СЕРДАР СА МОЈКОВЦА

‘Паде Ловћен и Цетиње,
Црногорска светилишта,
Само Јанко Вукотићу
Не одступа са бојишта!

На дан кад се Христос роди,
У снијегу и у леду,
Он са својом дивизијом
Још вјерује у побједу!

А побједа за њих значи,
Издржати бар три дана,
Док одступе српске трупе,
Албанијом до Јадрана!’

У данима када су Црну Гору укрстиле литије молитвеног протеста; у времену када се у брдима поред мора тријеби сјеме Српске Цркве, из кога је исклијао коријен црногорске свијести и државности, име и задужбина Сердара Јанка Вукотића најјачи су разлог за вјеру и тежње у безусловни мир са острашћеном и заведеном браћом. Земља која је родила и одгојила Вукотића није се кадра покорити насиљу и облагама.

Ево, послије јануарских божићних и светосавских дана, у којима нам Христос највјерније би рођен на Мојковцу 1916. године, стиже и фебруар мјесец када се родио, али и упокојио јунак и војвода Црне Горе, син и заштитник непоробног Српства.

Јанку је племство било прирођено, а служба судбинско искушење. Но он је кроз ту службу не само потврдио племство, већ му је оно nераскидно прирасло уз лично име. Не може се рећи Јанко Вукотић, а заборавити његову славну претходницу – Сердар, то јест кнез и племић.

Родио се на Чеву поред Цетиња, 18. фебруара 1866. године. Вукотићи су били најуже подворје српског племства у Црној Гори; Кнежевини Црној Гори поклонили су кнегињу, касније краљицу Милену Петровић, жену краља Николе Првог. Јанко је био братић краљице Милене.

Војну академију ће завршити у Модени, у Краљевини Италији. У војној служби је напредовао постепено и зрело, тако да су се његово знање и сталоженост природно стекли у биткама током Првог свјетског рата.  Велики рат га затичи на служби начелника штаба Врховне команде војске Краљевине Црне Горе.  У рат улази и као заповједник Херцеговачког одреда, најснажнијег крила црногорске војске.

У оперативним захватима према аустро-угарским силницама у Босни и Херцеговини, на самом почетку рата, успјева заједно са српском Ужичком војском прећи Дрину, ослободити Пљевља, Чајниче, Рогатицу и избити на Јахорину. То је озбиљно угрозило бок дринских аустро-угарских одреда. Надомак Рогатица данас се налази спомен-гробница изгинулим војницима србијанско-црногорске војске у септембру 1914. године.

Најтежи испит Јанко Вукотић полаже 6. и 7. јануара 1916. године на Мојковцу, штитећи одступање српске војске, државе и цркве према Скадру, Медови и Крфу.

Три дана су се Црногорци под његовом командом буквално клали са аустро-угарским гонитељима. Но, задатак је извршен, сачувана је измучена војска Краљевине Србије и вјера у васкрсење српских држава. Послије Мојковачке битке и капитулације Краљевине Црне Горе, сердар Јанко Вукотић је ухапшен и одведен у затвор Болдогасон у Мађарској.

Послије ослобођења и стварања велике државе, у чину генерала ступа у службу војске Краљевине Југославије и пресељава се у Београд.
Упокојио се 4. фебруара 1927. године у Београду гдје је и сахрањен уз највише државне почасти.

У спомен на тај дан и на овај славни живот јуче су  чланови Савеза удружења потомака ратника Србије (1912.-1918.), уприличили парастос и час поште над гробом великог и славног Сердара Јанка Вукотића.  Одата је почаст и његовој јединој кћери, хероини са Мојковца, Василији Вукотић која почива поред оца и мајке Милице.

Памтећи завјетну реченицу Сердара Јанка Вукотића на Мојковцу 1916.

Ми морамо изгинути! Знајте да је синоћ било наше задње Бадње вече! – потомци ослободитеља и обновитеља Србије и Црне Горе јуче су поручили –  И ми, данас и увијек, морамо пружити љубав и снагу Јанковој Црној Гори, нарочито када је окупатор покушава завадити и одродити од Српске Цркве и саме себе!

Горан Лучић