„Сваке године, тачно у ово време, морамо да окренемо казаљке на часовницима за један сат унапред. Мада ми сви објашњавају како је то потпуно природно, не могу никако да се навикнем на то ново време. Очајно сам конзервативан у том погледу. Да имам ручни сат, држао бих га за инат по старом, све до 29. септембра у три часа када би се, најзад, показало да сам био у праву. Има, наиме, нечег неприродног у тих пресудних шездесет минута којима покушавамо да достигнемо Европу. То је, ипак, превелики напор за мој измучени организам, што ионако историјски касни за модерним временима. Европа ме, дакле, очекује на састанку, а мени се још балкански зева.
Једно ме, ипак, теши: наши провинцијски петлови још увек кукуричу у исто време, не обазирући се на договоре просвећеног света. А, ваљда, петлови најбоље знају кад свиће.“
Момо Капор, „011“
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
