Kоста Грујић, ађутант војводе Мића Љубибратића, у свој Дневник у који је биљежио запажања из Херцеговачког устанка 1875-1878. године, записа: „Нигде нисам видео плодности у таквом степену као код народа у Херцеговини. У свакој кући има најмање по петоро, шесторо деце и то све здраве и напредне“.
Tаква је некада била Херцеговина, сила над силама која је располагала неизмјерним и непроцијењеним богатством које се зове народ. Данас, када се у њој скоро нико и не рађа и из које је одселило и оно што се родило у последњих тридесет година, мирно чека свој крај, срећна и задовољна што је испунила задату јој улогу у одбрани и очувању матичне земље Србије. Само у двадесетом вијеку, не рачунајући претходне вијекове, динарски Срби су три пута обновили, оплеменили и подмладили људски и генетски потенцијал Србије.
Херцеговина никада није била без сеоба. У њу се породице, братства, племена, под разноразним околностима доселе, ту мучно преживљавају, ору, копају, чувају стада,
ратују, рађају се и умиру, кроз вијек, два, а највише три полако се осипају и, у вртлогу сталних сељења и пресељавања, нестану и ишчезну као да никада ту нијесу били. Стиче се утисак да им је ова земља била одређена за почивало, да на њој мало одморе, да се умноже и да наставе пут којим су кренули. На њихова мјеста досељавају други, рађају се, муче и умиру као и први и опет одсељавају и нестају. У орбити сталних сеоба по којој се непрекидно српски народ креће, као што се и птице селе да би се рађале и умножавале, Херцеговина му је била једно од гнијездилишта и расадника. У пуста и, зубом времена, нагрижена гнијезда српског народа очекујемо насељавање и размножавање неких нових народа који ће ускоро доћи, на примјер, са истока.
У сталном кретању народа дошла је 1945. година у којој је динарским Србима припала национална обавеза да населе опустјеле српске равне земље и да по други пут у 20. вијеку свјежом генетиком оплемене матичну државу. У равној Војводини дио Херцеговаца је истурен на границу према Румунији и насељен у Сечањ, Јашу Томић и друга погранична мјеста.
Што би рекла баба Ружа „Гонили су нас док је текло пруге. Када је пруге нестало ту су нас истоварили.“ Те године сви они који су били на страни побједника похрлили су у нове и њима непознате земље, за које им је речено да су благородне и да их тамо чека благостање. Они који нису уврштени у побједнике по казни су остали у Херцеговини, да се муче и злопате и чекају краља који им никада неће доћи.
Јоваш, старина од близу седамдесет година, ветеран Првог рата и руски „заробљеник“, који се из Русије вратио тек 1924. године, иако је био на страни побједника, није хтио у колонизацију, нити је повјеровао у благостање о коме су причали политички комесари. „Туђа земља туга је голема“, говорио је, отворено се супротстављајући новим бескомпромисним властима. Његови синови, првоборци и људи од угледа, молили су га и пријетили му да тако не поступа, да не убацује клипове у точкове њихових свијетлих каријера.
А он, који је припадао једној од посљедњих генерација епских људи која је живјела у српском динарском појасу и владала се по узвишеним принципима епске части, витештва, праведности, милосрђа и поштења, тјерао је по своме, па су га његови најближи, ради личног угледа, прогласили лудим. У та времена већи је углед био појединца ако му је отац био луд, него ако је сматрао да нешто није добро што нова власт спроводи. Највећи лудак постајао је најугледнији грађанин само зато што му је луда памет избоборила нешто позитивно о новој власти и новој држави. И у таквим временима Јоваш остаде при своме: „Па ето нека сам луд, и луди треба да живе“. Синови одселише у Качарево а он, пошто му је већ одавно жена умрла, остаде сам у херцеговачком селу Лукавац. Самовао је, а при сусрету с људима мудро је зборио и никога се није устручавао. Био је једини истински слободан човјек, јер је могао и смио рећи оно што мисли. Повјерљивим људима би шапутао: „Да! Тако наиђу времена у којима ваља бити луд“.
Пошто му се кућа нашла на крају села, уз саму ивицу шумовитог брда, често су га посјећивале патроле КНОЈ-а и официри УДБ-е који су непрестано крстарили и тражили последње слободне остатке Југословенске војске у Отаџбини, односно „одбјеглу банду“, како су гониоци вољели да кажу. Једног дана један, по злу чувен, официр УДБ-е строго му подвуче:
– Јоване! Ако чујеш или примијетиш да четничке банде овуда пролазе одмах да нам јавиш! Је ли ти јасно?!
– А колико има тих бандита? мирно га упита Јоваш.
– Има их око двадесетак. Само ти звизни, ми ћемо их похватати.
– Е, нећу, јемца ти Бога задајем! оштро одсијече удбашу. Ја их данас вама пријавит, а ви туда запушкарат па уватит једног ја ђавољег, а они по ноћи доћ па ме овако стара испребијат. Е, нећу, богами. О коју ми је то, нијесам луд. Када спану на једног, ја на двојицу, ако икао могнем ја ћу ви једнога лично уватит и вама га довес.
– Пусти луда човјека. Смилова се удбаш и нареди патроли да крену даље.
А да су одметници навраћали код Јоваше – јесу. У глуво доба ноћи куцнули би му на прозор и он би им додао чашу воде и комад хљеба и обавијестио их о кретању прогонитеља. На питање његовог кума: Је ли то истина? На заклетву у Бога и божију вјеру да то нико неће знати, Јоваш му је одговорио:
-Нема већега севапа, ни већег спаса души, као хајдуку дати кап воде и залогај хљеба, показати му пут и заварати његове гониоце. Хајдук је звјерка прогоњена. Он потјери не може умаћи, олакшај му муке и немој му на муку присједат.
Тако је Јоваш дочекао 1948. годину у којој је дошло до нове муљанције на међународној сцени. Дошла је Резолуција информбироа, након које су сви очекивали његово хапшење. Он их није зарезивао, већ се и даље правио луд. Под саму јесен дође му најстарији син из Војводине и, противно свим његовим опирањима, нареди му да иде у колонизацију.
На узвишењу Лумер, одакле се протеже поглед на читаво село и Лукавачко поље, старац застаде, сједе на камен, извади дуванску кутију, замота цигар дувана и запали. Ћутао је дуго, пушио и посматрао.
На синово упозорење „Пожури, стари, немамо времена“, тужно му је одговорио:
-Увијек имамо времена да одемо у туђу земљу, само немамо времена да се своје нагледамо.
Након близу сат времена посматрања сваке њиве, ливаде, трна, воћке, камена, потока, травке, лептира, птице, ајванчета, чељадета… лагано устаде, крену тромим и безвољним кораком, болно уздахну и гласно узвикну:
-Никад Више! Никад више, јемца ти Бога задајем!
Ишао је истим путем куда су многи прије њега отишли. До Невесиња пјешке и на коњу, од Невесиња до Мостара на некаквој камиончини, а од Мостара до Сарајева возом, ускотрачном пругом.
У Сарајеву су се искрцали и чекали да се укрцају у нови воз који је ишао пругом широког колосијека за Шамац и даље. При излазу одмах је Јоваш поставио питање:
-Што не идемо даље?
-Прелазимо на нову пругу нормалног колосијека, објаснише му.
– Па што не саставе шине да овим истим возом наставимо путовање? Мудрује Јоваш и поставља загонетна питања.
– Не може. Ово је до сада била застарјела, окупаторска пруга, а ово је даље наша нова омладинска пруга, коју су наши омладинци за једно љето изградили и другу Титу поклонили. Објашњавају му многобројни путници.
– А како може у Русији? У њих је све на гвинт. Вољ ти широку, вољ ти уску пругу. Само навинташ и иди куд те Бог учи.
Како помену Русију тако се читава маса народа размаче око њега. Остаде сам самцат на широком перону. Притрча неколико удбаша и полицајаца и више га понесоше него поведоше. Син му Данило раскопча шињел испод кога се показаше бројна одликовања, међу њима и партизанска споменица 1941, из џепа извади некакву легитимацију, па завапи колико га грло носи:
-Немојте, другови, водити лудог човјека! То ми је отац, али шта ћу кад је такав.
– Луђи сте, богами, сви од мене, између двојице милиционера одбруси им Јоваш.
На интервенцију једног познатог народног хероја пуштен је из затвора, али је закаснио на планирани воз. Чекајући други воз сусрео се са својим замљацима и познаницима који су се враћали из колонизације.
Дио њих који су прије три године одселили у погранична насеља према Румунији и Мађарској враћају се назад у Херцеговину, јер им је изненада равничарска вода постала бљутава и неукусна. Под изговором да „не могу да поднесу воду“ напустили су додијељена им имања, а из кућа и штала поткупили су све што су у њима затекли и кренули назад. Истина, било је и оних који нису могли да поднесу воду, нити су се могли навићи на непрегледну равницу, па су је напустили у прве двије године од досељавања, а неки су се одмах вратили, чим су видјели шта им нова власт нуди. Ова повратничка колона првобораца, споменичара и ослободилаца осјетила је руско присуство на граници, па су пожурили да се што прије изгубе из равнице у којој је, по њиховом схватању, немогуће ратовати. Побјегли су у своје кршеве у којима има заклона и сигурности и у које, надали су се, Руси неће доћи. У равници су оставили младе и ратоборне скојевце, комшије, пријатеље, кумове, многи и синове, да на своја прса дочекају руски удар, а они су отишли да им припреме одступницу и резервни положај у брдовитој Херцеговини.
Из новог „комунистичког воза“ који је дошао до Сарајева новом омладинском пругом почео је претовар стоке и покућства у стари „окупаторски“ воз који ће све то, ускотрачном пругом, одвући у жељеном правцу. Прво су претоварили велике шарене краве и тешке волове са великим роговима, какве је Јоваш гледао у Првом рату по равним земљама, али их Херцеговина прије није гледала, затим свиње, перад, велике кудраве мачке, псе које су у Банату звали кере, а у Херцеговини ће их звати пашчад. Било је ту и других животиња којима се није знало ни име ни намјена, попут голубова писмоноша, пауна, папагаја, минијатурних коња, хрчака и ко зна чега још ту није било. Као што је Ноје добио заповијест од Господа да по пар сваке животиње и сјеме сваке биљке спакује у своју барку, тако су и они од својих комунистичких господара добили одобрење да све могу спаковати у воз и возити назад докле буде пруге.
Затим је почео претовар покућства. Претоваран је лакирани, високог сјаја, собни намјештај, креденци, шпорети штедњаци, тучане пећи, шиваће сингер машине, тучани казани за кување сапуна, велики зидни сатови са теговима, есцајг, постељина, пернати јоргани звани „дуње“, пернати јастуци, пољопривредне алатке и други алат који је нађен, а коме се права намјена не зна. На крају свега што је покупљено по систему „носи кући па размишљај за шта ти треба“ претоварен је велики швапски споменик од бијелог мермера.
Читав тај претовар Јоваш је пратио и посматрао у друштву свога познаника коме је, док је с партизанима хајдуковао, кришом додавао комад хљеба и чашу воде, а који се касније огласио као чувени комуниста, политички комесар, првоборац, споменичар и ослободилац. Звали су га Друг, за право име нико му није знао, вјеровало се да га је и он сам заборавио. Можда би му мајка знала, али је покојница давно умрла.
Друг који је предводио овај повратнички конвој био је добро обавијештен о свим друштвеним догађајима и збивањима. Приповиједао му је о равним земљама у којима није могао да поднесе воду. Причао му је о обнови и изградњи земље, а нарочито о поправци порушеног Београда и изградњи Новог Београда. Јоваш га је пажљиво слушао док му је Друг објашњавао да је кроз историју Београд више од четрдесет пута рушен и исто толико пута обнављан, али никада није изграђен и обновљен као што ће то бити овога пута, од стране нове народне власти.
И још би он њему причао да не би онога споменика.
-Чији је ово споменик? Запита се Јоваш.
-Мој! Поносно одговори Друг.
-Поред толико камена у Херцеговини ти гониш швапску каменчину, дабогда те притиснула, па се никада испод ње не ископрцао. Под њом ти душа вијала ко бијесaн пас!
– Друже Јоване, збиља си ти луд. Ја сам мислио да лажу, али сад видим да је то истина.
Сви гоне и сви швапско развлаче. Што је швапско, то је непријатељско. Непријатељ је поражен и ми имамо право да све његово узмемо као ратни плијен.
– Можда други имају право, али ми Херцеговци немамо. Херцеговина је земља под завјетом. Од туђег добра у њој добра нема, као што нема добра ни од америчког долара нити среће има од пљачке, ни од било чега другог на што је пала сиротињска суза. Убити нејаког, немоћног, везаног, онога који ти не представља никакву опасност или терорисати жене и дјецу, рањене, болесне, нејаке и немоћне, за нас Србе Херцеговце равно је ископању. Онај који то учини, ако се не ископа за живота, његова ће се кућа сигурно ископати и његови ће потомци гријехе плаћати.
-Ти си стварно луд! Плану Друг и потеже испод шињела њемачки „валтер“ да га убије.
Опет се Данило нађе на мукама. И незнајући тачно о чему су причали, утрча између њих, Другу одугрну руку с пиштољем, а старог оца силом повуче према возу који се захуктавао да крене према Србији.
-А то за Београд, гурајући се са сином окрену се према Другу да му „још једну каже“, знам ја да је Београд рушен четрдесет четири пута и исто толико пута попорављан, али га Руси никада нијесу рушили, а ако га Руси сруше никад га нико неће попоравит!
Друг, као и многобројни путницу, добро су чули Јовашеву поруку , али нико није имао храбрости да га пријави и преда УДБи. Тврдили су да га нису чули од писка локомотива које су кретале у суротним правцима.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
