Основни циљ сокола био је телесно здрав, морално јак, а национално свестан народ. Соколски покрет схватао је значај националне свести, јер је сам настао у борби за очување те свести. Др. Лаза Поповић је истакао : „Идеју соколску чини синтеза вежбе и националне културе”.
У часопису „Српски Соко” написано је : „Култура је модерно ратничко оружје, много убитачније од ханџара и пушке, јер одрађа и заробљује дух. Ступњем културе мери се величина сваког народа. … Српски Соко прикупља под своја крила сав српски народ, он ствара јаку везу између појединих делова нашега народа”. (1)
После Првог светског рата соколи су радили упоредо на телесном васпитању и јачању националне свести. У том правцу су деловали уметници, чланови сокола, као што су били Инкиостри, Пашћан, Коруновић, … . Радили су на ширењу народних умотворина и вези са осталим словенским народима. Југословенска соколска матица у Љубљани издавала је књиге соколских писаца.
Старешина жупе Скопље В. Поповић средио је и издао : „Слетску сцену о прослави 25-годишњице ослобођења Јужне Србије КРУНИСАЊЕ ДУШАНОВО, у издању Соколског слетског одбора Соколске жупе-Скопље, у Скопљу 1937. Књига је илустрована са сликама нових репрезентативних зграда у Скопљу и уметницима који су организовали слетске сцене. На почетку књиге у тексту „Неколико речи.” старешина жупе В. Поповић је истакао : „Ми соколи, поред других врлина које тежимо да што дубље усадимо у срца и душе наших сокола, наше омладине и нашега народа, узели смо и лепу мисао узвишеног Шопенхауера, који вели : “сваки народ постаје свестан себе тек онда, кад упозна своју историју” … . Велика је била славе Душанова, велики је то био наш владар и велики су то били дани Србинови, па стога је потребно, ради многих који често пута хоће ово да забораве, да им се о овоме често говори; да народне великане треба поштовати; да народне светиње треба чувати јер : народ који све то не цени није достојан ни да живи.” (2) Просветни одбор Савеза Сокола издао је поводом 25 годишњице ослобођења Старе Србије књигу „Јужна Србија”. Уредио је професор Богољуб Крејчик, подпредседник Просветног одбора, 1937. и у њој је описан период од античких времена до периода између два светска рата. (3)
Соколски рад био је ометан на територији Бановине Хрватске после оснивања бановине. Соколи су били изложени нападима Заштите. Свестрани рад сокола прекинуо је Априлски рат 1941. После Априлског рата 1941. Савез Сокола је био забрањен. За послератну комунистичку власт соколи су били непријатељи. Рато Дугоњић у свом чланку „11 новембар”, објављеном у листу „Фискултура” 1945. оптужио је „Соко” заједно са „Хрватским Орлом”, да је настојао да омладину одгоји у шовинистичком и антидемократском духу. (4) Пошто су соколи у Словенији учествовали у борби заједно са комунистима председник владе Словеније Борис Кидрич, у лето 1945. у Љубљани, захвалио се соколима на патриотском ставу у борби против окупатора, и у исто време најавио да соколска друштва морају да окончају своје деловање и рад. Као разлог навео је наводно приступање већине чланова српског сокола четничком покрету. (5)
Да би се разликовао од сокола Савез за телесно васпитање Партизан одбацио је соколске стројевне вежбе и организовао вежбања кроз народни и партизански вишебој. Уместо соколске химне „Хеј Словени” друштво Партизан је штампало у својим публикацијама стихове песме „По шумама и горама”. У јубиларној књижици коју је издао 1957. Савез Партизан соколи се нигде не спомињу, сем једном у називу соколских домова. Бивши чланови сокола наставили су свој рад у условима комунистичке диктатуре за коју у почетним годинама њене власти нису постојале друге организације сем њених. Сергије Лукач је писао чланак „Физичка култура и спорт у Југославији” у књизи „Југословенска туристичка енциклопедија”. У књизи је била свестрано приказана земља и њени народи од најранијег времена до 1958 године . У причу о спорту уклопио је његову историју и народну песму. Стихови из народних песама илустровали су чланак посебно из песме „Смрт војводе Каице” а наводио је и сцену прескакања ножа из романа „Хајдук Станко” од Јанка Веселиновића. Помињао је и соколе у свом чланку : „Исто тако било би неправедно не забележити одређене успехе гимнастичке организације „Сокола”, која је, мада класно грађански обележена, нарочито у својим врховима, имала успеха у формирању сеоских гимнастичких организација …”(6)
Бора Јовановић издао је “Физичка култура кроз историју” 1955. Са проласком времена слабио је комунистички притисак и писано је историји изван пропаганде. У Зборнику “Устанак народа Југославије” књига IV, Београд 1964. Гојко Јаковчев је писао о соколима у чланку “Омладина села Бетине 1941”. У иностранству Јанко Јазбец је заједно са Средишњим одбором за обнову југославенског соколства у слободном свету издао 1963. “Соколски зборник 1863-1963” у Буенос Ајресу. Књига није могла да се набави у СФРЈ. За време праксиса и црног таласа у култури на факултету Физичке културе у Београду ( на ДИФ-у) одржано је 20 и 21 новембра 1969. Саветовање о Соколству у предратној Југославији (7) Гојко Јаковчев написао је 1970. књигу “Соколска организација у борби за братство југославенских народа до 1918 године: прогон соколске организације у Хрватској”. О соколима је писано у “Енциклопедији физичке културе” Загреб 1977. За време СФРЈ и касније о соколима су знали само ужи кругови, док је шира јавност знала мало, што јој је онемогучавало да схвати значај соколске организације. Упркос књизи Николе Жутића “Соколи : Идеологија у физичкој култури Краљевине Југославије” из 1991. и Душана Цветковића “Соколи и соколски слетови” из 1998 и 2007, шира јавност мало зна о томе ко су били соколи и шта су били њихови циљеви. Издају се књиге о појединим соколским друштвима. Соколски историчари : Јевђа Јевђевић, Небојша Рашо, Велимир Шешум, Саша Недељковић, … сарађују са осталим друштвима која су обновљена и настављају свој рад. Соколски историчари пишу о повести соколске организације.
Писано је о Мати Грацићу, старешини Српског сокола Душан Силни у Дубровнику. У оквиру “Растко српска култура на интернету” постоји “Соколска књижница”. Ни рад обновљених соколских друштава није много променио ствари. Зато соколски историчари морају да прошире знање о соколству до најширих слојева народа.
Саша Недељковић члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије
НАПОМЕНЕ
Раф. П., „Национални и социјални задатак Српског Сокола”, „Српски Соко”, Сремски Карловци, 17.(30.) декембра 1909, бр. 5, стр. 91; „Око Соколово“, Београд,април-мај 2005, бр. 21-22, стр. 17;
Средио В. Поповић, „Неколико речи.”, „Слетска сцена о прослави 25-годишњице ослобођења Јужне Србије КРУНИСАЊЕ ДУШАНОВО, Скопље 1937 год, Издање Соколског слетског одбора Соколске жупе-Скопље, стр. 7, 17, 18, 21, 23, 26, 28;
Бранка Протић-Гава, Јован Пауновић, Мирослава Ковачев, „110 година новосадског соколског друштва и 164 године гимнастике у Новом Саду”, Нови Сад, 2015, стр. 89, 90;
Сергије Лукач, „Физичка култура и спорт у Југославији”, „Југословенска туристичка енциклопедија” Прва књига, Београд, 1958, стр. 112- 118, 114;
Момир Синобад, „Југословенско учитељство и Соколство“, „Саветовање улога обновљеног Соколства ….“, Београд, Јун 1996, стр. 137;
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
