• Овогодишња 67. светковина у част књиге на Београдском сајму обиљежена је и појавом најновијег издања новосадског „Прометеја“ и Завичајног удружења „Огњиште“ из Пребиловаца које је приредио Ацо Драгићевић, а којим се, заједничким прегнућем педесетак аутора, тек донекле намирује неизмирени дуг потоњих покољења узраслих и стасалих у овом најстрадалнијем српском селу

Аманет завичају је свака лијепа, умна и искрена, људски топла ријеч која му се узврати као залог очувању његовом, за будућа времена и нове нараштаје у њему упркос свим оноликим, немалим и мучним искушењима оних који су одлучили да овде наставе живот по сваку цијену.

Пред нама је у садржајном, графичком и ликовном обличју веома лијепа и значајна књига.

Насловљена је као „Зборник радова о Пребиловцима“, али по свему превазилази скученост овакве одреднице. Јер, Ацо Драгичевић – не само као марљиви сакупљач и приређивач, него и онај који је у две минуле деценије као подстицајни добри дух, учтиво, а упорно нагонио остале приложнике да се огласе на порталу „Пребиловци – село на интернету“ – уз остале књижевне и поетске прилоге, саденуо је њихове текстове који сад попримају непролазну вриједност.

Књига се може сматрати и својеврсном монографијом, али се као део националног културно-историјског и научног наслеђа и, као незаобилазан извор података за изучавање материјалне и духовне културе овог кршевитог херцеговачког краја, неспорно може сврстати у завичајну књижевност.

А по томе што служи неговању и обнављању обичаја и традиционалних вриједности спада и у ред оних које су намјењене очувању културе сјећања и, истовремено, потирању некултуре заборава.
Међутим, рекао бих да је то, на неки начин, и до сада још неисписана хроника села, јер неки од текстова залазе у давнашњу прошлост – од помињања имена Пребиловци и старевине породица у њему – па до онога што се збивало у том несрећом обиљеженом минулом вијеку када су његови житељи бестијално мучени и двапут уморени, а село два пута паљено, рушено и расељавано.

Али и као непорециво свједочанство како су преостали Пребиловчани у себи увјек смогли епске снаге да се зановљањем живота уздигну изнад своје погубне судбине и обнове згасла породична огњишта.
Отуда у њој и одбљесци који наговјештајима освјетљавају, ма колико тегобну, будућност Пребиловаца и то ми даје за право да књигу могу назвати не само помеником и споменаром, него и молитвеником за његов опстанак.

Мало ко од потомака недокланих и само милошћу Божјом претеклих Пребиловчана данас има сачињен породични родослов, али зато, на стенама Храма Васкресења Христовог, сви они имају, за сва времена, у дугим нанизаним двостубачним колонама црних слова исписан заједнички братственички жртвослов.

И у светачким библијским ликовима осликаних фресака оживотворене своје пређе. Когод да се у њих мало боље загледа, као у одразу над умиреном водом каквог непресушног врела, може препознати неког од својих ближњих и на кога од њих лицем и обличјем подсећа.

Тешко да је ико, макар овамо пришао – са ове или оне стране – могао остати без уздаха из нестиснута срца суочивши се са овом „божјом башчом“ невино пострадалих у кобном часу када су крвници порекли и издали своју вјеру и непојамним злочинством, испод сваке људскости, унизили своју нацију.

А сви који су дошли – одовуд или одонуд – или отишли каменитом џадом – уз или низ Краварицу – понели су ове призоре трајно у својој души.

Неки су та сазнања и виђења преточили и сплели у најлепше стихове, приче, записе и надопунили штура дознања историчара оставивши их као завјештање да нам неби и надаље скраћивали памћење и крали прошлост.

Ми смо од малена расли живећи са њима и упамтили ту њихову причу.

А оно што су негдашњи изгнаници из историје прешутјели нама остаће вјечна неиспричана тајна, али и опомена.

Све што је до најситнијег словцета исписано у књизи одавно је почивало у нама. Као и сва – послије шурманачког затирања – накнадно посијана неосвеничка доброта која се заметнула и искласала ријечју, претрајавајући у сјећањима и незабораву на најдубљу, непреболну рану, најдуже памћење, најживље успомене на најмилији прах костију пређа наших, неби ли се вратили себи и још једном кренули испочетка.

То је било размеђе и раздјелница са којег је највише порасла душа наша.

Ријечи које смо им до сада остали дужни, напокон, су записане и оне су сада потребније нама и нашој савјести него ли њима.

Увјерен сам да ће у домовима нашим књига „Испод сиве друге боје жибе“ наћи своје заслужено мјесто одмах испод славске иконе, а како је тек започета, да ће наша дјеца и дјеца наше дјеце – с благословом Божјим – дописати недостајућа поглавља ове књиге незаборава.

Младен А. Булут
– ријеч на промоцији књиге Аце Драгићевића „Испод сиве друге боје живе“, Београд, 25.октобар 2024.