У овим дешавањима 11. новембра 1994. муслиманске јединице направиле су више злочина.

На већ поменутом локалитету, Гњило брдо, у рејону одговорности 3. батаљона, 11. новембра 1994. године, десио се евидентан ратни злочин почињен од стране муслиманских војника. У јасно обиљеженом санитетском возилу, које је превозило повријеђеног борца муслимански војници су убили возача Гојка Крњеушића и рањеника Ненада Шиповца, док је медицинска сестра Борика Митрић рањена.495 На том локалитету убијен је и санитетлија Радивоје Радуловић. Неколико дана касније, у требињској болници, храбра болничарка Борика је свједочила: ,,Немојте писати о мени, него о овим дивним људима. Са Гојком, из Ортијеша, сам три године у рату заједно. И рањени Ненад, коме смо хитали да помогнемо, је био борац мог батаљона. Били смо заједно на Горажду. Био ми је и брат и друг… Кад смо већ били опкољени, Гојко је зграбио моју пушку и повикао: ‘Бјежи, Борика, спасавај се!’ Јурила сам са санитетском торбом у руци… Стигао ме рафал. Метак у плућа, други у мишицу, поломљена ребра, али сам и даље трчала. Са друге стране почеше наши да ме покривају ватром… Пала сам у несвијест, а ‘покупио’ ме Саме Шаренац пинцом. Они су страдали“.Борика Митрић била је командир санитетског одјељења у 3. батаљону. Ова храбра жена, за коју сви њени саборци и данас имају само ријечи хвале и поштовања, успјела је да преживи покушај спасавања Ненада Шиповца и муслимански напад на Гњилом брду. Срела је групу са Чобановог поља која ју је упутила да се креће ка положају минобацача. Изгледа да је тада налетјела на још једну муслиманску засједу, али је и то успјела преживјети, иако тешко рањена. Касније је добачена пинцом пред Команду на Пријеким грмима гдје су се још водиле борбе. Успјели су је на брзину рањену извадити из возила, а десетине метака муслиманских специјалаца одмах затим изрешетале су пинца. Касније је, пошто је била међу тежим рањеницима, у првој групи, након отварања пута, пребачена у болницу.

О нападу на санитет и посљедицама напада свједочио нам је Радова н Радуловић, који се са својом групом враћао на Гњило брдо. „Кад смо изашли до нашег контејнера, који је био запаљен, нашли смо покојног Ненада Шиповца и нашли смо тијела двојице наших санитетлија, Радуловића и Крњеушића. Ненад је био запаљен. Стављен је био на носила и наш санитет га је вјероватно био понио. Док је био на носилима… Не вјерујем да су га они (Муслимани) ставили на носила, па га онда запалили. Био је у близини контејнера који је био запаљен. Сад, да ли су њега посебно запалили… Углавном, његово тијело је још горјело када смо ми дошли. У близини нека два или три метра нашли смо тијела покојног Радивоја и покојног Гојка. То је било у неком периоду од 2 до 3 сата, када смо ми изашли горе. Један од њих је био и мој рођак Радивоје Радуловић. То је био момак од неких 20 година. Ми смо та тијела онда на неки начин покушали да исправимо, пошто су они били згрчени. Били су изрешетани. Покушали смо да их исправимо и да их доведемо у неко стање да се могу транспортовати даље. Ја нисам препознао тог свог рођака. Нисам имао ни у подсвијести да је он уопште био ту, на том положају. То је нешто што ме погодило… Нисам тада знао да је то он. Касније, када је дошао човјек у испомоћ, не знам шта је било, рекао је: ‘Погину нам Рашо’. Ја вичем: ‘Који Рашо?’ Он говори: ‘Радивоје’, а брат му је исто био са нама, ‘Мићукин брат’. Ја сам тек тада проконтао ко је и шта је… да је то мој рођак. Значи, нисам уопште знао да је он био ту. Он је служио војску у рату… Претпостављам, по начину на који смо нашли тијело покојног Ненада, да су они њега или понијели и да је ту дошло до пуцњаве и напада. Ја сам био на положају још једну или двије ноћи. Нисам стигао рођаку ни на сахрану отићи. Касније, када сам након два-три дана дошао кући, отишао сам на саучешће код ових рођака“. Регионални одбор Црвеног крста упутио је тих дана протест „свјетској јавности“ због муслиманских напада на јасно обиљежена санитетска возила и убијање медицинских радника, као и сурово убијање рањеника. Министар здравља Републике Српске упутио је, такође, протест Међународном црвеном крсту и Свјетској здравственој организацији поводом овог злочина муслиманских екстремиста на подручју Невесиња. О нападима на санитетска возила свједочили су и сами муслимански извори које Хоџић преносиу својој књизи. Наводи се како су припадници СОПН-а на Пријеким грмима пуцали на санитетско возило које је наишло великом брзином и да су „убили три униформисана лица“ која су из њега изашла. Заправо, возач тога возила (санитетског цитроена) био је Бранислав Нана Ивковић. Он је прво успио преживјети засједу, коју су муслимански војници поставили „одмах иза Бакрачуше“, иако су меци изрешетали његов аутомобил. Великом брзином наставио је према Пријеким грмима са мишљу да Команди јави о убаченој групи и не надајући се да га тамо чека нова засједа. „‘Видим, рампа спуштена. Свирам, сирена пара јутро, али се рампа не диже… Кад сам у пуној брзини улетио на рампу, крајичком ока угледам петорицу Муслимана иза зида, са лијеве стране пута’. Осули су Дрековићеви специјалци убитачну ватру на возило, које никако да стане, нити да слети с пута. Какво је ово проклето возило, сигурно су се питали и у бијесу празнили оквире. За ‘зоље’ и ‘осе’ нису имали времена. Нана једним оком извирује, разбија рампу, јури, а рафали раздиру врата, прозоре, резервоар. За њим остаје траг исцуриле нафте… Меци се забијају у наслоњач сједишта. Један погађа врх волана и одбија се, три резервну гуму… Два поготка добија Нана Ивковић кроз обје бутине, али успијева умаћи и овој засједи и стићи до командног мјеста. ‘Тек кад сам видио да се и око Команде води борба, све ми је било јасно… Сам себи заустављам крварење, превија ме Јово Бајевић, лежим иза зида до 11 и 30. Тек тада ме успијевају пребацити у невесињску болницу са осталим рањеницима и у другој групи. У првој су били Борика Митрић – рањена медицинска сестра и тежи рањеници’“. Овај возач, који је само у Првој митровданској офанзиви 1992. превезао 45 рањеника, и који је знао, возећи рањеника за Подгорицу, релацију дугу 210 км херцеговачких путева прећи за два и по сата спасавајући животе, још се опорављао у марту 1995. када је соптимизмом очекивао повратак за волан, као и повратак обичним животним активностима попут спорта.

НАСТАВИЋЕ СЕ

Погледајте сличне вести:

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.