МОМИРЕ, ОД ГОСПОДА ТИ МИР

  • Послије потписивања Мировног споразума за Босну и Херцеговину, новембра 1995. године у НАТО-војној бази код Дејтона, у америчкој држави Охајо, српски народ се изнова осјетио изданим и пораженим. Како су тада ратници и народ разумјели, нешто се у Дејтону добило, а много се изгубило!

 

Срби су дефинитивно били одбијени од преважног, и до рата до пола српског Сарајева, од питомог Мостара, од за Крајину неопходног Бихаћа, од стратешки важног Горажда…
Република Српска би сапета у слијепу покрајину међу босанским гудурама и херцеговачким беспућима, и како су муслимани вољели рећи са “шумском Владом” на челу. Највећи и најважнији градови предаше се непријатељима уз кристалну чашу вискија, а готово цијелог рата српска војска их је могла уз исту такву чашу ракије ослободити и сјединити.

Е баш због ове чаше вискија Срби су послије четворогодишњег точења, најприје своје крви, испијали горку чашу жучи наточену политичким нагодбама.
Из тог немира, као и у свакој муци која се другачије не да блажити, појавише се вицеви о Слобу и Момиру. Милошевић је још са “блокадом на Дрини” изгубио углед и повјерење српског државника. Прекаљеним ратницима било је јасно да комуниста мијења боју петокраке, али да му звијезда остаје на титовки.
Момир је сматран политичким слабичком који само прислужује режимске скуте на Дедињу.

Тада се и појавио овај народни виц.

Веле, дошли судњи часи да се цртају границе по Босни и Херцеговини, па се све три сукобљене стране окупиле у сали за преговоре. Све се усијало од убјеђивања, лобирања, телефонских позива и кратких цедуља што се брзо преписују цифрама на доларским чековима. Хрвати прецизно мјере сваку изговорену ријеч, геополитички тумаче и квадрат земље, гледају да што више одломе од Херцеговине.
Муслимани се сјатили у буљук, а Сарајево им на уснама ко бајрамска молитва, важан им сваки грам државности Босне, много им и милиметар Републике Српске.
Само Срби шетају салоном полупијани око Милошевића. Држе чаше и наздрављају за будући мир. И тако прилази келнер предсједнику Милошевићу, примјетивши да му је чаша празна, а Булатовић да је и без чаше.

– Господо, желите ли још нешто да Вам послужим? – упита келнер.
– Ооо јес! – релексирано одговори Милошевић – Мени донесите још један виски, а за малог (показујући на Момира) – сок од малине!

Легенда каже да је баш уз ту чашу вискија Милошевић широкогрудо наздравио од секирације скврченом Алији, рекавши му благонаклоно: – Узми Алија цијело Сарајево, заслужио си га!
То је био најважнији моменат за остварење Дејтонског мировног споразума!

Дакле, ово је само народна пошалица, настала из животне муке, али како опет народ вели, у свакој шали до пола привали!

Но, опет са више мјеста, од озбиљних и јако важних људи за одбрану Републике Српске (РС), чуо сам да је предсједник Момир Булатовић био кључна личност за РС, и да је лично заштитио источну Херцеговину од предаје Хрватима.
Милошевић и Караџић су већ били попустили да град Требиње са Билећким језером и хидроелектранама на Требишњици предају Хрватском Вијећу Одбране, а да РС заузврат добије Титово Јајце и тамошњу хидроелектрану, која је тада, а и данас је под контролом Хрвата.
Тада је предсједник Момир Булатовић разумио историјску кобност ове њихове одлуке, којом би Хрватска изашла на сањану “повијесну границу”, а којом би национално слуђени Срби својом вољом били исељени из Светосавске Херцеговине. Момир се исконски успротивио ненадокнадивој предаји Требиња, дајући отворену моралну и материјалну подршку српској војсци у Херцеговини. У Дејтону је лично убјеђивао Американце да је за њих стратешки важно да Срби остану на овом простору.

Оно што је неспорно, током цијелог рата за Републику Српску Црна Гора бјеше најближа и сигурна помоћ Србима у Херцеговини.
Народ је вијести слушао на радију и телевизији Црне Горе као јединим доступним изворима информисања, јер тв-сигнал Српске радио-телевизије са Пала бјеше одсјечен или недовољно квалитетан за пријем. Медији Црне Горе су објављивали новости на српском језику и ћириличном писму ревносније од оних из Србије.
Студентима из Херцеговине широм је био отворен универзитет Црне Горе, а рањеници са херцеговачког ратишта прво су транспортовани у клинички центар у Подгорици, а тек по потреби у Београд.
Из Црне Горе је стизала помоћ у храни, гориву, школској опреми. Преко Црне Горе се путовало за Србију. Све је то рађено братском и државничком заслугом предсједника Момира Булатовића, првог од народа бираног челника Црне Горе након комунистичке окупације.

Момир Булатовић је дао преважан допринос да се заустави егзодус Срба из источне Херцеговине, тј. да се не десе тракторске колоне попут оних из долине Неретве, Сарајева, Српске Крајине и Косова, и да се утемељи Република Српска на простору и Босне и Херцеговине, као њених историјских основица. Непотребно је напомињати да је тиме сачувао духовно, културно и историјско присуство српског народа у БиХ, као једној од најстаријих и најважнијих српских баштина. Стварајући Републику Српску Момир Булатовић се завјетно уградио у велику и далекосежну наду да ће се Срби некад поново обновити и ујединити на читавом свом политичком станишту.
Република Српска га мора поштовати као једног од својих очева.

А можда је и истинит виц о Слобу и Момиру, јер некако се у стварности и сам проказао. Док су Милошевић и његова југословенска свита испијали алкохол и побједнички наздрављали у поразу су падали Сарајево и Мостар, те Босанска и Српска Крајина. А Момир је пијући сок сачувао Херцеговину и озидао темељ Републике Српске, као посљедњег збјега српског народа у Босни и Херцеговини.

Данас је сахрана Момира Булатовића, но његове заслуге остају да живе!

Предсједниче српске Црне Горе, молимо се Господу да душу твоју у Царство Небесно настани!
Благословен ти смирај у Светој Србији, а за часне трудове искрено хвала!


Горан Лучић

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар