• „Усташе нам 1941. године нису дирали гробове, али 1992. су Србима у Пребиловцима, онима који су преживели Други светски рат, уништаване гробнице и спаљиване кости. Гробнице моје породице су такође отваране. Био сам срећан када сам видео да њихове кости нису уништене. Оцу је био само поклопац отворен, кад сам дошао 1999. тамо, кости стричева су биле разбацане, стрину нисам могао ни да нађем. Постоје фотографије које сведоче да се то дешавало“, објашњава Миленко Јахура из Српског националног друштва „Пребиловци“ у „Српском св(иј)ету“ на Националној ИН4С телевизији.

Јахура је у емисији изнио потресне чињенице и детаље о овом селу у Херцеговини, а његово интересовање је нарочито јер му је мајка једна од ријетких преживјелих Пребиловчана, чију судбину такође помиње, а објашњава и откуд та мржња уочи Другог свјетског рата:

„Мржња је због верске поделе, јер је то исти народ, о томе сведочи језик који користе, а Хрвати са овог подручја су славили и крну славу све до 1938. године“.

Миленко Јахура, који је посветио године свог живота истраживању ових страшних злочина, сликовито описује нека од њих, прича о томе како је вршено ситематско уништење, почевши од интелектуалаца, њихова стравична мучења, учешће муслимана у покољима и подсјећа нас да су први злочини усташа почињени на просторима Невесиња, Гацка, Требиња, Чапљине, а посебно издваја јаме на Коритима, на самој граници према Црној Гори, гдје је страдало на најсвирепији начин преко 200 људи.

„Католичке публикације говоре о томе да су Срби планирали геноцид над Хрватима, али да су Хрвати то предухитрили, и данас су хрватски војници са усташким „У“ на капи сви представљени као страдалници и мученици“, објашњава нам пропаганду у црквеним редовима која ствара расположење међу Хрватима да се усташство уздигне, и тврди да је у Другом свјетском рату то био злочин народа према народу.

„У Пребиловцима је живело око 1000 становника, а преживело је 172, од чега 156 мушкараца и 16 особа женског пола, међу којима врло мало деце. Ми смо имали проблем да вршимо истраживања, јер је тамо где је јама проглашено виђење Госпе“, објашњава неке од проблема у емисији гост Гордане Јанићијевић са којима су се суочавали приликом истраживања многобројних јама у подручју Међугорја.

„Пребиловци су најстрадалније село у Европи, четврто у свету. Данашњим Србима то мало значи. У Меморијалном центру постоји само црква. Пребиловчани су ослобађали околна села, када су се сабрали, и то им није заборављено ни данас. Дон Илија Томас је један од свештеника који је предводио усташе, и када се кренуло у ослобађање околних села, он није успео да побегне услед повреде и на њега се обрушио народни гнев, буквално је линчован. Данас га представљају као мученика и стварају његов култ, иза наше цркве у Чапљини улица носи његово име. Како је било тада, тако и данас, само другим средствима се наставља борба против Пребиловчана“, каже Миленко Јахура, појашњавајући надаље и са каквим се ћутањем, сакривањем и затирањем суочавају они који желе да открију шта се дешавало.

Бетонирање јама у доба комуниста, и минирање цркве у Пребиловцима у чијој крипти су биле мошти страдалих Срба у Другом свјетском рату противтенковским минама је поновљен злочин. Сравњено земљиште и направљен отпад на том мјесту, јама у коју се данас излива канализација из највећег трговинског ланца у Босни и Херцеговини, књига свједочења Јанка Бобетка у којој постоје докази да је државни и војни врх Републике Хрватске био умијешан у дешавања у Пребиловцима – све су то докази, како каже овај правник по струци , да се докаже тежак злочин геноцида који сакривањем и потирањем имена српског се дефинитивно десио и наставља до данас.

У околним јамама је страдало, тврди Миленко Јахура, 55 – 60% српског становништва, преко 2000 људи који су живјели у овом подручју.

„Нека раде шта хоће, ако хоће да прогласе Степинца за свеца, што бисмо се ми у то мешали? У једну руку се локални свештеници ( римокатолички) часније понашају од ватиканских и бискупских свештеника. Они су већ поделили Степинчеве кости као мошти по црквама у Хрватској. Ми треба прво да упознамо српске државе са обе стране Дрине са свим тим, а ако оне нису заинтересоване, како ћемо питати свет и шта тражитити од међунардне заједнице? Суза наша нема родитеља, ми ни данас немамо коме да се обратимо“, објашњава гост Српско св(иј)ета и апелује на људе да се више интересују, јер је скрнављење, непомињање, сакривање и немар, насилно узимање земљишта и мијењање назива дио геноцида који траје.

„Пребиловци, село на злу гласу,
сад по њему дивље свиње пасу,
од храсна па до Стоца,
све спаљено, не оста ни коца“

Стихови из књиге Јанка Бобетка, који свједоче о намјери усташа и неоусташа да се потре и свако сјећање на Пребиловце.

Милијана Ераковић / ИН4С