„Болест од које болује човечанство:

та се болест зове илузија себичности“

Св. Николај Велимировић

Етика се у склопу својих предметних изучавања бави и питањима егоизма и алтруизма. Становиште егоизма се односи на то да је човек по својој природи биће које у први план ставља себичност, саможивост и самољубље, претпостављајући личне интересе свим другим интересима, док је по алтруистичком схватању човек биће које истински тежи и добру других, па често и на уштрб властите среће („vivre pour autrui“ – живети за другога).

Томас Хобс је сматрао да је основно својство сваког човека да се руководи егоизмом и личним интересом, а примарни интерес сваког појединца је самоодржање. Ради самоодржања човек се користи свим расположивим средствима. Појединачни интерес (супротстављен свим другим интересима) изазива непрестану борбу: настаје рат свих против свију (bellum omnium contra omnes). То је природно стање друштва. Другим речима, ту влада правило: човек је човеку вук (homo homini lupus est). Пошто у природном стању свим људима подједнако прети опасност да ће бити уништени, у њима се јавља основни морални закон: за миром треба тежити. Из те тежње за миром могу се развити поједине врлине и дужности: верност, захвалност, услужност, опраштање, праведност и владање самим собом. Из оваквог основног закона произлази да не треба другима чинити оно што нећеш сам од њих да трпиш (код нас: „Оно што не желиш себи не чини другоме“). Хобс је, у исто време, наговештавао и то да је знак људске снаге и величине бити праведан према другима и моћи им помагати. (animi magni opus proprium ext auxiliari).

ФОТО: www.conditiohumana.io

О помоћи другима (посебно невољницима) наши људи су размишљали у разним животним ситуацијама, па и приликом орања и наговештаја будућих земаљских плодова, што се види из следећих стихованих порука:

„Ојс воко, ојс!
Уз долинице, низ долинице,
Помогла ми Света Богородице
Да удијелим ћораву и сакату
Колико мог’о, тако ми Бог помог’о“.

И при слављењу крсне славе,  заједно су (на позив долибаше), певани  стихови за све невољнике:

„Помоз Боже и Богородице;
Помоз Боже стара и нејака,
Стар не море, нејак не умије;
И свакога кому је невоља“.

Егоизам је у народу, углавном,  схватан као „ђавоље“ својство („Преча му гузица од образа“), али је, истовремено, пословично евидентирана и његова прагматистичка суштина, појавност и присутност: „Свак је себи најближи“, „Свак на своју воденицу воду навраћа“, „Волим себе него тебе“, „Он теби, а ти опет себи“, „Нит је у питању моја јуница, нити моја гузица“, „Не лаје куца ради села, него ради себе“, и „Ко није за се, није ни за другога“.

Став о алтруизму (као од Бога датој благодати) сажет је у следећим исказима: „Мисли добро туђој крави, твоја ће доћи сама“, „Нема мала у туђем малу“, „Ко не чува туђе, неће имати ни своје“ и „Грехота је имати, а не дати“, мада се и претерано давање не одобрава: „Ко много дијели, скоро ће просити“.

Једно од преовлађујућих  моралних опредељења, које је усмерено против себичности и самодовољности дато је у исказу: „Не ваља гузицом врата затварати“.