• Портал „Слободна Херцеговина” доноси вам путописни запис познатог српског публицисте, преводиоца и издавача Ранка Гојковића, који је у јуну ове, 2026. године, боравио у вишемјесечној духовној мисији широм братске Русије. Од непрегледних сибирских пространстава Омске митрополије, преко емоцијама натопљене Брјанске области, па све до величанственог Храма Христа Спаса у Москви, Гојковић нас води кроз невјероватне подударности које свједоче о једној истини – да су Срби и Руси заиста браћа по Промисли Божијој. Уживајте у овом дубоком, искреном и надахнутом свједочанству о снази православног заједништва.

Историја са иконом Тројеручице из манастира Рукумија и иконом-диптихом Светог Саве и Сергија Радоњешког, за људе који нису лишени духовног зренија, представља истинско чудо Божије! Та историја је само још једну потврда исправности наслова моје књиге „Срби и Руси – браћа по Промисли Божијој”. Не може бити случајно да се у храму посвећеном икони Мајке Божије Тројеручице обрела икона-диптих Светог Саве и Сергија, духовних отаца српског и руског народа којима се за живота јављала Пресвета Богородица. Тројеручицу је у Србију донио управо Свети Сава, а малу икону Тројеручицу поклонила је цару Николају једна Српкиња уочи самог почетка Првог свјетског рата.

Потом, скоро цијели вијек посље тога, икона Тројеручица из српског манастира Рукумија, претходно освештана на оригиналу на Светој Гори, у манастиру Хиландар, по благослову оца Симеона креће на вишемјесечни Крсни ход по Русији (2016). Уочи планираног повратка за Србију, пада у воду ријеке Иртиш и бива оштећена. Послије тога је рестаурирана и, тачно на стоту годишњицу звјерског убиства цара Николаја и Светих царских мученика (2018), та рукумијска икона Тројеручица учествује у Крсном ходу од Храма на крви у Јекатеринбургу до Ганине јаме, у дужини од преко 20 километара. Са иконом Тројеручицом прошли смо крсни пут царских мученика, што је представљало практично поновно освештавање тог пута. Након тога услиједила је свечана предаја те иконе владици Тарском Саватију, на празник Тројеручице, 25. јула 2018. године. О томе смо подробно раније писали на страницама „Саборника”.

Потом слиједи изградња храма у част Тројеручице у селу Тамбовка – управо на мјесту по коме је ходила Пресвета Богородица због спасења дјевојке Јекатерине (потоње монахиње Јевгеније), за коју се молила њена мајка пред Владимирском иконом Мајке Божије, баш на дан када се прославља та чудотворна икона, 3. јуна 1943. године.

Испред капеле Владимирске иконе Мајке Божије у Ачаирском манастиру код Омска, у којој је сахрањена монахиња Јевгенија (у свету девојка Јекатерина којој се јавила Пресвета Богородица)

Затим, 2024. године, у тај још неосвештани храм стиже икона-диптих Светог Саве и Сергија Радоњешког. На крају, дочекасмо и долазак трона за икону Тројеручицу у част освештања храма, 3. јуна 2026. године.

Сувише је много подударности да бисмо то могли назвати случајношћу. Наш народ каже: онај ко вјерује у случајности, не вјерује у Бога. Ја не вјерујем у случајности… По повратку са овог путовања може се само рећи: слава Богу за све! Пресвета Богородице Тројеручице, као што си сјединила руку Јована Дамаскина, тако сједини руске и српске земље! Светитељу Саво и преподобни Сергије, молите Бога за нас!

† † †

Српска друштвена организација „Православна фондација” наручила је израду трона за икону Тројеручицу у њеном храму у сибирском селу Тамбовка. Највећа заслуга за то припада мом српском брату у Христу Дејану Павловићу. Управо са њим, његовим сином Николом и братом Лазаром Симеуновићем, кренуо сам на свечано освештање храма у селу Тамбовка Тарске епархије, Омске митрополије Руске православне цркве. Са нама је на пут „кренуо” и трон за престолну икону поменутог храма. У Москви нам се придружио брат Вили, а у Омск, заједно са новинарком Анжеликом Кареткином, стигао је и познати српски бизнисмен у Русији и ктитор храмова, брат Његослав Миливојевић.

Српска делегација са сестрама Анжеликом и Ирином и братом Сергејем на освештању храма Тројеручица у Сибиру

Моја руска сестра, поменута новинарка црквене телевизије „ТВ Спас” Анжелика Кареткина, снимила је репортажу о освештању храма Тројеручице у Тамбовки и доласку српске делегације, па не бих дуго описивао тај величанствени свечани вјерски чин. Само ћу укратко навести неколико интересантних детаља. Прво истинско чудо Божије везано је за комарце. Прије дана свечаног освештања храма, као и наредних дана, комарци су били права напаст у Сибиру. Међутим, 3. јуна, на дан великог освештања храма – комараца уопште није било! Велики број вјерника и предивно богослужење са Светом литургијом прошли су потпуно без ових досадних инсеката. Невјерујући би могли и од комараца да уче како се поштује Пресвета Богородица и Њени празници.

Морам да кажем да сам том приликом почаствован и медаљом Тарске епархије Омске митрополије РПЦ, али заиста мислим да огромну заслугу за то признање има, прије свега, мој духовни отац игуман Симеон, као и браћа и сестре из „Православне фондације” и „Сербирије”.

Орден Тарске епархије уручује Епископ Тарски и Тјукалински Викентије

За свечаном трпезом, по окончању освештања храма и Свете литургије, митрополит Дионисије ми је предао дивну икону „Материнско услишење” за оца Симеона. То је локално поштована икона у Омској митрополији, нераскидиво повезана са чудесним спасењем дјевојке Јекатерине. Са своје стране, ја сам митрополиту поклонио икону Пећке Мајке Божије, а епископу Викентију лијепу резбарену икону Светог Саве Српског.

Поклон за Митрополита Дионисија – Пећка икона Мајке Божије

Поклон за владику Викентија, резбарена икона Светог Саве

Митрополит Дионисије предаје икону „Материнское услишаније“ за игумана Симеона

Уочи повратка за Москву, 6. јуна, присуствовали смо још једном лијепом догађају – црквено-народном сабрању у селу Ракитно близу Омска, гдје је послије Свете литургије у храму Свете Тројице уприличена трпеза љубави за све присутне. Приликом опраштања и благосиљања, митрополит Дионисије ме је позвао и благословио да и сљедеће године дођем у Омск за празник Тројеручице.

Испред храма Свете Тројице у селу Ракитинка недалеко од Омска

Шест дана проведених на благословеној омској земљи за нас „Сербушке” (матушка Сергија нас је тако од милоште „крстила” још 2024. године и остадосмо „Сербушке”) изгледали су као својеврсна бајка и истински дар од Бога. Толико пажње и љубави су нам пружили представници Тарске епархије и Омске митрополије. Имао сам велику част да наступам у Омској богословији пред будућим свештенослужитељима, као и у Кадетском корпусу пред будућим руским официрима.

Наступ у Омској семинарији

Огромна благодарност митрополиту Дионисију, епископу Викентију, матушки Сергији и свим дивним руским браћи и сестрама на гостопримству.

„Сербушки“ са руским сестрама код споменика светим Петру и Февронији у Омску

† † †

Из Омска у Москву стижемо 7. јуна у јутарњим часовима, а већ сутрадан путујем са братом Лазаром у Брјанску област, у град Новозибков. Двије промоције у два дана, у градовима Злинка и Новозибков, протекле су у атмосфери испуњеној дубоким емоцијама. За мене је посебан поклон и изненађење представљала посјета родном мјесту прерано отишлог великог пјесника Николаја Мељникова, чију сам књигу „Сопрано” превео прије више од десет година (и даље чекам благослов родбине за штампање у Србији). Посјетили смо његов споменик, родну кућу и гроб, гдје је отац Владимир одслужио помен овом великом пјеснику и аутору легендарне поеме „Руски крст”.

Код споменика Николају Мељникову

Испред родне куће великог руског песника

На гробу аутора „Руског крста“ и „Сопрана“ Николаја Мељникова

Сутрадан је у градској библиотеци у Новозибкову одржана још једна промоција, са толико топлине да су ми очи биле влажне од суза. Тамо сам упознао дивне жене које су организовале изложбу о грофу Сави Владиславићу Рагузинском. Свештеници Николај и Владимир штедро су даривали српског брата, а заједно смо обишли и мноштво прелијепих храмова Новозибкова.

У градској библиотеци Новозибкова

Огромна благодарност брату Павелу и његовој породици на овим дивним данима на Брјанштини.

† † †

У Москви смо поново 11. јуна, гдје су услиједиле припреме за 13. јун – дан када се одржала можда и најзначајнија промоција у мом животу. Безмјерно сам благодаран Господу што сам удостојен да у најважнијем храму Руске православне цркве представим своју књигу. Како је записано на сајту Педагошког државног универзитета поводом тог догађаја: „Аутор је представио своје дјело међу зидовима главног храма наше земље, и та чињеница сама по себи постала је гест дубоког повјерења и јединства.”

На презентацији књиге „Срби и Руси браћа по промисли Божијој“ у Храму Христа Спаса, с лева на десно, ипођакон Александар Мењајев, митроносни протојереј Михаил Рјазанцев, Ина Царина, Ранко Гојковић

Свакако, то јесте био гест дубоког повјерења, и управо због тога ми је искрено жао што на скупу нису били присутни званични представници Амбасаде Србије. Из амбасаде су ми претходно потврдили долазак (обезбиједио сам им и паркинг мјесто у зеленој ВИП зони храма), али на сам дан промоције стигао је мејл извињења због изненадне болести. Шеф Подворја СПЦ у Москви, владика Стефан, такође је због неодложних обавеза био спријечен, али је послао свог секретара Николу и ђакона оца Александра, којима искрено благодарим на присуству.

Група ИХТИС никога није оставила равнодушним, искрена благодарност Адријану и његовим сарадницима

Био је то величанствен догађај у прелијепој сали. Иза леђа нас говорника стајала је грандиозна слика „Тајна вечера” В. Нестеренка, десно од нас момци из групе „Ихтис” који су својим пјесмама дали посебан тонус вечери, а испред нас дивна публика која је упијала сваку ријеч. Овај догађај је представљао истинску светковину духовног сродства српског и руског народа. На промоцији је премијерно приказана петнаестоминутна репортажа Анжелике Кареткине о освештању храма у Сибиру, која је исто вече емитована и у редовном програму „ТВ Спас”.

Могу само да поновим ријечи моје руске сестре Ине Царјове, која је написала: „Као да сам била на Тајној вечери. Тајној вечери која траје све док се у Цркви служи Света Евхаристија. Вечери на коју су позвани сви вјерни и која је једини истински израз љубави…”

Обраћање аутора

Немогуће је ријечима изразити сву благодарност коју осјећам према митроносном протојереју оцу Михаилу Рјазанцеву, који је благословио и својим говором отворио овај скуп, као и према мојим руским пријатељима, научним и културним дјелатницима који су говорили на промоцији. Нека вас Господ чува, мили моји!

Сутрадан послије промоције, 14. јуна, уприличена је предивна екскурзија у Звенигород, у манастир Светог Саве Сторожевског, једног од најближих ученика преподобног Сергија Радоњешког. Ходајући овом светињом, човјек заиста добија предвиђање и предукус Небеског Јерусалима.

Аутор покрај житијске иконе светог Саве Сторожевског у његовом манастиру

Већ сљедећег дана, 15. јуна увече, добро познатом маршрутом стижем на аеродром Шереметјево. Напуштам Русију размишљајући о великим светињама Свете Русије које сам походио у ових 16 незаборавних дана.

Пресвета Богородице, спаси нас! До нових сусрета, љубљена Русијо!

Ранко Гојковић / Саборник.рс