• Посвећено В. Мисити

Тог љета 1928. године, Ристо је радио код имућне породице Педало из села Седлара. Био је то позамашан посао – требало је да ископа и обзида нову велику чатрњу са изазовним свођењем покровне плоче и отвора на средини. Педали су га примили и на конак и на храну, све док не заврши са радом. И није могло другачије, јер је Ристо био из удаљеног села Кијевог Дола, смјештеног у брдима изнад Завале.

Радио је полако, али темељито. Имао је једног аргата, момчића ту из Седлара, који му је помагао, а по читав дан су се око грађевине искупљали мјештани како би пратили напредовање работе. Ристо, онижи плавкасти момак, у двадесет шестој години, вјечито са смеђом брадом старом неколико дана, није причао док је радио, био је потпуно предан обради камена и његовом слагању, а ко је имао питања могао је да их слободно постави за вријеме одмора.

Наиме, мајстор је сваких сат времена одлагао алат и сједао у хладовину, како би попушио цигар. Својим већ добро отврдлим прстима је у ћат-папир вјешто стављао дуван „шумњак“ из изрезбарене кутије коју је направио још као дјечак.

– Би ли и мени завијо један, мајсторе!? Не виђу добро… А богами сам га, док сам бијо млађи, мот’о к’о машина! – упитао га је стари Глухаић из села Дријењана, са друге стране Поповог поља.

– Хоћу… хоћу, али само ако и ти мени нешто обећаш!? – преломио је Ристо.

– Шта и побогу брате!? – искрено се зачудио стари Глухаић.

– Да ћеш ми дати кћерку Љубу! – устрептало је одговорио Ристо, а властити глас му се учинио некако промијењен и стран.

– ???… Слушај младићу, то што си рек’о није за шалу! Мојој Љуби је тек двадесет година, добра је и вриједна ђевојка, највиђенија у селу и немој да…

– Знам да јесте, зато те и питам! Видиш и сам да сам вјешт са каменом… Посла има… Ако твоја Љуба пође за ме, никад неће бити гладна! То ти се кунем Богом и Светим Василијем Острошким… слава му и милост!
Настала је кратка станка у којој су се млади и стари човјек само на тренутке погледивали у очи кроз густи плавичасти дим од цигара. Најпослије, стари Глухаић је прозборио сувим гласом:

– Љуба ће бити твоја!… Само пази шта радиш, боље да те шарган шине, него да не одржиш обећање које си малоприје изрек’о!

– Људи се држе за ријеч, а стока за поводац! – усхићено је рекао Ристо и скочио на ноге.

***

Од самог јутра, почетком јесени те исте године, на пространом гумну у средини Кијевог Дола почели су да се окупљају лијепо обучени и расположени мјештани. Не само православци, већ и комшије католици, а полако су пристизали и гости из околних села: Беленића, Голубинца, Шћенице… На неколико кућа били су пободени барјаци Краљевине. Одјекивала је громогласна мушка путничка пјесма, праћена кротким женским појањем.

Како је вријеме одмицало, расла је напетост међу људима, јер се око подне очекивало да ће сватови, довести лијепу Љубу у њихово село, преко тек направљеног моста на Требишњици, у Пољицу. Да је сви виде. А имали су шта и видјети – високу и витку дјевојку са лијепим лицем украшеним црном коврџавом косом.

Узбуђење је достигло врхунац када су се иза брда зачули пуцњи и пјесма, тако да су се учесници спонтано окупили око гумна, остављајући у средини мјесто за младенце који ће ту ступити и завести коло…

У једном тренутку, када је само накратко завладала тишина, скоро сви присутни су чули од старије усједјелице злураду опаску која је врло непријатно одјекнула међу окупљенима:

– Их, виша је за педаљ од јадног Риста!

Настао је тајац и благо комешање међу присутним, које је прекинула млада пјесмом, очито у том тренутку смишљеном као одговор:

Моје јање, у колу најмање.
најфиније, мени намилије!

***

Почетак рата, Ристо и Љуба су дочекали са три кћерке: Милицом, Маром и Цвијом.

– Ристо је, нема шта, добар мајстор, али само са каменом, нешто му се не да, да направи мушко! Шта ће му толика женска ђеца!? – коментарисале су комшије, па и рођаци.

– Никада није много ђеце у кући, па била она женска или мушка, само да је од Бога здравља! – одговарао је Ристо, не показујући љутњу.
Када се родила и четврта кћерка, кум Ристан јој је дао име:

– Нека се зове Васиљка, а идуће године да се роди Василије!

***

Средином љета 1945. године, двојица униформисаних партизана наишли су кроз Кијев До са човјеком у цивилу између себе. На први поглед се видјело да га некуда спроводе. Сва тројице су киптила од зноја по несносној јулској врућини. Онај цивил, са рукама везаним напријед, био је обучен у црно одијело, похабано, а на неким мјестима и поцијепано, али ипак – одијело. У очи је одмах упадао његов црни шешир нешто ширег обода који се налазио у много бољем стању од одијела. Радило се о крхком анемичном човјеку њежне грађе, са плавим очима које су кроз наочари жичаног оквира зрачиле неком посебном снагом и читавој прилици давале неуобичајен продуховљени изглед.

Партизани су се ослонили на дворишни зид иза кога је Љуба прала пелене у кориту, које је Ристо издубио у камену, и упитали:

– Млада, можемо ли добити мало воде? Поцркасмо обојица!

– А зашто обојица? И тај што га спроводите је сигурно жедан?

– А јес’… био са усташама. Даћемо и њему, али ко зна би ли он и његови дали нама да смо у обрнутом положају.

– Па, ако ћете му дати да пије, онда га одвежите! – нешто оштрије је рекла Љуба.

– Хајде, хајде млада, не прави се храбра, донеси ту воду. Попићемо пуну канту!

Очито да је бучан разговор пробудио бебу која је испод лозе спавала у дрвеној бешици. Мајка ју је њежно погледала тепајући:

– Мали мој Василије! Ш-ш-ш!

Беба се промешкољила и поново утонула у сан. Љуба се, сада тишим гласом и разложно, обратила партизанима:

– Одвежите га, како ће пити везаних руку? Није животиња. Па, ако је крив, нека га осуде.

– Млада, немој да се супротстављаш народној војсци. Могло би те то скупо коштати! – оштро јој се обратио партизан који је до тога момента ћутао.

– Ако га не одвежете, нећете, вала, ни вас двојица добити воду из ове куће, па таман да ћете и мене повести!! – заинатила се Љуба.

– Е, млада, млада! – прозборио је помирљиво онај први партизан и почео одвезивати конопац који се урезао у ручне зглобове човјека у одијелу.

Када се одвезани халапљиво напио воде, прошао је мокрим прстима кроз ријетку плаву косу и прије него је пружио руке партизанима да га опет вежу, положио је свој шешир на камен у зиду…

***

Мали Василије је прва четири разреда основне школе завршио у Завали. Свакодневно је пјешачио коњским путем по шест километара у одласку и повратку. И по сунцу и по киши, а знало је бити и снијега! У једној учионици су били смјештени и први и други разред – уствари само по неколико ученика из оба, тако да се Василије јављао и за одговоре на питања која је учитељ постављао старијим друговима. На крају године, добио је сведочанство о завршена прва два разреда основне школе. У току свог школовања у Завали, од остатака бачене камионске гуме искројио је ђонове и знатно побољшао „удобност“ пјешачења, направивши опанке. Били су много бољи него они израђени од сасушене свињске коже и опуте…

Пошто је школа у Завали била четворогодишња, отац Ристо је одлучио да сину јединцу нађе смјештај у Равном, гдје се дјечак уписао у пети разред.

Василије се настанио у врх села, код хрватске породице Бубица и развио врло блиске односе са свим укућанима. Уз другове из разреда је ишао на мисе у католичку цркву, а више од свирања на тамбурици, које је подучавао фра-Јозо, занимало га је гуслање, тако да је у првомрачје знао да испуни село прво гањиви звук гусала, а онда и Василијев дјечачки глас:

Боже мили, чуда великога,
Кад се слеже на Косову војска…

И не само то, већ је на смотри младих гуслара 1958. године освојио прво мјесто и стекао право учешћа на регионалном такмичењу, које нажалост никада није одржано! Али, Василије је био презадовољан и што је у „Гласу Требиња“ новинар Вучуревић у посебно осјенченом одјељку забиљежио успјех младог гуслара из Кијевог Дола.

Већ тада, Василије је изразито показивао особине јунака из пјесама које је уз гусле пјевао. Поноситост, одважност и безусловну истинољубивост. Мајка га је често знала укорити:

– Мој Васо, не смијеш све што мислиш и говорити. У тебе је: „Што на уму – то на друму“. То може човјека скупо коштати, поготово ако је сам у бијелом свијету, без иког свог. Не говоре џаба Латини из Дубровника: „Са сваким лијепо, ни са ким искрено!“. Твој брат Перо, иако млађи, богами је мудрији од тебе!

Те мајчине ријечи нису остављале утисак на малог Василија. Знао се и побити са друговима уколико би осјетио неправду или уколико је неко незаслужено био извргнут било каквом понижавању. А једном је изненадио професора математике, када му је рекао да није заслужио петицу коју му је овај дао!

На самом крају осмог разреда, фра-Јозо је добио премјештај у околину Травника, гдје је требало да оживи замрли вјерски живот. То је било званично објашњење, мада су и птице на гранама цвркутале да је прави разлог думова љубавна веза са наставницом билогије, Росом. Чак их је један ученик полуголе видио на једном пропланку.

Нови думо, фра-Антоније, био је другачији човјек од свог претходника, сав окренут Богу и вјери. Истина, није свирао на тамбурици, али се није ни шеткао са наставницама по околним пропланцима. Радило се о плавом човјеку њежне конституције, који се увијек могао видјети са књигом у руци. Стални гости

Кафане „Код Шимуна“ су одмах протумачили његову кратковидост вјечитим буљењем у библијска слова.

Послије једне мисе, думо Антоније је пришао Василију и упитао га.

– Ти, Василије, ниси католик, је ли тако?

– Нисам, думо – одговорио је зачуђени дјечак – Да ли смета што идем у вашу цркву?

– А, нее! Ни случајно! Бог је велики и један!… Него, како се ти презиваш и одакле си?

Пошто је добио одговор, думо је Василију рекао да би волио да му се јави његова мајка, када са Кијевог Дола дође у Равно да купи потрепштине. То се и десило десетак дана касније.

– Љубе, сјећаш ли се ти, можда, мене?

– Не знам, думо, богами, некако си ми познат, али…

Тада је фра-Антоније ставио шешир на главу и поново упитао:

– А сада!?

– Ђаво ме однијо, ако ти ниси онај… онај што су га спућеног партизани спровели кроз наше село – присјетила се Љуба и шаком прекрила уста.

– Ха, ха, ха… да, ја сам тај, а што не кажеш да си ми дала да пијем воде, и натјерала ону двојицу да ме одвежу!?

– Их, к’о да ми је то нешто важно…

– Јесте, и то врло важно! То се зове хуманост!

– Како се зове, уман…

– Хуманост, ха, ха, ха… Људскост!

– Добро, мој думо, а морам ти још нешто рећ… Онај шешир што си оставијо на камену, стално је стај’о у нашој кући, објешен о чивију… Ето, бићу искрена… користијо га је Ристо само љети, и то за вријеме вршидбе, да му сунце не удара у очи… тако се и подер’о прије двије године… А баш нам недостаје, остало празно и пусто мјесто на зиду.

Послије уручење свједочанстава о завршеној осмољетки, фра-Антоније је сачекао Василија испред школе и у руке му тутнуо велику металну кутију од мијешане мармеладе и рекао му да је то за његову мајку. Чим је изашао из Равног, дјечак није могао издржати и скинуо је поклопац. У кутији се налазио нови црни шешир са нешто ширим ободом.

***

Послије завршетка основне школе у Равном, Василије се уписао у требињску Гимназију, чија зграда се налазила унутар зидина старог града. Становао је у једном собичку код рођака Глухаића, у Засаду.

Његов отац Ристо већ је био зашао у године, а више и није било неког грађевинског посла, па је породица једва састављала крај са крајем бавећи се ситном земљорадњом и сточарством. Василије је у школу ишао у опанцима које је сам направио, а и остала гардероба му је била врло скромна, најчешће производ кућне радиности мајке Љубе. Све то Василију није сметало да буде одличан ученик и да на вријеме матурира.

Без проблема се уписао на Медицински факултет у Београду и завршио га у предвиђеном року од пет година.

***

Негдје почетком 2013. године, док сам сједио у башти „Под платанима“, добио сам позив из Београда са непознатог броја. Позивалац се скромно представио као колега Василије, специјалиста за очне болести и замолио ме да учиним кућну посјету његовој старој тетки, а да ћемо се „видјети“ и упознати када он допутује у завичај. Прећутао је да је професор на Медицинском факултету, што сам ја свакако већ знао.

– Професоре, Василије, велика ми је част разговарати са Вама! Ви сте универзитетски наставник и признати стручњак у читавом региону за витреоретиналну хирургију…

– Ма, пусти, човјече, све Ти је то релативно! – лаконски је завршио разговор професор доктор Василије.

Тог љета смо се и упознали. Сједили смо у истој башти и стварно сам био почаствован дружењем са једним необичним човјеком, уз то универзитетским професором офталмологије, са међународном стручном и научном каријером. Сазнао сам да је својом одважношћу, али и уз доста среће, 1976. године добио стипендију за усавршавање на Очној клиници Virchow у Берлину. Ту је спремио и докторску дисертацију. Био је импресиониран професионалном енергијом и ентузијазмом њемачких колега. Његов ментор, професор Фридрих Селнер је имао велики ожиљак на лицу, а када је Василије смогао храбрости да га упита како се повриједио, овај је једном ријечју објаснио:

– Стал-јин-град!!

На стручном усавршавању је био и у Лондону код професора Грегора Зденека који је енглеској краљици оперисао одљубљену мрежњачу! У току задњег рата, добио је позив да дође и ради у Дубаију као савјетник, за плату од које „боли глава“! Ту је од Арапа научио да се саговорник не смије прекидати док бесједи, а и да он као шеф не смије имати ауто слабији од подређених колега, па је непланирано и тешка срца морао да купи лимузину.

Када сам му поменуо операције на мрежњачи ока и упитао га зна ли колико их је укупно урадио, одговорио је:

– Преко пет хиљада – и одмах поставио контра питање – А, чиме се Ти, колега К, бавиш, када ниси у амбуланти хитне медицинске помоћи?

Пошто сам у то вријеме писао мој први роман „Дневник несна“ и као сваки почетник био некритички пун себе, са поносом сам одговрио:

– Пишем роман!

– Пишеш роман!? Свак ли данас пише романе, мајко моја! Што ће ти то? – рекао је професор искрено, по свом старом принципу:„Што на уму, то на друму!“.

Из поштовања према његовом стручном ауторитету, нисам ништа одговорио, мада сам се једва суздржао. Василију то није било довољно, па ме додатно упитао:

– А о чему то, живота ти, пишеш?

Надајући се да ћу завриједити његово какво-такво поштовање према своме касно откривеном „таленту“, живнуо сам и пун наде одговорио:

– О злочину партизана на Радачком бријегу, у мом селу Љубомиру!

– Пишеш о партизанима и четницима! Мој колега К, то ти је офуцана тема и сигурно неће ваљати! – дефинитивно је професор Василије сахранио мој нарасли его.

Роман сам завршио истог љета. При првом одласку у Београд, посјетио сам приватну професорову ординацију. Нисам га успио видјети, није радио због реновирања пословног простора, па сам књигу оставио на прагу испред врата.

Послије двадесет дана, док сам пио кафу на мом омиљеном мјесту, зазвонио ми је телефон. На диспелеју је писало: „Професор Василије“. Нисам стигао ни да проговорим, а он је засуо својим карактеристичним гласом са непромијењеном херцеговачком ијекавицом:

– Човјече, прочитао сам ти роман! Нисам читаву ноћ спавао! Одлично! Свака част!…

Талас топлине прошао је кроз моје тијело. Уживао сам слушајући његове похвале:

– Бога ти, да ли је баш онако било, и да ли је Драгица Правица стварно пуцала у главе већ стријељаним сељацима!?

Када смо завршили разговор и поздравили се, одједном је професор живнуо:

– Ееј К, слушај, скоро да заборавим! У роману описујеш како онај твој јунак Филип, израђује опанке. Чуј, може и на бољи начин. Од старе аутомобилске гуме искроје се ђонови, много су тврђи и отпорнији од оних направљених од свињске коже и опуте, онда се увуче канап у иглу, па се почне…

Драган Р. Ковач