој жупној цркви у Београду. После мисе примио је честитања верника, пријатеља и соколске браће.(5)
Застава Соколске жупе Београд била је развијена и освећена 21 јуна 1937. У часопису „Око соколово” описано је : „Жарко поподне. Око 3 часа са свих страна, нарочито од Булевара Ослобођења и улицом Војводе Степе жури река сокола, соколица и пријатеља сокола на слетиште.” Испред трибина биле су соколске заставе београдске жупе : 3 нараштајске, 3 сеоских чета и 18 друштвених. Око подијума били су фоторепортери соколских и дневних листова и филмске камере. Било је преко 11.000 посетилаца. У почасној ложи били су : министар за физичко васпитање народа др. Јосип Рогић, бугарски представник Попов, старешина бугарских јунака Анастасов, командант Београда ђенерал Војислав Томић, изасланици патријарха Доситеј загребачки митрополит и призренски епископ Серафим, … управник града Београда Милан Аћимовић, изасланик војске и морнарице ђенерал Свет. Ђукић, … . Краљевски намесник брат др. Иво Перовић био је у соколској одори са значком Соколског друштва Загреб, којој је припадао. Соколска музика свирала је државну химну. (6) Сви присутни су стојећи саслушали молитву Бортањског „Кољ Славен” коју је свирала соколска музика. По православном обреду је прота Чеда Братуљевић са два свештеника осветио водицу и заставу. … У име старокатоличке цркве др. Нико Калођера призвао је Божју милост на соколску заставу и соколе. У свом говору истакао је : „Један од врло убедљивих доказа здравог душевног и физичког организма нашег соколства јесте чињеница да се наш Соко у свим правцима неодољивом јакошћу развија насупрот толиких запрека и становитих неприлика. То значи да је соколска југословенска идеја толико јака и здрава, да је ништа не може спречити или ослабити. И ова данашња свечаност доказује значај и величину соколства. Величину не мерену голим материјалним снагама него унутрашњим духовним вреднотама и непобедивим еланом. Овој дивној соколској снази и величини ми се не чудимо, јер се она неодољиво и природно буди из витешке традиције нашег народа, …. Стога је природно да Соко мора доћи у сукоб са онима који пузе по земљи спотицања и неслоге и чији видици се наивно или злобно губе у ситуацијама недостојних великих подвига јуначке и мученичке наше историје. Соко тражи висине у којима се слободно дише; ….
Бугари су они који су у целој нашој историји били уско повезани с нама и врло често делили исте жалости и радости и подносили исту судбину, скоро још тежу. Бугари су они којима је такође узвишено и свето оно што је најузвишеније и најсветије српском племену и целом југословенству, а то је Свети Сава, који је у својој љубави и раду обухватио најсрдачније и бугарски народ. Његова жеља и воља била је да Срби с Бугарима живе у најсрдачнијем братском односу. Стога ће Соко да изврши обе ове велике и свете воље Св. Саве и нашег Витешког краља да се устали континуитет братске слоге, љубави и сарадње са драгим Бугарима, који су ето баш данас и наши драги гости и браћа. Бог нек даде, да се нашом слогом испуне речи светог писма : “Ох, како је добро и угодно кад браћа живе уједно!” А међу првима, то тврдо верујемо, предњачиће у овом великом задатку наша престоничка соколска жупа коју непосредно оживљује дух Опленца.” (7) Др. Нико Калођера писао је 1938. у часопису „Оку Соколовом” у броју посвећеном Чехословачкој, пред соколски слет у Прагу, чланак „Чешки народ као учитељ европских народа”. У чланку је на крају истакао : „Чешки народ својим великим духовним вредностима предњачио је и предњачи многим народима силнијим и бројнијим. Такав народ, у многочем учитељ народа, не може пропасти. Такав народ је насушна потреба човечанства.” (8)У свом чланку „Југословенска идеја кроз историју” истакао је да је стварање Југославије природни и нужни ток историје и једина гаранција будућности. (9)
Др. Нико Калођера писао је 1938. у „Оку Соколовом”, да је југословенска идеја пре Првог светског рата окупљала највеће духовне снаге народа са циљем да се ослободи и уједини у једну државу. После рата није имала снаге да их духовно повеже. За носиоце идеје означавали су се појединци који су је одржавали ради личних интереса. (10) Поводом прославе 550 годишњице Косовске битке 1939. соколско друштво Београд III на Звездари је заједно са редитељем Петром Матићем одлучило да прикаже драмски спев „Смрт Мајке Југовића” од Иве Војновића на летњем вежбалишту. Представа је требала да буде изведена уочи Видовдана, али због кише одложена је за 1 јул. На представи је било око 2.000 гледалаца. Гледаоци су били из свих слојева и свих крајева Београда и као и из околине. Представу је помогло Градско поглаварство и управа Народног позоришта. У представи су играли глумци из Удружења глумаца и гости из Народног позоришта. У комаду је учествовало око 300 лица (глумци, хорови дечији, женски и војни оркестар). Академију је отворио старешина друштва Добра Богдановић. Др. Нико Калођера одржао је предавање о Косовској битци и значају Косова. (11)
Соколи су сарађивали са старокатоличком црквом, која је себе сматрала народном црквом. Члан Савеза Сокола био је др. Нико Калођера, бискупски викар и управитељ старокатоличке жупе у Београду. Био је члан управе Соколског друштва Београд III и сарадник жупског часописа „Око Соколово”. У њему је од 1938. објављивао идејне чланке. Писао је о словенским народима Чесима и Бугарима. По њему соколи су требали да остваре континуитет братске слоге, љубави и сарадње са Бугарима. Признао је да југословенство није успело да духовно повеже у једну целину народе Југославије.
Саша Недељковић члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
