• Поетска свједочења о српским страдањима у двадесетом вијеку су једнако важна колико и историјски документи о тим страдањима.

Она, та поетска свједочења, су понекад и важнија и значајнија јер осим свједочења о самом злочину над српским народом културу сјећања на та страдања подижу на један виши, људскији ниво, јер поетске емоције, ритам и музика стиха редовно у читаоцу или слушаоцу тих поетских свједочења буде емоције које у памћењу остављају далеко дубљи траг од самог чињеничног представљања конкретног страдања ма како оно чињенично детаљно било описано.

Такав је случај и са злочином над српским народом у Пиви, у Долима о коме је објављено више књига, интервјуа и записа који чињенично описују ту пивску трагедију.

Сви подаци о броју жртава у Долима се слажу са бројем који је наведен у Википедији. А ево шта о злочину у Долима пише у Википедији.

„Злочин у Долима или масакр у Долима је назив за масовно убиство становника српске националности у мјесту Доли код Плужина. Злочин се догодио 7. јуна 1943. године када су припадници СС дивизије „Принц Еуген“ уз подршку усташа-муслимана из гатачког среза и околине Пиве, убили 522 цивила, од којих 109 дјеце.“

Али ми се овдје нећемо бавити историјом. То ћемо препустити историчарима. Ми ћемо се овдје бавити поетским свједочењима српских пјесника о пивској тузи големој управо због тога што, како већ рекосмо, поетска слика неминовно носи и неопходну емоцију која ту нашу тугу голему заувијек уштампава у наше душе, у наша срца и у наше памћење таквом снагом да се заувијек памти и никад као таква не блиједи. Чињенице и бројеви понекад могу за нијансу и потонути у заборав, али поезија и емоције трајно остају и болно свједоче о нашем страдању.

Поетско свједочење о страданију у Пивским Долима су нам подарили српски лирски пјесници из Црне Горе, и то Благоје Баковић, Милош Кецојевић, Timur Tmurni (Горан Јовановић), Ранко Мићановић, Спасоје Бајовић и епски пјесници Блажо Даниловић и Радојица Брајовић. О Пивским Долима су пјевајући о једној другој српској трагедији, оној у Велици на Чакору, лирске паралеле туге у својим пјесмама повукли и Милица Бакрач, и Драган Копривица. Ми ћемо овдје анализирајући њихове стихове на ширу читалачку публику покушати пренијети те болне акорде туге његујући на тај начин културу страдања на једно од веома болних стратишта невино пострадале српске нејачи.

У збирци поезије Чежња за рукописом,  Подгорица 2008. године, Благоје Баковић нам дарује дванаест пјесама у чијем наслову у иницијалној позицији је ријеч молитва. Једна од тих пјесама, осма у низу, је и Молитва за жртве у Долима.  У тој молитви пјесник моли Господа да његову Нему молитву уснама немим изречену над стратиштем које је стало У три долине ко у три длана прими баш као што је и њихове душе Примио пре него земља тела. А те три долине којим пјесник отвара ову молитву се налазе у српској Пиви том небоземном споменику сну о слободи за коју се увијек умирало, односно, баш тамо:

Где је земља кроз земне муке
У небеса пружила руке 

Где врисак очева мајки и деце
Од смртникā направи свеце

И ваздиже их у ону врсту
Невино страдалих на Твоме крсту

Пјесник у наставку своје молитве има у виду, да је благочестиви народ пивски, ту у Долима, на мјесту страданија подигао цркву, реплику ловћенске капеле, да мјесто страдања заувијек постане и молитвено мјесто на коме ће достојно потомци жртава дочекати васкрсење својих пострадалих вјерујући да на тај начин

Враћају наду нашу запелу
У ону са Ловћена малу капелу

умањујући тако бол непреболни над светим мјестом на коме

И ваздух над вама мора да боли
Над свим Пивама страшни Доли.

Споменик у Долима (Фото ИН4С)

Милош Кецојевић у пјесми Крвава Пивска Дола  реда поетске слике којим пред очима читаоца реконструише страхоте смрти. Иницијалне слике очигледно свједоче да су невини, жене, дјеца и људи на превару узапћени, свезани и на стратиште доведени. Пјесник у тој са смрћу суоченој маси слободољубивих људи свјесних да је дошао крај, осим пркосног смијеха,  препознаје и природно присутни страх  помијешан са тугом.

У три долине свезани жицом,
дјеца и мајке, посебно људи.
Смрти су окрутној окренути лицем!
Мајке дјецу привиле на груди.

 Док људи гордо смрти се смију
а жене малишане свијају своје.
Уплашени, јадни за мајке се крију,
док најмлађи последњи пут доје.

Кецојевићева пјесма се завршава сликом смрти која као усуд стѝже руком домаћег џелата послана сурово и бездушно прекидајући овоземни живот недужних чије се душе  над Пивом вазнесоше у вјечност.

На Обретење Јованове свете главе,
на небо се Пива тада воздиже.
Из мора крви кроз облаке плаве,
у Рајске вртове Богу стиже.

Пјесма Дола Пивска Timura Tmurnog (Горан Јовановић) која има и своју музичку верзију, је и по ритми, и по хармонији другачија од осталих поетских свједочења о трагедији у Долима пивским. Са јаким и упечатљивим пјесничким сликама, ритмом, метриком и римом додатно у душу утискује бол који се од пјесничког субјекта преноси на слушаоца изазивајући емоције од којих се и мртав у гробу потреса.

Пјеснички субјект пјесму отвара спознајом да сјећања на пивске жртве полако блиједе па се ослања на једини поуздан ослонац на пјесму која све памти, чува и не заборавља.

И посљедња сјећања нестају о вама,
чиле  укопима  брâта  блиских,
пјесма  чува  спомен сама
на  страшни  лелек  Дола пивских.

Пјесник се саживљава с тим лелеком страшним.  Свјестан је да је постањем везан за вирове пивске народне судбине и да од рођења разумије ту причу о трагедији предака и о страви због које се ни дрхтај њених, пивских, грана никад неће умирити.

Створен из тамних вирова судбине,
на светом мјесту свуд осјећам сјене,
крв  је текла низ  пивске  планине
и кап  те  крви  канула  на  мене.

Ћути Пива у покоју жртви
у свечаном миру само дрхтај грана,
жали Пива петсто својих мртвих,
туче рафал до данашњих дана.

Смјењују се пјесничке слике жртава и џелата. Јуни је, али је присутна и језа, и студ, и разне душманске морије па је онда и пјесниково питање, иако остаје без одговора, и легитимно и  логично.

а ја се још питам што ли је то човјек,
колико је чврст, од чега је саздан.

Српски је човјек, па сљедствено томе и пивски свакако, као феникс. Враћа се у живот из пепела па су онда и оптимистички тонови у завршним сликама ове Timurove пјесме и очекивани, и охрабрујући.

Живи Пива, омладила се трава,
дом  подижу мишице набрекле,
памти Пива кад владала је страва,
још је боле ране крвотекле.

Ранко Мићановић у пјесми Три дола трохриста  овој пивској историјској и поетској теми приступа из перспективе вјерујућег, православног Србина који зна да васкрсења без смрти нема.  И баш због тога, али не и само због тога у његовој пјесми осим пострадале пивске благочестиве нејачи на сваком мјесту су присутни и Господ Бог, и Христос, и Богомајка. Они у своје окриље примају те благочестиве напаћене душе баш ту:

У Пиви гдје ријеч души је храна,
гдје кућа је љубављу сазидана,
гдје преци и свеци љубе Христа,
у три долине три дола трохриста.

Једини пивски пјесник који је пивску трагедију српског народа, не само у Долима,  преточио у збирку поезије је Спасоје Бајовић. Његова књига Пут у ватру има четири дијела, Пут у ватру, Јаук сунца, Сузе безданице и Варнице у тами. Књигу отвара пјесма Пут у ватру посвећена Јаглики Аџић коју је Српска православна црква с правом канонизовала.

Посље Јагликиног пута у ватру  сасвим је очекивана пјесникова патња. Он осјећа јаук сунца док све гори и док рањене звијезде не знају коме да даљина рашири руке. Пред њим се у тами коју освјетљавају једино тајанствене варнице  кроз сузе безданице ипак најснажније манифестује мотив Пивских Дола, тог централног, звјезданог гробишта  пивског.

На звјезданом гробљу
гдје се дах смрзава,
свети Василије
јаук освештава.

Некад украшене долове  шаром и цвијетним јарким бојама младости  замијенила је црна боја у пјесми Кроз долове смрти симболизујући и космичку тугу и вјечни непребол.

Кроз долове смрти
црне се откоси,
творевине Неба
мутна вода носи.

 (…..)

По црном камењу
вјетар ножем пише,
Било једно Небо
кога нема више.

Милица Бакрач, српска пјесникиња из Црне Горе српску трагедију и српске жртве, ове у Пиви и оне у Велици на Чакору не раздваја. А и како би кад су свугдје Срби страдали од истих крвника. Због тога се у њеној пјесми Величко подне оба бола сједињују и заувијек трају.

Осташе руке уморне, празне,
а кривци, ћутке, без зрна казне,
Не дају сестри да свисне од бола,
за Вèликом и Јагликом из Пивских дола.

На сличан начин ове двије трагедије српске доживљава и Драган Копривица у пјесми Сјенима жртава из Велике и Пивских Дола.

Два покоља на два краја,
двије туге до бескраја…
Велика… И Пивска Дола…
Мјеста вјечног непребола…

С једним истим зликовачким жаром
убијано и младо и старо,
међу њима и стрављена дјеца,
за којом и данас неко јеца…

Овим двјема лирским паралелама туге завршавамо наша размишљања о поетским свједочењима  о Пивским Долима и њиховом непреболу уз напомену да поетско свједочење поменутих епских пјесника ваља разматрати у контексту епске поезије.

Раде Р. Лаловић