• После стварања Аустро-Угарске Монархије 1867. словенски народи суочени са превлашћу Немаца и Мађара, појачали су своју сарадњу. Уједињена омладина српска сарађивала је са чешким соколима, тако да је на Четвртој омладинској скупштини у Великом Бечкереку 1869. учествовао и изасланик чешких Сокола, Валерије Хибшман. Председник скупштине Хаџић поздравио је нарочито брата Чеха, који је донео поздрав српској омладини од Прашког сокола. (1)

После окупације Босне и Херцеговине 1878. улогу заштитника народа преузели су Младочешка странка и др. Масарик. Масарик је припадао Младочесима од 1890. до 1893. када је основао Чешку народну странку. Младочешки посланици су се цело време окупације и после анексије свесрдно заузимали за потлачени народ у Босни и Херцеговини. Они су одлазили у Босну и Херцеговину и испитивали прилике на лицу места. Сам Масарик долазио је у Босну и Херцеговину, испитивао прилике на лицу места и протестовао против таквог стања. Са тим подацима наступали су у чешкој штампи и бечким делегацијама. Њихов орган Народни листи критиковао је окупациону политику и Калајеву самовладу. Иако је излазио на чешком, лист је био кријумчарен у Босну и Херцеговину и читан поред осталих забрањених листова. Српски народ после пропасти устанка у Херцеговини и Боки 1882. тешио се братском и искреним заузимањем Чеха за његове недаће и тегобе.

Министар Калај је у полемици са младочесима признао : „да је основни узрок устанку у Херцеговини то, што народ у Б. и Х. Као и сви источни народи не може да подноси туђег госпоства, што има велику антипатију против свега што је туђе, били то људи или установе”. У центру пажње младочешких посланика био је босански сељак-кмет, чије се економско стање после окупације погоршало. Срби су водили борбу за аутономију цркве и школе 9 година. Борбу су Чеси непрекидно и одушевљено помагали. Састајали су се са вођама аутономне борбе, давали им упутства, писали у свом органу Народни листи и сваком приликом у делегацијама форсирали окончање тог питања. У бечким делегацијама су у јуну 1896. полемисали против постојања босанског језика, кога је бранио др. Ватрослав Јагић. Супроставио му се др. Слама који је извадио примерак листа Босна из 1876. који је штампан турски и ћирилицом, а где истакло да је неки царски ферман издан на турском и српском језику. Франковци су против младочеха и Народни листи приређивали демонстрације у Загребу 1908. вичући : „Апцуг Младочеси” и „Апцуг Народни листи”. Насупрот њима Срби су са одушевљењем дочекивали Чехе.

Приликом путовања седамдесеторице Чеха кроз Босну и Херцеговину 1897. приређиван им је срдачан дочек. У Мостару су изашли да их дочекају сви Срби грађани. Алекса Шантић одржао је ватрени говор, а мостарско српско пјевачко друштво “Гусле” певало је на чешком “Бивали Чехове” и “Хеј Словане”. У свом пледоајеу др. Слама је у делегацијама у мају 1900. тражио да се Босни и Херцеговини да парламент, а у Сарајеву отвори универзитет. Истакао је да до 1900. свршило универзитет 25 Срба а само 1 или 2 муслимана. Код босанских Срба био је Масарик популаран и у најзабаченијем селу, тако да су га свуда звали „Масарик, отац босанске раје”. Многи омладинци из Босне и Херцеговине студирали су на чешком универзитету у Прагу. Тамо су дошли у контакт са Масариковим идејама. (2)

Др. Мирко Буић је говорећи о утицају Чеха на словенске народе у Аустро-Угарској Монархији истакао : „Све оно што је у нашим крајевима слободарски мислило и осећало, сва она голема снага народна, која је несавладивом бујицом одушевљења дочекала славне ослободилачке ратове, налазила је своју духовну храну, црпила је најплеменитије побуде из оних многих светлих примера, које нам је намрла светла хисторија – из оних многих јединствених примера несебичног родољубља, челичности карактера, примерне пожртвовности и блиставог ума оних народних вођа и учитеља, који су у тешким приликама политичке прошлости спашавали народ, улевали му снагу и веру и спремали га на бољу будућност. У тим временима пуне неизвесности, али непомућене вере, … тражећи путеве национално политичке делатности прихватили смо два јака фактора националног живота аустријских Словена најпре Соколство као идеју и средство, а мало затим реалистичка политичко-национална стремљења дра Т. Масарика. Обе ове идеје, навезане једна на другу …. носиле су у себи тежње за слободом, пак је сасма разумљиво, да се је Соколство код свих Словена бивше Аустро-Угарске понајвише размахало као организација борбених слободарских идеја. … . Рад, пак опет рад, тихи рад, непрекидан рад – животно је гесло седог Президента. Живети и радити за свој народ – казао је Хавличек, а то је Пресидент Масарик прихватио, научавао нас све без разлике и животом остварио.” (3)

Крајем септембра 1903. одржана је скупштина српске академске омладине у Сремским Карловцима, да решава о „новим задацима омладине“. На састанку су учествовали ђаци из свих српских покрајина и пратили своје речи живим примерима из Далмације, Војводине, Босне и Македоније. Основан је Српски соко у Сремским Карловцима, а оснивач његов Лаза Поповић, предложио је у „Омладинском гласнику“ оснивање сокола у свим областима Аустро-Угарске Монархије. Лаза Поповић ступио је у контакт са чешким соколима од којих је добио упутства. (4) У Босни и Херцеговини културно друштво „Просвета” је од свог оснивања 1902. увек нарочиту пажњу показивало према српским соколима. Помагало је новчано соколска друштва, слало предњаке на соколски течај у Праг и омогућавало набавку гимнастичких справа. (5)

Младочешки посланици су се цело време окупације свесрдно заузимали за потлачени народ у Босни и Херцеговини. На Србе у Аустро-Угарској Монархији утицали су Чеси и преко Српских сокола.

Саша Недељковић
члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене :

1. „Др. Лаза Костић”, „Српски соко”, Сремски Карловци, 18 (31) јануар 1911, бр. 2;
2. Војислав Богићевић, „Младочеси и Масарик „отац босанске раје” против аустро-угарског тлачења”, „Соколски гласник“, Београд, 28 јуна 1938, бр. 25, стр. 2, 3;
3. „Свечана предаја чешкословачког одликовања бр. Дру Мирку Буићу, старешини Соколске жупе Сплит”, „Соколски гласник“, Љубљана, 8 фебруара 1935, бр. 7, стр. 2,3;
4. Уредио Анте Брозовић, „Соколски зборник“, Година I, Београд 1934, стр. 136-139; Б.Ј, „Карловачки соко”, „Око Соколово”, Београд, 6 септембар 1940, бр. 7, стр. 114;
5. „Просветин” поклон соколским четама”, „Соколски гласник“, Љубљана, 27 маја 1931, бр. 22, стр. 3;