• Поводом годишњице Дејтона објављујемо цео текст ексклузивног разговора за Недељник вођеног у мају 2015. године, у ком је Крајишник говорио о рату, Сарајеву, Туђману, Милошевићу, Караџићу, Младићу, Добрици Ћосићу, Дејтону, Сребреници, Шешељу…

ФОТО: Игор Павићевић/ Недељник

Момчило Крајишник је провео више од 13 година у затвору. Проглашен је кривим за ратне злочине пред Трибуналом у Хагу. Данас, две деценије после завршетка рата и стављања Дејтонског потписа, и три године по изласку из затвора живи на Палама. У истом месту где су доношене војне и политичке одлуке које су утицале на ток рата у Босни и Херцеговини. И један је од ретких живих – или на слободи – учесника мировних преговора у Дејтону. У првој великој исповести после изласка на слободу, Момчило Крајишник говори непознате детаље о Дејтонским преговорима, никада до краја разјашњеним односима са Слободаном Милошевићем, односима са Туђманом и Изетбеговићем, разговорима са Добрицом Ћосићем…

Имамо добар повод да причамо о Дејтону. Знате да су вас странци звали „Мистер Но“…

Нисам знао. Много касније сам дознао. Знате како су они рекли да сам ја „Мистер Но“? Ниједан успех после рата нису направили него са мном. Али је проблем што су се пуно намучили. И нису направили онако како су они хтели. Даћу вам један пример. Требало је да креирамо пасош и они хоће Босна и Херцеговина. Ја им кажем: „Чекајте, два су ентитета. Босна и Херцеговина није држава; по Дејтону је она више унија или конфедерација“. Онда сам ја њима рекао да желим да на пасошу пише и Република Српска и одмах су муслимани дигли велику галаму. Онда ја њима лепо донесем како то пише у Великој Британији – Шкотска, Енглеска… Тако је то тада писало, а они се забезекнули. Ја сам тада издејствовао да то буде, али да ми напакосте, кажу да не може то Република Српска да буде толико крупним словима као што пише Босна и Херцеговина. Кажем ја: „У реду, Република Српска је уже, Босна и Херцеговина се пише мало дуже, па ви направите мало размак, па да буде колико и БиХ. И дођемо до тога да слова буду 50 одсто нижа“. Они су се љутили, хтјели су да све то буде глатко, а ја нисам дао. И то вам је то.

Али како сте у Дејтону дошли до тога да сте једном морали да кажете „јес“?

Нисам никад рекао „јес“. То јесте проблем. Много има ту ствари које су везане за Дејтон које су другачије него што се касније интерпретирало. Наша делегација није прихватила Дејтонски споразум у Дејтону. То је накнадно председник Караџић парафирао, а покојни Кољевић је потписао у Паризу.

Ја сам само имао примедбу на Дејтонски споразум што председник Милошевић није био овлаштен од нас да то договара. Све што говоре да је имао овлаштења, то није тачно. Он је само требало да се договори да има вето у два случаја – да пресуди ако је 3:3, а после не може. Он је то мало због санкција злоупотребио. Иако ја о њему и данас имам позитивно мишљење и мислим да је био добар државник, тад сам му доста замерио за Дејтонски споразум. Дао је Сарајево без икаквих основа. За Сарајево смо могли добити самосталност. Муслимани би то прихватили. Непознајући довољно ту нашу ситуацију, мислим да је направљена велика историјска штета.

Да ли је тачно да је Милошевић рекао Изетбеговићу у Дејтону: „Ево вам Сарајево, заслужили сте га“?

Ту нисам био присутан. То је Холбрук рекао да је Милошевић казао. Ја то не знам. Али, не бих много веровао Холбруку, јер они су управо желели тај раскол с причама да је Милошевић нешто дао уз чашу вискија. То је био Милошевићев начин како да их придобије да му скину санкције.

Изјавили сте једном да сте са Алијом Изетбеговићем 1993. потписали споразум по којем је Република Српска имала право да се у року од пет година осамостали. Рекли сте такође да тај споразум никад није оспорен нигдје?

Алекса Буха и ја смо били с делегацијом муслимана 23. септембра 1993. у Женеви. Били су Алија Изетбеговић и Харис Силајџић. Ја сам потписао декларацију у којој дословце пише да ће обе стране моћи да после пет година распишу референдум да ли желе да остану у БиХ. Та декларација никад није стављена ад акта, додуше више ником она није битна. То смо потписали Алија Изетбеговић и ја.

А да ли је тачно да сте са Туђманом имали договор о изласку на море за Републику Српску, да је био спреман да то понуди?

Он није био спреман, него нам је чак одоборио. У Дејтону је договорен излаз на море за Републику Српску.

Где је био тај излаз?

Доле код Молуната, Превлака. Имам ја и даље те мапе, где је тачно нацртано – од Молуната па до Оштрог. То је договорено у три наврата, а у Дејтону је договорен као посебан сепарат. Наша делегација у завршном дијелу није ушла у разговоре – већ су направили мапу и све – а онда су господин Милошевић и господин Булатовић једноставно заборавили на то. То је права истина. Наша делегација није прихватила Дејтонски споразум у Дејтону. То је накнадно председник Караџић парафирао, а покојни Кољевић је потписао у Паризу

Када кажете заборавили, мислите да су намерно заборавили?

Не намерно, него је њима само било битно да се скину санкције, да се потпише споразум што пре и тај сепарат су заборавили. Све што људи причају друго, није тачно.

А како бисте оценили однос руководства РС са Туђманом?

Ако вам било шта будем рекао, нећу бити објективан. Ми нисмо могли да симпатишемо Туђмана ради наше Српске Крајине. Били смо у тешким и лошим односима. Али, ако смо желели нешто да решимо са Хрватима у Босни, могли смо да рачунамо да оно што каже, Бобан и његови морају да послушају. Туђмана прво убедимо и онда смо решили проблем. Председник Милошевић није имао ни издалека могућност да утиче на нас толико. Иапк, не мислим да је био – он ће сигурно у историји хрватског народа бити велича личност – али не бих могао рећи да је он добар политичар. Пре би могао да буде неки војник него политичар.

А да ли је тачно да сте током рата направили договор са Туђманом?

Никакав споразум ми нисмо имали. Увек смо имали резерву да било шта разговарамо њим ради Српске Крајине. ми смо жељели да се нађе решење које би помогло људима тамо, а Туђман је био далеко од тога да се око тога усагласи.

А када кажете да сте се лако договарали с њим на шта мислите?

Ево, на пример, била је ту једна мапа. И сада ми цртамо те мапе, и треба да се реши наш Брод, и ту има рафинерија. Мапа се прецртава, и Туђман црта. Ми му кажемо помери један центиметар, и рафинерија остаје код нас. Он је то урадио. Ови његови почну да се буне, а он прекине са „ја сам рекао и тачка“. Тако смо ми ту добро прошли, и никада то више није било упитно. Када би он једном нешто урадио то су Мате Бобан и ови поштовали. Нећу да кажем да је он држао реч, али очигледно да му је било стало да у тим преговорима не буде да је он преварио.

А Милошевић, рекли сте да није могао да утиче на вас. У једном интервјуу 1997. питали су вас за односе са Милошевићем и тада сте рекли да сте имали сјајне односе као руководство Републике Српске, осим у појединим тренуцима када није све штимало, а то је у време Венс-Овеновог плана, за време блокаде на Дрини и после Дејтона…

Увек је преча поткошуља од кошуље. Увек сте окупирани оним што радите. Ми смо били окупирани историјским пројектом који се наметнуо – нисмо ми њега заслужили, тако се то десило. И ми смо видели шансу у историји, да Срби Дрину пређу са запада на исток, а не са истока на запад. Срби су увек покушавали са истока да пређу Дрину и нису успевали. Ми сматрамо да смо велики успех постигли – време ради за пројекат који смо направили – то је Република Српска. Ништа нисмо радили на шта нисмо имали права, да то буде јасно. Осим Бога, никог нисмо имали од савезника.

Председник Милошевић био је једнако Србија. Ништа нисте могли урадити или добити ако немате добре односе с њим. Сви су говорили како ми имамо право, а да они немају право да изађу из Југославије, и тако даље… То су правници говорили, али што се тиче конкретних ствари, све је ишао против нас. И онда је почео јак притисак на Србију. Био је један документ, где су били сви председници република – договорено је да се подели Југославија по републичким границама. И прихватио је и Милошевић, и Булатовић, сви су прихватили. Ми смо пре тога овластили Милошевића да преговара у наше име. И кад су дошли, онда смо ми отишли код њега, покојни Никола Кољевић, Радован Караџић и ја. И ми смо њему објаснили да је то катастрофа – већ је рат, много је жртава пало, ми смо већ прогласили Републику Српску. Онда је он одиграо велику историјску улогу. Рекао је: „Ја ћу одбити овај документ“. И када је он одбио документ, лавина притисака је дошла на Србију. И ради историје, Србија је због нас имала велике санкције.

Касније, како је време пролазило, онда је све више попуштао и стално је желио да нас се ратосиља. И колико год је желео да оде, ми нисмо дали. И све оно што се после причало о блокади, све је то истина. Мени је било забрањено да пређем Дрину, па онда прође време, па он нас назове… Милошевић је касније сваки план хтео да прихвати. Ми смо имали велики сукоб када је био Венс-Овенов план. На Ђурђевдан, ујутру у пет сати покојни Милошевић и покојни Ћосић су изашли страшно љути, јер смо одбили Венс-Овенов план. Нисмо одбили, ишло је на референдум – народ је одбио.

Да ли сте Добрицом Ћосићем разговарали лично?

То је био наставак разговора из Атине, који су пратили тај споразум. Они су дошли – он и Милошевић – да би својим ауторитетом убиједили те посланике. Разговарао сам са Ћосићем више пута. И тада, и пре и после. Он је био сигуран да ће бити бомбардовања ако не прихватимо Венс-Овенов план и зато је био у страху.

За њега је важило да је умео да убеди људе. Како није успео са вама?

Ми смо сви њега волели. И покојни Кољевић и Радован и ја. Волели су га сви људи у Републици Српској. Не бих рекао да је био вешт преговарач. За политику је био наиван. Сви поштени људи су помало наивни у политици. Сматрам да је Добрица Ћосић једна велика личност и мислим да је ипак много бољи писац него политичар.

И Радован је, као што знате, писац, па су се они по тој основи дружили и прије. И онда сад објашњава где су положаји наше војске, па шта је наша војска урадила – одбранили смо то, заузели смо то, имамо циљ тај и тај. А Добрица му каже: „Радоване, па ти си песник, ниси ти војсковођа.“ А Радован каже: „Па, ја сам председник Републике“. А Ћосић му одговара: „Па, Радоване, ти не можеш тако говорити“. А обојица су били председници.

И данас мислите да то није требало прихватити?

Апсолутно. Венс-Овенов план је био укидање Републике Српске. Ту нема Републике Српске – има само неких малих регија. Не можете историјску ствар тако стварати. Да ми нисмо тада одбили, ми данас не бисмо седели у Републици Српској. То је највећи историјски догађај у стварању Републике Српске. И они су нама тада рекли: „водите нас у пропаст“. Невероватно је колико је то храбар потез био. Када погледате генезу тих предлога, ми смо на почетку имали право да останемо у Југославији. Онда нам долазе и кажу, замена за Југославију је то што имаћете своју конститутивну јединицу. Ми питамо како ће се звати та јединица, а они кажу: „Зовите је како хоћете: држава, република, шта год хоћете“. Ми смо за Југославију добили Републику Српску. Када смо то добили, одмах смо је прогласили.

А када погледате генезу тих предлога, у једном тренутку је дошао план Контакт групе, који је сличан Дејтонском. Ко је тада Американце који су се тада укључили у причу успео да убеди да је неопходна јединствена територија РС?

Када је био план Контакт групе, тада је улогу одиграо председник Караџић. Он се није слагао с тим. Знате шта су они радили – они направе мапе и свугде ставе своје територије, а нама остану само рестлови. Хтјели су да направе нефункционалну државу – то је био план Контакт групе. Ми то нисмо прихватили. За Дејтонски споразум, била је срећа – увек нам је више територије шкодило. Док смо држали 70 одсто територије: ако хоћете негде да смањите, не можете. Када су нас свели на 46 одсто, парадоксално, било нам је лакше. Онда је њима било теже. Не могу они нешто што су освојили да дају нама, да би одузели нешто што су хтели пре. Узето је Сарајево које је било 30 одсто Босне и Херцеговине пре рата, и данас је. Све смо то изгубили. Ја сам страшно био љут на Милошевића када смо били у Дејтону.

Знате да се у Београду после Дејтона, у време када се „ломило“ у Црној Гори, говорило како Милошевић можда изгуби једног Мома, али да добија другог?

Био сам страшно љут на Милошевића у Дејтону. Тада сам неке ствари неодмерене рекао. Био сам у праву, али бих волео да сам их рекао како ја знам то рећи…

А шта сте му рекли?

Боље да то прећутим. Био сам љут и рекао сам да то што је урадио није право. И када смо седели у авиону, видео сам да је завршен посао и да морам поправити односе јер нам од тога зависи много. Онда сам ја прешао у њихов део авиона – били су ту он и Булатовић, и они су се тако изненадили. Хтео сам да разоговарам око изградње Српског Сарајева, што нам је било важно. Они су то прихватили, и заиста су нам пуно помогли. Онда смо поново успостављали односе. Више није било разлога за размимоилажење мишљења. Када вам неко говори о неком све најгоре или све најбоље, немојте му веровати. Ја знам сигурно да је Милошевић био ауторитет, да су га уважавали сви саговорници у иностранству, да је желео све најбоље за Србију. Ја му нисам нимало замерио што је он желио да скине санкције уз мање жртве, али он је ту олако прихватио неке уступке. Ипак, пуно нам је помогао.

Поменули неколико пута да замерате Милошевићу за Сарајево. А зашто сте се повукли на Пале?

Видите, ми нисмо имали могућност негде да можемо слободно да радимо. Пале су биле саставни део Сарајева. И зато смо ми дошли тамо. Радован и Никола су дошли тамо прије него шта сам ја дошао, а и пре смо имали неке састанке на Палама. Ми смо имали све институције као права држава. Они то нису, нити су могли имати у Сарајеву. Што би ми правили себи проблем да би показали неко јунаштво ако немате функционалне органе државе.

Најавили сте ревизију процеса који је вођен против вас и у ком сте осуђени. Шта се с тим дешава?

Кад сам дошао, ја сам имао један једини примарни циљ, а то је да направим припрему за ревизију моје пресуде. Све документе за ревизију сам припремио док сам био у Енглеској, али ја имам породицу и онда сам хтео да направим једну малу породичну фирму и све време се само тим бавим. Чим то завршим, а надам се да ће то ускоро бити, одмах ћу.

А шта очекујете од преосталих процеса, прије свега пресуде Караџићу и у процесу против Младића?

Једини прави одговор је да не знам. По праву и правди вам могу дати један одговор. На основу искуства данас, то је други одговор. Трећи одговор је: Кад је фајронт, онда можете добити или џаба пиће или флашу у главу. И овде је фајронт у том суду и, пошто је фајронт, онда многи постану савесни. На ту трећу могућност највише рачунам. Рачунам да тада може човјек попити чашу пива и да не добије флашу у главу.

Не можете предвидети све ненормалне ствари које се могу десити. Ја говорим за њих двојицу. Ја сам са председником Караџићем све време био, били смо у најужем руководству и знам да није крив. Ја бих могао, наш народ каже, ставити руку на пећ и рећи да није крив. Никада није заговарао злочин, никад није наредио. И то ће они утврдити. А што се тиче генерала Младића, ја имам два одговора. Ја нисам био у Сребреници, не знам шта се дешавало. Када сам био у Хагу, онда сам шетао с људима који су оптужени за геноцид у Сребреници. Седео сам интимно и причао, да видим како је, интересује ме. Једноставно, сви су рекли, куну се, да то није тачно. Али имате побијене људе. Мислим да је пропуст суда који није утврдио праву истину, него му је битно да заврши посао. Значи, не знам колика је и каква је улога његова тамо. Не могу да кажем. Али оно што знам, генерал Младић је више пута долазио на наше састанке. На сваком том састанку снажно се борио против криминала, против злочина, против свега и никако не могу да га повежем с тим злочином. Али, нажалост, генерал Младић је у далеко тежем положају него што је предсједник Караџић, јер је Сребреница највећи терет који се спочитава данас.

Уколико људи с којим сте ви разговарали – а то су људи који су касније осуђени за геноцид – нису знали, и ако није знао генерал Младић и ако ви нисте имали информацију и нисте знали, као што кажете да нисте, па ко јесте онда јесте знао?

Морам бити искрен – не знам. Толико логике иде у прилог нелогици. Не можете ви сада нешто негирати. Прво, није људски, није коректно, али како се то десило је толико један вео тајне.

Како онда гледате на то шта би било да је неки од ранијих планова прихваћен, и да се није догодила Сребреница?

Ми смо сваки план прихватили, осим плана Контакт групе. Овен-Столтенберг, Кутиљеров, Унија три републике… Сваки смо прихватили, али нисмо прихватили кад год су они хтели да пониште почетне принципе које смо успоставили. Најбољи план је био план Овен-Столтенберг. То је план по којем смо имали отприлике 53 одсто територије, дио Сарајева, излаз на море. То је било на броду, на Јадранском мору смо договорили план, усвојили га – и муслимани и Хрвати. Али када је дошао Алија Изетбеговић у Босну, то је пало на сједници Скупштине. Тачно је – да је то прихваћено, било би далеко мање жртава, не би било ни Сребренице. Сребреница је тада припадала Федерацији, била је енклава. Свакако да би била мања штета.

А ако је Милошевићу уочи рата нуђена Југославија као конфедерација и брз улазак у Европску унију, да ли да бисте мењали данашње стање за то да, рецимо, све ове земље Југославије живе као Чешка или Словачка, иако би биле границе како је замислио Бадинтер?

Прво, то је била подвала. Конфедерација је била прва степеница у разбијању Југославије. Проблем су, нажалост, наше разуђености, наших етничких простора. Због тог етничког чишћења, које се десило у Хрватској, ми смо сад консолидовани или „консолидовани“, јер нажалост, на један вулгаран и несрећан начин, а кад имате разуђену основу, онда вам је тешко оставити сада 500.000 људи у Хрватској, која је већ прогласила да ту немају Срби никаква права, да су нижеразредни народ. Да ли бисте сад на нешто пристали на шта нисте пристали прије? Тада нисте могли. Сада бисте, али вам је нуђено у оно вријеме када нисте могли. Ми смо могли 1990, ’91. заправо, ’92. године, ми смо могли направити државу Босну и Херцеговину, која је била далеко, далеко повољнија за муслимане него што је ова. Били бисмо сви скупа, не би било граница, не би било ничега и све би то било у реду. Имали бисмо Вијеће народа и били задовољни. А ви сад, кад се пропусти та шанса и почне рат и људи се побију, а онда имате своју територију, па прогласите Републику, па остало, и онда сад неко каже ’93. године: е, сад то ништа не важи, хајде, врати се на оно с чим били задовољни, Па, јесам тада задовољан, сада не могу јер је друга подјела карата. Ја знам само једно. Објективно, да нам је неко нудио, да је неко дао ’92. године много мање него ово што сад имамо и поред овог што су узели, ми бисмо то прихватили. Додуше, прихватили бисмо без рата. Зашто бисмо сад прихватили да немамо свог предсједника Републике, да немамо Скупштину? У прољеће се сија, на јесен жање.

Колико пратите политичку ситуацију у Србији?

Онако.

Како вам се чини премијер Вучић?

Могу вам рећи да ме изненађује одакле онолика његова популарност. Незахвално је говорити о нашим политичарима, а не о вашим. Мислим да је узео велико бреме и нисам баш сигуран да ће успјети оно што је наумио. Чудан смо ми народ. Ово сад све ови што га дижу у небеса, један дан ће окренути ћурак.

Како тумачите промене у његовој политици?

Ја не волим кад неко мења политичко опредељење. Модификовати можете, мало дотерати, али не потпуно. Мени је то страно. Можда је то продуктивно, то је рационално. И један и други – и председник Николић и он су били баш, да кажем, у првим редовима Српске радикалне странке. Сад су се потпуно определили другачије. Некако ми је то помало неспојиво.

А да ли вам се више свиђају сада или они стари Вучић и Николић?

Пошто сам ја мало радикалнији, мени се више свиђају онакви какви су били. Ја не подржавам радикале превише. Знате, има ту много екстремизма, излажење из сале и сличног. Ја сам упознао Шешеља и његову интелектуалност. И да је он сад, рецимо, рационалнији, кад би био неких других особина, био би савршен. Није савршен. Не волим те ствари. Али, национално опредељење, без шовинизма, сматрам да је то патриотизам. Патриотизам је нешто што је свето.

Јесте се често виђали са Шешељом у Хагу?

Нисмо често, али јесмо доста.

Да ли се сећате његове реакције када му се поцепала странка?

Потпуно ми је то избледело. Али, знам да му није било драго. Осећао се као да му део тела, рецимо, неко откида. Све што ово сада на њих галами, он то говори јер је увређен. Он жали што је то тако. Осећа се да је издат.

Питамо вас то јер, када су били локални избори у РС, а након што је СНС освојила власт у Србији, онда је Младен Босић, председник ваше странке СДС рекао: „Надамо се да ће овај талас промена почети да дува и преко Дрине“. Шта мислите о томе? Да ли видите ту неке сличности?

Наши политичари користе политичаре из Србије ради својих поена. Никад није било тог утицаја да када се нешто појави у Србији, да се то аутоматски пресади овде. Напротив. Тако је и председник Милошевић мислио.

Разговарали Андреа Вуковић и Вељко Миладиновић
Извор: Недељник