• Поводом недавног упокојења двоје потпуно различитих људских бића, различитих и животом и радом, које сам упознао, познавао… пожелио сам да тим поводом провучем коју реченицу. Јер била ми је част сусрести их, упознати… 

***

Осамнаестог августа ове, 2022. године, упокојила се игуманија Макарија, старјешина манастира Соколица. Манастира који се угнијездио изнад Звечана, на Косову и Метохији. Њено свјетовно име је Милица Обрадовић. Рођена је 1940. године у Сталаћу. У Београду је дипломирала на Природно-математичком факултету, одсјек хемије, а докторирала у Љубљани. Цијелу деценију била је предавач на Београдском универзитету. Поставши православни вјерник, у Солуну је завршила Теолошки факултет и докторирала теологију. Говорила је седам језика. Једна је од најпознатијих игуманија Српске православне цркве.

Е сад, након ових кратких биографских података, који би у дужем тексту проговорили о тешком дјетињству, о одрастању без оца (стријељали га партизани), читалац може поставити питање: какве везе има маленкост овог аутора с манастиром Соколица и игуманијом Макаријом?

ФОТО: Светигора

Већ сам неколико пута написао нешто о томе како су живот и радни вијек и  сељанчету са Баније доносили и односили много тога: и лијепог и ружног. Међу оно што је лијепо јесу и посјете манастиру Соколица. Наиме, са колегом Светозарем Данчуом, из редакције листа Беопетрол, а радили смо у истоименом предузећу, обилазили смо, крајем љета 1997. године, објекте Пословне јединице предузећа у Приштини, односно објекте широм Косова и Метохије. Тада су нам домаћини били наши већ драги пријатељи Снежана Божић, Рато Ковачевић и Драган Гулан. Будући да смо Свето и ја, поред бензинских пумпи и стоваришта, настојали да обиђемо и поједине историјске, природне и друге знаменитости краја у који смо одлазили, а већ смо обишли Пећку патријаршију, Високе Дечане, Богородицу Љевишку у Призрену и друге, наши домаћини нам рекоше да ће нас повести и до манастира Соколице. Чуо јесам и знао сам за њега из једне од књига о средњовјековним манастирима Србије Слободана Милеуснића (1947–2005), запосленог у Патријаршији (у Музеју) Српске православне цркве. Али ништа више од тога. И још нам наши домаћини рекоше да ћемо упознати игуманију Макарију, једну изузетну особу.

А до Соколице, записао сам у нашем листу, „прође се Косовска Митровица, и из долине Ибра, насупрот Звечану, макадамски пут води у брда. Пут је прошириван и уређиван не тако давно. И после неколико километара вожње стиже се до подножја брда Соколице, по ком је манастир добио име. Около камен, шкрто растиње, дубоке долине и усеци, небо изнад камена, а поглед се отвара у даљину севера и истока…“

Манастир је вјероватно подигнут у 14. или 15. веку, као задужбина неког српског властелина. Али се о његовој раној прошлости мало зна. У вријеме наше посјете посједовао је три конака, а у средини је црква Покрова Пресвете Богородице. Од 1913. до до 1919. гонине у манастиру је радила основна школа.

ФОТО: Светигора

Тада сам записао како у близини те светиње није било више ни једне српске куће. Посљедне српске породице отишле су са овог подручја 1967. године. Од 1956. године Соколица је женски манастир…

Манастирску иконо-писачку школу основала је мати Макарија, која, уз монахињу Антонину, и ради иконе. А радиле су их искључиво по наруџби. И из иностранства су их наручивали.

Међутим, игуманија Макарија морала је, уочи нашег доласка, хитно да оде на неки од службених састанака… Наравно да нам је било жао. Али, шта да се ради.

А онда, након што смо манастиру послали неколико наших листова с објављеним прилогом, јавља ми се игуманија. Захваљује и извињава се што је морала да оде. С надом да ће бити прилике…

И заиста, радим на документарном филму о нашем предузећу. Пишем синопсис, сценариј, „књигу снимања“. И у улози вође снимања путујемо по Србији: Мирослав Јокић, режисер, Светислав Вучковић, сниматељ, и још неко из њихове екипе, али… У просторијама „Застава-филма“, некад значајном југословенском армијском филмском предузећу, пишем текст који је читао легендарни радио и телевизијски спикер и водитељ Веселин Вуковић.

Али прије него што смо кренули на своје сниматељске путешествије, јављам се по Србији онима са којима треба да се договорим… И, наравно, зовем игуманију Макарију… Нема проблема. С радошћу. Само дођите, говори мати Макарија.

Комби се лако попео. Дочекује нас игуманија. Предајем оно што смо понијели. Екипа вриједно ради… Игуманија и ја причамо као да се већ дуго познајемо. Показује ми руком на брда по којима нема више нигдје ништа српско. Али она се не да. Њено животно дјело, манастир Соколица, у коме је више од тридесет година (а ово пишем сада) служила и Богу и српском народу, и даље живи ту гдје је, наглашава, Божјом вољом и рођен.

Након тога још смо се једном чули. Па кад је неким послом дошла у Беопетролову службу маркетинга, код директорке Славке Калезић, зове ме Славка и каже да дођем: Стигла је игуманија Макарија и жели да те види.

Желим да те и видим и чујем, рекла је чим сам ушао.

Па сам сјео и слушао игуманију Макарију Соколичку. А као да је сунцем до злата усјајено небо говорило.

Сахрањена је у манастиру Соколици, у присуству њених најближих.

Фото: Светигора

***

Мислим да је била седамдесета година 20. вијека. Кажем, мислим… Али се сјећам прољећа. Уз климатско – и „хрватског прољећа“. Србима не баш лијепог прољећа: нека посебна напетост осјећала се у ваздуху међунационалних односа… Та неће, ваљда…

Сједим тог прољећа код Ђорђа Ђурића (1929–1991). А прољећа претходне године почео сам да радим у сисачкој Жељезари. Сједим неким послом код Ђорђа, тада директора и главног и одговорног уредника сисачке Новинско-издаваче установе Јединство. А Ђорђе, аутор већ више књига поезије, прозе (о страшним мученичким данима у староградишком логору написао је роман Пакао поред ријеке), новинар, публициста, био је 1968. године један од покретача и главни и одговорни уредник Курира, тада већ популарних новина за ученике основних школа Сисачко-банијске регије.

Ђорђе је као логораш (са мајком и братом) провео Други свјетски рат у хрватском логору Стара Градишка и у њемачким логорима на сјеверу од фашиста поробљене Европе.

Сједим код Ђорђа, а у канцеларију улази млад, једноставан и драг човјек. Устајем. Ђорђе нас упознаје. И с неколико одабраних реченица посебно представља свога госта.

Фотографија преузета са ФБ странице Манастир Јасеновац

А гост је Бранко Тепић. То је онај дјечак с бесмртне и вјечно оптужујуће фотографије „Мајка Кнежопољка“ Жоржа Скригина. Фотографије, снимљене 1944. године, у Поткозарју, у вријеме непријатељске офанзиве на српски народ Козаре. Бранка носи мајка Милица у носиљци на леђима, а сестру Драгицу држи за руку. Оца Бранковог – Бранка, партизана, већ на почетку рата ухватили су Нијемци, са још четворицом, и објесили их у центру Босанске Дубице.

Најприје сам, чувши ко је гост, заћутао. И ћутао неко вријеме. А онда сам рекао да знам за ту фотографију. И рекао да сам био и у Кнежици и у његовом родном Комленцу.

А онда сам само слушао шта њих двојица причају. Они су то живјели, преживјели и имају о чему.

Бранко Тепић рођен је 1942. године у Комленцу код Босанске Дубице. Завршио је Педагошку академију у Петрињи. Као наставник радио је у Малој Градуси, општина Суња, и у петрињском „Гавриловићу“. Преминуо је 22. новембра ове, 2022. године. Сахрањен у Малој Паукови, такође општина Суња, селу своје супруге, у коме је као пензионер и живио.

Још сам га два или три пута срео. Са својим очима на Скригиновој фотографији. Уз јасне звуке стихова из поеме „Стојанка мајка Кнежопољка“ Скендера Куленовића:

Тресак и рсак земљу премећу
па сијевци, сејо, небом прелијећу
од оне стране откуд сунце излази…