Непуне три деценије након митровданских офанзива жива је ријеч о тим данима и ноћима. Иако се хронологија или појединачни детаљи полако губе у магли времена, суштина остаје. Они који су проговорили у овој књизи живе проживљавајући неке своје Митровдане, али не заборављајући оне… Радован Радуловић Рашо без размишљања је први пристао да говори о тим данима смирено, сталожено и са осјећајем поноса, сјете и мјере. Добривоје Граховац, кога сви знају као Бету, кршна херцеговачка људина, прича ми о грађевинским радовима којима се данас бави. Са поносом ми показује и унутрашњост локалне капеле на гробљу у Батковићима, која је у процесу живописања, гдје га затекох у мајсторисању. Каже, то су његове светиње…

Бранко Милинић, спретни тенкиста, сјећа се како је, осим описаног рањавања 1994. године и брзог повратка у строј, у рату још три пута нагазио тенком на мину на путешествијима борбених група бригаде по ратиштима широм Републике Српске. Прича како је данас тешко разумљив осјећај одласка на акцију у Рајске долове, јула 1995. године, јер су га тражили војвода Радовић и други саборци, док му код куће остаје кћерка стара свега три дана. Другитенкиста са којим сам разговарао, Радмило Ковачевић Гаро, на почетку рата двадесетогодишњи момак из Невесиња, данас ватрогасац кога затекох како бије битке са љетним пламеним стихијама око Невесиња, сјећа се како је након Митровдана 1992. и учешћа у борбеним групама бригаде, игром судбине, за други Митровдан рањен далеко од Херцеговине, као припадник 16. моторизоване бригаде 1. КК , у рејону око коте Криж, према Јелаху. Тада је рањен своје саборце извлачио из зољом погођеног тенка. С поносом говори како је ратовао и како би опет без размишљања и с пркосом пошао да брани Републику Српску.

Часни старина, Лазар Сикимић, који је био на челу вода старијих људи који су ревносно обављали свој задатак и открили убаченог непријатеља 1994. године, каже има и сада жив један његов борац, деведесетогодишњак, и да би и данас са њим ударио на батаљон људи. Толико су међусобно повјерење имали. Гаврило Црногорац Гајо са таквим жаром говори о правдама и ,,кривдама“ рата да се види како сваки моменат поново проживљава. У томе како је рањен три пута у непуних мјесец и по – два дана, па опет похитао на положај и у борбу, каже не види ништа посебно. Осјећај дужности и одговорности су ту око вас када причате са овим човјеком. Припадник Министарства унутрашњих послова, Младен Глоговац Ђус, казује ми да прича чиста образа и срца о ратним данима, а посебно се с тугом сјећа 1995. године, Трескавице и погибије свог команданта Драгана Зиројевића са којим су много прошли он и његове колеге. Прича својим потомцима о рату и с поносом напомене да је одликован Медаљом мајора Милана Тепића. Његов садашњи колега у МУП-у, скромни Славенко Лучић, који је исту медаљу заслужио у најбољим годинама живота ратујући по камену херцеговачком и другдје, сјећајући се рата, напомиње ми ону изреку Ернеста Хемингвеја што сте ближи првојлинији фронта бољи су људи око вас. Посебно је осјетљив и бескомпромисан у вези са било чим што се тиче његових сабораца. Каже, као и сви други са којима разговарах, да борци заслужују бољи положај у друштву.

Слободан Лозо Џингле, који се окренуо извлачећи се из долине, преко планинских врлети, и видио како горе све српске познате му куће, каже састаје се са својим пријатељима других нација и питају се шта се издешавало. Али, исто тако наводи да му је Република Српска све – слобода. Увијек кад нисмо имали своју државу тешко нам је било, каже. Своју склоност ка историји и српску судбину често преиспитује кроз примјере својих предака. У Првом свјетском рату прађед му је изгубио два брата, једног на славном српском Кајмакчалану, а другога горе негдје у Алпима, регрутованог у аустријској војсци. Трећи брат им је пребјегао у Србију, као добровољац, и био је касније чак и у руској војсци. Сјећа се прича које је од њега слушао као веома мали. Када сретнете Бранка Матковића, који данас живи у Гацку, и осјетите његову отвореност и срдачност, ни по чему не бисте рекли да је то изданак Богодола чији су становници страдали у свим ратовима, али посебне тортуре прођоше у мостарским и другим казаматима 1992. године. Каже, међу њима и његових 27 најближих. И данас се потресе када се сјети „живих костура“, са размјене пристиглих у Зеленику, међу којима је био и његов брат о чијем се херојству и отпору мучитељима у мостарској Ћеловини и данас прича. Има иза себе и мјешовити брак и много старих познанстава, на живот гледа са ведрије стране, али посебно напомиње вриједност другарства, повјерења и јединства стечених на брисаном простору голети Свете горе.

Некадашњи деветнаестогодишњак са положаја у Каменој, Далибор Жерајић, познат под надимком „Топс“, који је тако хладнокрвно причао о својим младалачким ратним искуствима, данас је породичан човјек. Велики је навијач Црвене звезде, присутан и на друштвеним мрежама. У разговору са њим осјећа се младалачка енергија којом је бранио свој народ . Драгомир Бакоч, некадашњи млади поручник, командант 4. моторизованог батаљона, са великом ревношћу и пажњом да се не би огријешио о истину и о своје саборце, приступио је мојој молби да ми наведе шта се дешавало на положајима изнад Врањевића 1994. године. Јасно је да је такав био и у рату, војнички оштар и прецизан, али и свјестан историјског значаја догађаја у којима је учествовао. Данашњи пуковник у 3. Република Српска пуку ОС БиХ каже да су његови саборци и он имали само једну жељу. Жеља је била СЛОБОДА, иста она наведена у стиховима Алкесе Шантића: Она ће доћи, ја видим кроз таму, она ће доћи свијетла и чиста, као суза мајке као љубав Христа, који су нађени код њиховог покојног команданта Тихомира Јањића и који су уклесани на његовом споменику у Зајасењу, у селу Слату.

Ранко Продановић, први командант поменутог батаљона са Врањевића, тешко рањен тог судбоносног новембра 1992. године, и данас носи „успомену“ у свом тијелу, гелер величине 6,5х1,5 центиметар. Када сам са њим водио разговор, приликом 30. годишњице Митровдана, с великим усхићењем и нескривеном емоцијом причао је о команданту Гушићу, саборцима и бригади. Поносан је и на њихово помињање у гусларским пјесмама.

Ратни командант свих ових људи, у Херцеговини легендарни Зоран Пурковић, рекордан број пута, током припремног разговора и интервјуа, који смо водили у Београду гдје данас живи, поменуо је синтагму „моји борци“, трудећи се да своју улогу не пренагласи, иако је то реално тешко могуће. И дан-данас га зову, каже, да му се јаве, да га поздраве и за здравље упитају ратници од Прења до Брштаника. Командант на терену, из битке за Подвележје, Пурке из 2. батаљона, на челу скоро свих борбених група које су одлазиле ван ЗО бригаде, каже онако војнички да је то била дужност која му је одређена и ту није било много размишљања. Не требају нам, наводи, нове подјеле, а они који осјећају позив су ту на линији. На дезертере не би трошио ријечи, као што није ни у рату.

Сви моји саговорници са посебним осјећајем туге, али и поноса помињу своје погинуле саборце, свјесни да је њихова жртва неизмјерна. Није риједак случај да јунацима из камена, који сакривају емоције у складу са етиком и епском традицијом овог поднебља, заискри суза у оку и задрхти глас када се поведе ријеч о рату и погибијама. Свјесни су сви голготе и траума које су прошле и, у савременом, суровом, егзистенционално оптерећеном времену, пролазе породице погинулих које чувају успомену на своје очеве, синове браћу,… Често сретну своје саборце, ратне војне инвалиде, чије их ране опомињу да су посљедице рата и даље ту око нас иако они то знају, иако они то живе…

Српски губици у овој битци из новембра 1994. године по данашњим подацима Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, а на основу сређене ратне документације и персоналних досијеа, износили су 24 борца и 4 цивила, као и 42 теже, 26 лакше рањених бораца. Чињеницу да је у позадину првих редова Невесињске бригаде, и поред већ поменутих великих планинских пространстава, које је било готово немогуће у потпуности војнички покрити расположивим бројем људства, убачен велики број непријатељских војника треба свакако узети у обзир у елементима критичког посматрања дешавања у новембру 1994. године. Наравно, у разматрањима мора се узети антипод такве чињенице да и након упада великог броја муслиманских јединица, након дјелимичног почетног из ненађења, по документима ВРС, али и по резултатима акције, видљиво нису завладали паника и дезорганизација у редовима припадника ВРС. Муслимански губици се воде од 84 до 106 и више војника.

У јесен 1994. године комплетна ВРС нашла се пред великим изазовима стратешке иницијативе муслиманских и хрватских снага од Бихаћа, преко Купреса, Мајевице… Стамена одбрана на југу Републике Српске није пристајала на такав развој ситуације и значила је и за остале територије, прије свега на пољу самопоуздања. Митровданске офанзиве карактеристични су случајеви и по томе што показују добре односе становништва, војске и цивилног руководства у најтежим тренуцима напада. У пресудним временима рата нису испољене подјеле ни регионалне, ни локалне, ни организационе, ни политичке, а бригада је управо у борбама и по слози бораца постала симбол јединства. Такво стање резултирало је спремношћу за борбу, а не паником и дезорганизацијом, што се нажалост дешавало на неким другим подручјима Републике Српске.

Осим што су поменута дешавања на симболичком и наративном плану на просторима Херцеговине постала граничници којима су се у свакодневном разговору одређивали сви други ратни догађаји, она су и својеврстан носилац смисла сурове и тешке вишевјековне историје. Митровдани у Невесињу 1992. и 1994. године опјевани су у гусларским стиховима, стиховима ауторске поезије итд. Икона Светог Великомученика Димитрија, као заштитника Невесиња, постала је један од симбола памћења на одбрану источне Херцеговине. Ови догађаји уврстили су једну генерацију у низ епских слика колективног памћења, те у континуитет и смисао постојања једног народа. Средњовјековна хумска господа и витезови, те херцеговачки и црногорски устаници који су војевали на овим просторима Вележи, Невесињског поља и долине Неретве, прије и током Велике источне кризе, као и храбри преципод теретом борбе за опстанак током Првог и Другог свјетског рата, добили су у Митровданима 1992. и 1994. достојне јунаке насљеднике, српске чуваре поноса и славе. Они су тапија да тврди херцеговачки камен рађа људе одлучне да буду слободни.

Веома је важно рећи да је, у многобројним разговорима, припремама и интервјуима са преживјелим борцима, учесницима дешавања, главна порука коју су изнијели на крају, сви до једнога, рат велико зло. Али, када се брани породица, огњиште и Отаџбина онда се нема куд! Свједочим да у тим људима, од команданта бригаде до „обичног борца у рову“ или у обрнутомсмјеру, нисам примијетио ни зрно мржње према било коме, док су на своје погинуле и преживјеле саборце, као и на извојеване побједе у одбрани Републике Српске посебно поносни, али и осјетљиви и дан – данас. На нама је да их не заборавимо и да о њиховом животу, борби, жртви и страдању говоримо и пишемо.

КРАЈ

Погледајте сличне вести:

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.