Јован Дучић преминуо је, након краће и тешке болести 7. априла 1943. године у 1 час и 30 минута у Герију, држава Индијана. Био је у 75-ој години живота и имао је статус активног посланика Краљевине Југославије. Сахрана је обављена 10. априла на гробљу Калвариус, у источном делу Герија. Тијело је балсамовано и „пренето у православну цркву Светог Саве – у фраку, са лентом светог Саве, белим каранфилом на реверу, окружено многобројним одликовањима, са свиленом српском тробојком преко ногу, а на њу је био стављен дипломатски мач, двороги шешир са белим нојевим перјем, краљев венац од природног цвећа…“

Дучић је ексхумиран 18. октобра 2000. године и преко Русије његови земни остаци пренијети су у Југославију. Наредног дана је ковчег изложен у Саборној цркви гдје је патријарх српски господин Павле држао заупокојену литургију. У Црној Гори сандук је боравио два дана (обишавши Подгорицу, Никшић, манастир Острог). Свештеници МЦП служили су свету архијерејску литургију и опијело. Мошти је од Београда до Требиња пратио патријарх српски господин Павле.

Пјесник је по други пут сахрањен, након 57 година почивања у туђини, у недјељу, 22. октобра 2000. године у родном Требињу. Обред полагања посмртних остатака обавио је, према жељи самог покојника, 95-тогодишњи прота Раде Вукомановић.

Јован Дучић нађен је у целом – рекао је, прилично узбуђен, песник Рајко Петров Ного, који је присуствовао ексхумацији Дучићевих остатак у Либертвилу, и додао: – При ископавању, уз помоћ багера, наишли смо најпре на гвоздени ковчег. Попут оних руских луткица, у том је ковчегу био бакарни, а у том још један бакарни.

Када је ктитор цркве „Мала Грачаница“ и читавог комплекса у Требињу, Бранко Тупањац, у оделу и кравати, марамицом обрисао прозорче на последњем бакарном сандуку, указао се потпуно очуван Дучићев лик, са брковима. На грудима му је лежала „Лирика“, збирка коју је, те 1943. године о свом трошку издао, али коју изгледа није успео да види. Видели смо колико је Дучић био огроман човек, висок и крупан. Ништа није изгубио од тежине. Не знамо да ли је пре смрти организовао балсамовање, о томе нису остали никакви подаци – казао је Ного и наставио: – Цркви препуштам да се одреди према овом феномену. Лично мислим да Дучића не треба проглашавати за свеца, јер је водио порочан живот, али без којег не би било његовог песништва.

Тако је, прије 20 година, о преносу Дучићевог тијела, писао „Глас јавности“. Умјесто полемике о питању Дучићеве нетрулежности, дајем вам на увид – несумњиво нетрулежни – одговор самога пјесника: