• Прилог за тумачење тзв.дуалног српско-црногорског идентитета

Није му нарочито битно гдје се налази: у Божијој или у ђавољој кући, полупијан за кафанским столом или у старој црквеној порти, на улици, пред семафором, или у продавници, поред касирке, незаинтересоване за било шта осим краја смјене, сасвим нервозне што је узнемирава баш он, комшија са седмог спрата, чије породичне свађе преплављују пола зграде сваке вечери.

Не занима да ли га чују само жена и дјеца, или се распомамио на друштвеним мрежама, фарбајући зидове туђих профила својим опширним коментарима, качећи постове и куцајући нервозним палчевима по напуклом екрану најновијег Ајфона, испуштајући вокале у мртвило своје полуписмености, да би напокон, цијелом свијету, нашима и њиховима, доказао исправност својег мишљења, формираног на дну искапљене чаше, обликованог у пепељари његове бистрине и коначно закљученог у високим квотама друге шпанске лиге, спремног за напрешито истрзање из његове главе у друштвене мреже силином ударца по покер апарату на којем се исцртавају нуле, јер се поново, страсно и незаустављиво, мора одвити блицкриг његове непобједиве мисаоне армаде и рећи свима да је само он у праву, да је одувијек био у праву и да управо он, Србин са дна каце, огледало црногорске театралности и узорни примјерак наше узвишености.

Он најбоље познаје црквене каноне, догме и правила црквеног живота, јер је, као учесник литија, сасвим поуздан саговорник у црквеним темама.

Он, и нико као он, најбоља слика црногорског достојанства и хришћанског човјека забринутог за судбину Цркве у савременом свијету, тако и толико да морамо уважити његов императив: „Само Јоаникије може бити митрополит“ и „нико други“, да то добро „знају Вучић, Патријарх и остале владике“, да се „не мијешају у народну вољу“, да ће он подићи народ и учинити свакојака чуда уколико Јоаникије не сједе на трон цетињских архијереја.

Прича о независности Светог архијерејског сабора Српске православне цркве сасвим је бесмислена, пошто „Вучић вири иза патријархове бијеле камилавке“ и улијева у уши владикама што је њему на уму, а сви знамо шта је њему на уму и да, наравно, нема никакве потребе да питамо Јоаникија шта он мисли о свему, има ли толико неповјерење у своју браћу архијереје, да ли је спреман да нас подржи у нашем непрестаном застрашивању народа, у нашем схизофреном разумијевању Цркве као Партије, у којој се – замислите! – одигравају пучеви, сплетке, смјене, у којој је све, баш као у КПЈ, подређено кадровској политици Централног комитета, јер он, нарочити Србин-Црногорац тако види пошто себе и читав свијет гледа кроз партијске наочари, чекајући само да напукне црквени, државни или партијски монолит, да кроз пукотину исцури нека повјерљива информација, да је прилагоди својим конспирацијама и да се наслади што је све било управо како је он рекао, да му расте его што је његова гордо, аристократско српство, наше једино потпуно и најисправније српство, било у праву; и да управо он, који је тридесет година трпио, а можда, понекад, и подржавао, малог расточког тиранина, неспособан да му се супротстави, немоћан да изњедри чврсте и харизматичне лидере, чекајући да ДПС узурпира све, и језик и културу и елементарно људско достојанство, чекајући да се Црква огласи и поведе народ – има најдубље право да интервенише у избор митрополита.

Њему није довољно што сви или највећа замислива већина Срба у Црној Гори и изван ње жели видјети Епископа Јоаникија на трону Светог Петра Цетињског, јер он осјећа да се мора огласити, да мора прекинути тишину, да не смије допустити САС да сам одлучује, да није довољно изнијети само жељу или предвиђање, него да се мора што непосредније умијешати.

Он се покушава умијешати, јер он није само Србин и вјерник, он је аристократски Србин и аристократски вјерник, издвојен од осталих, у заједници са српским народом, а опет некако изнад њега, као смјели тркач по имагинарној жичари између Ловћена и Дурмитора и вјечити црногорски стражар.

На њега се, наравно, не прима јасно изречен став Преосвећеног Г.Јоаникија да ће Свети архијерејски сабор донијети најбољу одлуку, по слову и духу Устава наше Цркве, јер он, црногорски и најбољи Србин најбоље, боље од Јоаникија и свих других, зна шта је владика хтио рећи: он је ту да говори умјесто владике, да изговори оно што владика не може рећи, да интерпретира његове ријечи, као што интерпретира и прилагођава својим убјеђењима Митрополитове изјаве, не мислећи да ли то нашем свијетлом епископу наноси штету или корист, не водећи много рачуна да би неко злонамјеран могао рећи да неко из Епархије или Митрополије покушава преко народа вршити притисак на САС да управо Јоаникије постане Митрополит.

Нашем дубоко забринутом Србину, убијеђеном да се хришћанство на њега, током литија, боље примило него на друге Србе, гордост не дозвољава да увиди да се његови императиви највише подударају са духом просјечног артемите, који такође, чврсто и неопозиво вјерује, да је „истина само једна“ и да изван једног инокосног носиоца њему прихватљиве истине не постоји нико довољно исправан, досљедан и достојан. Управо тако, ни овај црногорски мученик не схвата значај и суштину црквеног јединства.

Он црквени живот објашњава у моделима политичког живота, он црквено јединство разумије као партијско јединство, он напросто умишља да је Сабор савремени Централни комитет у који је коначно и њему, смртнику и обичном сљедбенику, дозвољено да интервенише, да наметне свој политички став, покушавајући да политизује Српску православну цркву и да Сабор, Синод и сва црквена тијела подреди свом политичком обрасцу, да их укалупи и да их посматра тако, у пољу политичког, узнемиравајући вјерни народ и будећи сумњу у својој слабој браћи. Он не чује глас архијереја који му каже да је Митрополија црногорско-приморска епархија као и друге епархије СПЦ.

Као што не може схватити да је Црна Гора историјска српска област као и све друге српске области – пуна својих специфичности, регионалних особености насталих током ослобођења на путу ка свесрпском уједињењу – ни по чему издвојива из српства као таквог (јер има и других српских покрајина пуних специфичности ), тако не може схватити ни да је Митрополија црногорско-приморска епархија као и друге епархије.

У глави таквог Србина-Црногорца (Црногорца-Србина) његова Црна Гора је специфично српскија од Србије, он је специфично српскији Србин од других Срба, а његова Митрополија је специфично православнија и особенија од осталих епархија СПЦ.

Стога је и тзв.Србин-Црногорац специфично културно недовршенији од других Срба, специфично глупљи од других глупих Срба и у својој глупости специфично безобразнији од других глупих, безобразних и културно недовршених Срба.

Такав тип црногорског Србина није навикао да му се други Срби супротстављају, нити да му упуте какав разуман савјет. Он је напросто навикао да сви други Срби ћуте, да слушају њега, силног, моћног и неустрашивог чувара истине, јединог њеног заточника. Лако је закључити зашто се њему, моћном, силном и неустрашивом чувару истине, углавном ћути.

Управо зато што увијек постоји страх других Срба да ће било каква исправка његовог културно, духовно и национално недовршеног мишљења довести до ренегатске реакције: ако му се не призна да је најбољи, он више уопште неће бити оно што је био, постаће нешто што нико под капом небеском није био, само и искључиво зато што му се није признало да је први или први до првога. Као каквом љубоморном дјетету, које се стално љути, њему су најбољи рекли да је најбољи.

Национално неваспитани Србин-Црногорац плод је црногорске културне недовршености, општецрногорске бољке, распрострте по читавој Црној Гори, коју је немогуће измијенити изван институција. Једна дубоко заостала средина, попут црногорске, морала је проћи кроз фазе културне обнове као што је прошла кроз духовну обнову током Митрополитовог вакта, а то се, нажалост, није десило.

Није се ни могло десити: 75 година заглупљивања и систематског убијања у памет, од једновјерног и једнородног српског народа у Црној Гори произвело је црног Дукљанина о којем је све речено, да би се као сушта супротност „националном Црногорцу“, данашњем „комити“, формирао чистунац, интегрални Србин, пун презира према свим регионалним идентитетима, који, неријетко, одлази у многе крајности, одбијајући да буде дио црногорског Српства, желећи само Српство, без епитета, без придјева који упућују на регионалну или локалну припадност и задржавајући само једну одлику: кад покушава бити „антицрногорац“, он је антицрногорац на типично црногорски начин.

Он неће да буде „црногорски Србин“ – он је Србин у Црној Гори. На трећем мјесту су црногорски Срби жељни реафирмације црногорског имена, жељни обнове старе, петровићевске, историјске црногорске славе, лојални Цркви и Српству, жељни јединства и цјеловитости.

Међу њима, издвојили су се Срби-Црногорци и Црногорци-Срби, о којима говоримо у овом тексту: они Срби који цртицом спајају српство и црногорство, који у исту раван доводе своје национално опредљење и регионалну припадност, који желе да истакну своје црногорство, који су истовремено подскуп српског скупа и скуп изван српског скупа. Ови „дуалисти“, лица са „дуалним идентитетом“, доживљавају ту своју дуалност као нешто сасвим природно и нормално. Међутим, њихов дуализам напросто није одржив. Он је плод кризе идентитета, идентитетског лудила у суштинском значењу ријечи, неке врсте психичког цијепања.

Човјеков идентитет је Цјелина, све је у њему савршено компактно и спојено нераскидивим везама: традиција, култура, вјероисповијест, језик, заједничка национална искуства, све је складно и међусобно измирено. Ако замислимо човјека којем је мајка Српкиња, а отац Рус, који говори оба језика – и српски и руски –и сматра их матерњим, који припада и српској и руској култури, који осјећа заједничко историјско искуство и традиције и српског и руског народа, можемо допустити да он себе, на неки начин, сматра подједнако Србином и Русом и да се декларише као Србин-Рус или Рус-Србин.

Када би постојала тако сложена и широка, али ипак прецизно и суптилно подвојена, шизофрена личност – а ја сматрам да не може постојати – чији би дух могао понијети и измирити у себи српски и руски национални идентитет, он би се, за разлику од поменутог лица, могао назвати Србином и Русом и заиста носити снагу оба народа у себи и то зато што српски и руски народ постоје – а црногорски народ не постоји, зато што српски и руски језик постоје – а црногорски језик не постоји, зато што српска и руска култура као двије цјелине постоје, а црногорска култура, као цјелина сасвим издвојена из српске, напросто не постоји. Према томе, национални идентитет „Србина-Црногорца“ није могућ као цјелина без извјесног шизофреног цијепања личности, чиме се ствар његовог националног идентитета из поља отворених јавних расправа аутоматски измјешта међу зидове психијатријске установе затвореног типа.

Изливи његовог фанатичног српства – који, прије свега, нијесу у духу историјског црногорског српства – немају упориште у историјској свијести црногорских Срба. Изливи његовог српства су релевантни за реконструкцију црногорске историјске свијести таман колико су аргументи црногорских федералиста из 1920-их релевантни за њено ишчитавање. Ријечју, подједнако су ирелевантни, ако не и подједнако штетни. Поштовати осионост, упорност, смјелост и – зашто не рећи – безобразлук тако недовршеног мишљења значи поништавати интегралистичку свијест српског народа.

Нијесмо научили поштовати нашу Цркву као цјелину, нити наш народ у цјелини. У томе је срж нашег проблема: културног, политичког и националног.

Раде Црногорац