• Данас се Нови Сад опраштао од још једног великог Херцеговца- Вељка Бумбића, од кога се у име породице опростио његов брат Жарко, следећим ријечима:

Опростите ми сви, што нећу бити у могућности да се од нaшег Вељка опростим на начин који то заслужује наш Вељко, jер Вељко је особа чија личност превазилази снагу ријечи обичног човјека. Ријечи достојне опроштаја могле би изговорити само посебно даровите личности, са особинама које су красиле нашег Вељка. „Вељко је личност у којој су се скупила свеколка генерацијска достигнућа наше породице. Он је наше дрво живота, наш храст дубоко укоријењен у земљу предака, који својим жилама испија сва знања и мудрост предака, наш храст који се винуо у небеса и свим његовим долазећим генерацијама озарио је пут живота. Он је онај наш храст живота, са кога узбирамо Бадњаке за наше генерације, којима се осветљавају наша огњишта и наши путеви.“

Херцеговина, ванвременска и свеверменска, колијевка је Вељкова која га је одњихала и одхранила, која га је клесала и исклесала и која му је одредила читав животни пут и читави његов живот. Херцеговина земља наших предака, земља крви, суза, зноја, испраћаја, тихе туге, земља вјечитих чекања- дјеци својој плете звјездане стазе које са Херцеговином почињу и Херцеговином завршавају. У Херцеговачком камену су и Вељкове камене колијевке и звјездане стазе.

Рођен је у Добрељима, између хајдучке Сомине и пјесничке Добрељице, чије је друго име Леденица- од оца Машана и мајке Иконије.

Ако величину и дубину човјека одсликавају, количина патње коју поднесе и величина достојанства које доживи, онда нема олтара кога Машанова личност није достојна. Херцеговачке оскудице, несреће и патње талијанских логора и крематоријума Mатхаузена нијесу поразиле Машана. Херцеговачки горостаси, величином патње надрастају људске достиже и представљају темељце који пишу историју и уписују се у вријеме.

Иконија, наша Мама, Мама свих нас из куће „Марковића“, припада херцеговачким мајкама које су створиле Херцеговину Светог Василија. Херцеговина Светог Василија, није рођена на мачу херцеговачких војника-тежака, на сабљи херцеговчких устаника и ратника. Херцеговина Светог Василјија створена је на молитви и љубави Херцеговачких мајки. Ана је мајка Светог Василија. Херцеговина је наша Ана. Наше мајке, које су се крај лелујавог трептаја свијећа молиле читав живот, су наше Ане коју су створиле звјездану Херцеговину Светог Василија. Створиле су је за вјечност и за незаоборав.

Херцеговина у којој мушко чедо још у колијевци зову- јуначе мој а женске анђеле- сине мој. Ове ријечи дјеци Херцеговине означавају пут од камене колијевке до звјезаних небеса и звијезде Данице. Зато, нигдје на свијету нема толико звијезда колико изнад наше Херцеговине, нигдје плаветнијег неба ни топлијег камена.
Традиција, усмено предање, народна поезија, гусле, народна мудрост и херцеговачки завjети и намети пунили су Вељкову душу и градили Вељкову личност. Рано је Вељко себе саградио и изградио на оним вриједностима, које ми данас означавамо као Косовски мит.

Оно што је Херцеговина изградила у Вељку, што му је подарила и чиме га је наградила, Вељко је даље носио кроз живот и безрезервно дијелио свима, оплемењујући људе са којима се сретао и вреијеме у коме је живио. Међу врлинама које му је Бог подарио, била је његова мудрост, сталоженост и снага ријечи. Да је записано оно што је говорио, данас би

Херцеговина имала свога Марка Миљанова.

Службовао је, претежно, у Херцег Новом и Новом Саду. Јачина његове личности омогућила му је да, и у служби и у животу, вријеме проводи са одабраним људима. У сваком послу, у сваком дружењу, у сваком разговору чекало се шта ће Вељко рећи. А Вељко је говорио мудро, сабрано и сталожено. Вељкова ријеч је увијек, сабирала, упућивала, разумијевала и сваком пут и врата отварала.

У вријеме рата, није било мјеста у нашој Херцеговини у нашој Српској, гдје Вељко није стигао- било сам, било са његовим пријатељима из Удружења Гачана и Удружења Херцеговаца. Многи су данас свједоци, колико је Вељко био спреман да, у сваком моменту и свима, пружи безрезервну помоћ. Нама, који смо седамдесетих долазили на студије у Нови Сад, прва адреса био је Вељко. Примао нас је, помагао и о нама бринуо, са нама дијелио све наше муке и трпио наше несташлуке. О нама је бринуо као родитељ. Нашем добру и успеху неизмерно се радовао и био ослонац читавим генерацијама које су из Савине Херцеговине долазиле у Српску Атину.

О томе, колико је био спреман да помогне, испричаћу Вам један детаљ. Једне мркле ноћи, ја млад и толико луд, луђи и од самог себе, доспио сам у затвор. У затвору ме чекало све што су преживљавали затвореници тог времена. Недуго, после мог затварања појавио се Вељко. Високу функцију коју је имао у служби, добајање стана о коме се одлучивало, судбину породице ставио је на коцку да би спасио мене, од моје глупости. Никада му за то нисам рекао хвала. Рећи хвала, толикој жртви било би лицимјерство. Није било ријечи са којом сам се могао захвалити, нити срама са којим сам се могао постиђети. Али, ту није био крај мом постиђу. Он, мој спасилац, никад ме у животу није упитао –зашто си то урадио. Није ми упутио ни ријеч ни поглед прекора а због моје лудости толико тога је учинио неизвјесним.

Сваки сусрет са Вељком доживљавао сам као празник и школски час. На сваком сам нешто научио, са нечим новим се оплеменио. Све до нашег последњег сусрета у болници у Сланкамену. Ја сам дошао у посјету њему, као болеснику, а он је, не мареће за своје здравље, сво вријеме искористио да мени посвети пажњу, да ме посавјетује, да ми помогне да ме упозори и упути. Љубав коју је Вељко дијело је неизмјерна и непресушна. Када се сретнете са толиком количином доброте, тада се више не питате, шта је смисао човјеков, у чему је спас човјеков и шта човјек да ради да његов живот не би остао празна љуштура трајања. Количина љубави и доброте која исијава из Вељка даје Вам недвосмислен одговор, а сваки сусрет претвара у тренутке незаборавне радости.

Драги Вељко- данас кад полазиш на нове, овоземаљским људима, непознате путеве, ми смо тужни али испуњени поносом и захвални Господу што нам Те је подарио.

Нека Господ Твоју рајску душу
настани тамо гдје душе праведника почивају.

Брате мој,
Почивај у миру и нека Ти је вјечна слава и хвала !