• Када год чујем крајишку пјесму асоцира ме на непрегледну колону изгнаника који у страху, јаду и биједи, хаосу и метежу грабе према Србији.  Иако сам много пута слушао  поносне и мелодичне крајишке пјесме и сам покушавао да са Личанима или Далматинцима запјевам, данас не знам ниједну њихову пјесму. Све ми се претворе у плач нејаке дјеце и јаук изнемоглих стараца.

Мјесто вашарске шатре под којом трешти музика, одлијежу крајишке пјесме  и салијева се пиво у неизмјерним количинама, ја видим најлонима и шаторским крилима наткривене тракторске приколице под којима окамењене мајке доје изгладњелу дјецу, док их изнемогле бабе умивају посљедњим залихама умлачене воде, да би их колико-толико расхладиле и одбраниле од врелог илинског сунца. У гомили на брзину набацаних рутина тресе се до јуче поносни Крајишник, а данас јадан, чемеран и биједан старац који у овоме моменту не зна шта га је снашло, ни куда иде.

У тешкој тампазији прикупља и грли уплакану унучад и пази да му које не испадне из тракторске приколице. Воланом трактора ИМТ-539 управља млад човјек, обучен у војничку маскирну кошуљи и Левис фармерице, док су му на ногама некакве незавезане цокуле које је на брзину обуо, а које су му некада служиле за рад у шуми или на грађевини. За одлазак у свијет, а нарочито за одлазак у столовни Београд и мајку Србију,  сигурно нису служиле (када би одлазили у Загреб, а нарочито у Београд они су се господски облачили).

Када неко запјева  А ој моји црни доратови / сјутра ћемо у Босански Нови (то је једина крајишка пјесма коју сам запамтио), сјетим се најтужније сцене од свих сцена којих сам се нагледао за вријеме нашег ратовања.

Неколика дана по Илиндану 1995. године, у вријеме изгона Срба из Републике Српске Крајине, добио сам наређење да са пет камиона-шлепера из Бијељине до Билеће, за Базу Херцеговачког корпуса, превезем одређена материјална средства која су неопходна за даљу борбу. Кренули смo из Билеће у раним јутарњим часовима и у касним поподневним часовима здраво стигли до пред Бијељину. Ту нас заустави полиција и нареди нам да се склонимо са пута и да на успутном проширењу чекамо до даљег, док не прође колона. Односно, док не прође крај колоне изгнаника и погорјелаца чије је чело већ заобишло Београд и стигло  до Новог Сада.  Поступили смо по наређењу, изашли из камиона  и поред пута стајали више од  два сата, као што се стоји на погребу или као што стојимо када погребна поворка нама непознатог покојника пролази кроз наш сокак. Нико нам није рекао да морамо да стојимо, могли смо да сједимо или да спавамо у камионима, могли смо отићи у оближњу хладовину, могли смо потражити кафану, могли смо било шта друго радити, али нисмо. Од нашег стајања прогнаницима није било никакве користи, чак смо им можда и сметали, али ми смо стајали и „оплакивали“ нешто нама драго изненада и, на тугу и жалост, заувијек изгубљено. Као војници били смо убијеђени да ћемо повратити изгубљене територије (војник не смије сумњати у пораз, мора вјеровати у побједу), али су нам  нека виша сила и страшни удес који је пролазио испред нас говорили да ћутимо и стојимо. Што би рекао цетињски пустињак, преосвећени владика Раде: „Људи трпе, а жене наричу“. 

Пролазили су аутобуси, камиони, стојадини, ладе, фиће, трактори (кажу да су они у мерцедесима, на челу колоне, прошли много раније, прије годину дана и више). Прорјеђивала се колона и бивала све тања и слабија, што је наговјештавало да јој је ту негдје крај. Полицајци су се преко „моторола“ дозивали, питали колеге који су тамо негдје око Бијељине  или ко зна гдје на Коридору живота до Бање Луке, „Колико их још има?“ и нама саопштвали да „само што нису прошли“ и извињавали се што морамо толико дуго да чекамо.

-Пут према Србији мора бити слободан. Тако су нам наредили. Као да се извињава, објашњава ми вођа патроле.

Пред сами мрак, када смо се моја јединица и полицајци спремали да кренемо у својим планираним правцима, на зачељу колоне унесрећених, попаљених и протјераних Крајишника појавише се запрежна кола са гуменим точковима која су вукла два, до јуче добро његована и домаћински пажена, црна дората. То су они кршни коњи који имају боју длаке између црне и смеђе, између вранца и дората, а опет више вуку на доратасту па их зову црни. Опуштене цугле  са намакнутим управљачким крајем на колски ступац висиле су немарно.  Сви уочисмо да коњима нико не управља. Коњи иду сами. Када се с нама изравнаше, угледасмо  двоје стараца, бабу и дједа који су имали најмање седамдесет пет, ако не и осамдесет година, како спавају на голој подници кола, без простирке и без покривача. На задњем дијелу поднице лежао је, види се,  неспретно и на брзину увезан осредњи дењак у коме је било највјероватније све покућство које је ово двоје старих људи успјело да покупи и понесе приликом спасавања глава.

-Јесу ли живи? упита неко.

– Јесу! Спавају. Одговори полицајац који се, највјероватније, из професионалне навике наднесе над  лагано милећа кола.

Све могуће зло овога свијета сручило се на душе и тијела ових занемоћалих стараца.  Страх, бол, туга, несаница, глад, жеђ, умор оборили су их на подницу кола, а њихова судбина и правац кретања препуштени су коњима да их они воде и о њима одлучују. Двије душе у два  умирућа скелета лутају дугим друмовима кроз попаљене српске земље.

У том моменту, сјетих се како је војвода Живојин Мишић у Заповијести за пробој Солунског фронта узвикнуо: „Напред у Отаџбину до последњег атома људске и коњске снаге!“ Да! А данас, пред мојим очима Срби пречани боре се до посљедњег атома људске и коњске снаге да спасу голе животе од оних које је српска војска ослободила и као браћу у братски загљај приљубила.

Коњи нас и не погледаше. Види се да су племенити, расни, снажни, са великим копитама, јаким прсима и широким сапима. Лагано копиту пред копиту, са видним знацима умора, кљусају и иду према Дрини. Ко зна колико дана путују? Да ли су пошли из Далмације или из Лике? Са Кордуна или са Баније? Постављају се питања на која нико нема одговора. А коњи нити застају нити се обазиру на нас људе, на наша питања, нити на наше камионе и друга возила која су се склонила да их пропусте. Не заустављају се да упасу залогај траве на успутној ливади или да попију гутљај воде из ријечице која туда протиче. Не! Сами, без кочијаша или било кога другог који би их усмјеравао, одоше према Србији.  Одвукоше свога господара који се, вјерујем,  њима поносио на неким од вашара у Книну, Госпићу, Глини, Кореници или у Босанском Новом. Можда је баш овај домаћин први поносно запјевао ону пјесму „ А ој моји црни доратови“…

Коњи су паметне животиње, кажу, куда једном прођу запамте пут и никада га више за живота неће заборавити. Исто тако веле гдје се једном напију добре воде увијек ће свраћати на тај извор или ријеку. Вјерујем да је тако, али не вјерујем да је овај домаћин икада прије са овим коњима путовао за Србију, нити вјерујем да су његови коњи пили воде  из ријеке Дрине. Како онда знају гдје је Србија и гдје је Дрина? Знају.

-Одвукоше их коњи у Србију. Тужно рече један од мојих војника возача.

– Умрачиће им се прије Дрине, сажаљиво додаде други.

– Никада се више њима неће сванути, улазећи у камион добаци најстарији и најискуснији возач који је на точковима прешао читаву Европу, Блиски исток и пола Азије и који се нагледао свијета и његовог зла, јада и чемера више него сви ми заједно који смо се ту затекли.

                                                                                                                              Боро Граховац