• Свако ко из свијета дође или боље речено залута у Херцеговину, па остане овдје да живи, а таквих није превише, јер ко се граби за камен и оскудицу, изабрао је да буде сироче изнад све сирочади.

Херцеговина је земља сирочади. Тако је у њој било, тако јесте, а вјероватно ће тако и остати све док постоји. Посна и сиромашна, сурова и немилосрдна и према самој себи а не према коме другом, разапета попут Христа између истока и Запада, растрзана, отимана и комадана, она је и сама одувијек била сироче. Таква земља ни својој дјеци никада није умјела ни могла да буде мајка него само маћеха. шта је и могла друго да им буде, кад често није имала одакле бити ни маћеха, а не мајка. Свака мајка нуди најприје дојку с мајчиним млијеком и загрљај, па потом и све остало што је пуно топлине и благости, а Херце говина, немајући то двоје ни било шта друго што је мајчински топло и благо, нудила је и нуди само камен студени.

Тако су сви који су остали ту у Херцеговини уз мајку Херцеговину, вјечна сирочад. За оне који су отишли, а таквих Херцеговаца је понајвише, се и зна да су сирочад, јер ко год је у туђем свијету, доживотно је сироче таман да је пола свијета његово. Тако је сваки Херцеговац, ма гдје био, на извјестан начин сироче.

Свако ко из свијета дође или боље речено залута у Херцеговину, па остане овдје да живи, а таквих није превише, јер ко се граби за камен и оскудицу, изабрао је да буде сироче изнад све сирочади. Не сироче на годину-двије док се, попут воћке коју пресаде, не прими и док не ухвати коријен, него све док постоји, односно док ту живи. и у другим крајевима, бољим, богатијим и срећнијим, странац ријетко кад изгуби онај тужни и ружни осјећај туђинца, јер му то средина у којој живи никада до краја не дозволи. Тако и у Америци која је сва однекуд дошла и доселила, за онога ко ту није рођен, и послије пола вијека веле да је „натурализовани Американац“.

А како је тек у малој, замјерљивој и нетрпељивој Херцеговини. У њој су странци чак и они који су ту рођени, само ако им је отац или чак и дјед дошао однекуд са стране, а тај усуд их обавезно прати све док не издахну. Па и кад издишу чини им се да би много лакше и знатно прије издахнули да овдје нису остали него да су се негдје друго скрасили.

Познавао сам једног нашег човјека, једног за кога се не би могло рећи ни да јесте ни да није Херцеговац, на коме се баш по свему очитовало да је био и остао сироче међу нама Херцеговцима. А бити сироче увијек је тешко, али како је тек сирочету међу сирочићима. Стигао је овамо неколико година послије Другог свјетског рата и то као већ зрео, озбиљан и образован човјек. Пронашли су га негдје, негдје ко више зна гдје, па га довели овамо да подучава младе Херцеговце страним језицима, не би ли и ми разумјели шта причају енглези, а шта Французи, па тако коначно схватили које су њихове намјере и шта нам све спремају. Уживао је пуно поштовање, ту се оженио, добио дјецу, окућио и постао породичан човјек.

Додуше, није му жена била Херцеговка, али јесте, исто као и он, образована и уважавана. ишао је у лов са комшијама и пријатељима Херцеговцима, бавио се риболовом, био активан у многим друштвеним областима… и у свему је био поприлично успјешан, па се без њега много шта није могло.

Тако је пуних педесет година живио ту у Херцеговини и доживио све оно исто што и многи други Херцеговци – да ради и пензију да заради, да му дјеца порасту и оду у свијет и на крају да остане сам и да једнога дана крене за свима бившим на онај свијет. и тек се тога дана када је кренуо и видјело да је био и остао велико сироче. На вјечни пут га је испратило свега пар десетина људи, већином најближих комшија који нису имали срца да не дођу. А у Херцеговини се управо по броју присутних приликом посљедњег испраћаја и види колико је ко ухватио коријење и какву је цијену имао. ДоДуШе, данас се и у Херцеговини, а не гдје друго, на сахране иде из интереса и моде, па се за богате и оне који су на власти може погрешно процијенити да су били омиљени и на великој цијени, али тај је био баш класичан примјер сирочета. Био је он овдје у Херцеговини сироче цијело вријеме, али се то никада није видјело ни било толико јасно као тог посљедњег дана.

Сад је ваљда негдје на ономе свијету, негдје гдје су сви једнаки и гдје нема сирочади. и баш ми је драго да је тако, јер напатио се и насиротовао међу нама херцеговачком сирочади. Вјероватно је то он сво вријеме и осјећао боље него ико други, али шта је могао кад се то у Херцеговини не да промијенити и не може поправити. Не могу ни Херцеговци, којима су ту рођени дједови, прадједови и чукундједови да не буду сирочад, а не они који су стигли однекуд издалека гдје им је остала добра мајка и све друго добро што су имали.

Знам још једног за кога још увијек не смијем посигурно рећи да је Херцеговац, иако је овамо стигао има скоро пуних педесет година. оженио се Херцеговком, а то је мала предност за стицање херцеговачког држављанства, добио дјецу од којих је једно чак остало да живи ту у Херцеговини, а одавно је наравно добио и унучад и пензију зарадио. образован је и паметан човјек, а уз то веома одмјерен и крајње добронамјеран и озбиљан, што му је такође помогло да стекне углед какав немају ни многи Херцеговци чији су преци ту већ стотинама година. Ратовао је крајем двадесетог вијека са нама Херцеговцима и то још као старјешина, па нам се и на тај начин још више приближио и постао чак омиљен као да је рођени Херцеговац.

Заволио је Херцеговину, земљу сирочади, па се свуда гдје стигне представља као прави Херцеговац. Тврдећи да је одавно стекао право грађанства, за вријеме рата је чак и полагао за Херцеговца, и то не једном него три пута, али је сваки пут пао на испиту. Предсједник испитне комисије био је неки Ристо Невесињац, и он такође старјешина са високим официрским чином.

Тај Ристо је био командант свих херцеговачких противавионаца, који су земљу сирочади на сиротињски начин, онолико колико су могли и чиме су имали, бранили од челичних небеских птичурина које су (пљу, налет их било дрветом и каменом) сијале смрт по Херцеговини и осталим српским крајевима.

Тај наш натурализовани Херцеговац најприје је полагао херцеговачки језик. Строги предсједник испитне комисије га је прво питао за значење сљедећих херцеговачких ријечи: шмаљци, шуровати, брзар, рњага, трањесати, подбурђекати, оверемити, витезати… Ниједну није умио да објасни, па је пао на испиту као зрела крушка са гране. Чиста јединица из херцеговачког, који је био елиминациони, слично као и на матури, јер ко није савладао језик не може даље. Ристо Невесињац је други пут био нешто попустљивији и озбиљно намјеравао да му мало прогледа кроз прсте и тако омогући да положи за Херцеговца, па га је питао за оне најобичније ријечи које требају сваком херцеговачком сељаку и то свакога дана: љока, ујсту на се, урда, ррара, пржа, јоч, појс, ојс, иса…

Опет није умио да објасни ни половину. Слично је било и приликом трећег полагања када је поново запео на херцеговачким ријечима, тако да ниједном није ни стигао до културе, историје, а о херцеговачкој филозофији да се и не говори, што је требало да полаже тек у другом дијелу испита. и тако, никад званично није ни положио за Херцеговца. остао је на пола пута. Ни тамо ни овамо. Сад нема друге него да се сачека да и он крене на онај свијет, а до тада ће још доста воде протећи Требишњицом, па да се тек тада види да ли је или није био прави Херцеговац.

Данас више од половине младих Херцеговаца, чак и они којима је и бијели орао живио у Херцеговини, нису никада ни чули за ове ријечи, а не да им је познато њихово значење. А бајаги изворни, тврди и кршни Херцеговци.

Постоји данас и један мањи број младих Херцеговаца за које би се, на први поглед и по први пут у историји Херцеговине, могло рећи да више и нису нека сирочад. Нису захваљујући својим добростојећим родитељима који су имали пара онолико колико им је било потребно и колико су им синови и кћери тражили. Ако већ нису умјели ни могли што друго да им дају, дали су им барем паре. Нека се коначно и то једном десило да се више ни за све Херцеговце не може рећи да су, по свему и сви редом, сирочад. Него се бојати јада да та дјеца, прексутра или можда већ сутра, не постану још и већа сирочад него што су им били дједови и прадједови.

И зато, нека нама Херцеговине, земље сирочади и сиротињске мајке, која нам је најчешће била само маћеха. Каква год да нам је, боље немамо, а мајку, да би се родио и живио, свако мора имати.

Шћепан Алексић /Глас Требиња број 1080