• Усташе у Чапљини доживљавају и свој први пораз, у једној од ретких успешних операција југословенске војске у Априлском рату.

Чапљина. Зграда општине, данас Града Чапљине. У НДХ среско поглаварство(Чапљина је била среска испостава у Столачком срезу). Уз њу је био Срески затвор, а иза соколана, мјеста затварања односно мучења Срба.

Она је овде била далеко од фронтова и борбеног додира са страним агресором. Али, суочила се са отвореном издајом хрватског фактора у војсци и становништву. Дефетистичке харанге, дезертерство, саботаже, диверзије и друго из арсенала подмукле борбе, прелазе у оружане нападе из заседа и отворену побуну и преузимање власти за рачун освајача, још док су његове трупе биле удаљене стотинама километара. У тој борби против Југославије, Хрвати у почетку поступају под фирмом Мачекове“сељачке заштите“, паравојне организације, која се преко ноћи претапа у усташки покрет.

После преврата у Чапљини, одред југословенске војске, у чијем су саставу били и питомци подофицирске школе из Билеће, пребацује се 13. Априлавозом до Габеле и врши противнапад у циљу ослобађања Чапљине и деблокаде виталних саобраћајних комуникација. Борбе су трајале два дана уз велике жртве на обе стране. Хрвати су поражени и одбачени према Љубушком, а југословенска војска је у ушла у Чапљину 14. априла увече. У уличним борбама, било је и неколико случајних, цивилних жртава. Колона војске нападнута је и у Дубравама, из заседе великог броја хрватских побуњеника, од којих су двојица погинула пошто су војници одговорили на ватру. Хрватска оружана побуна избила је и у Метковићу. На њеном челу био је католички поп дон Владо Билобрк. Нападнута је жандармеријска станица. Њен командир,часни поручник Карабег, муслиман из Мостара, извршио је самобиство, не желећи да се преда. Хрвати су заробљеног жандарма,Србина Симу Чалију, мучили, убили и потом мртвог обесили. То је прва српска жртва хрватског геноцида у овом подручју.У Метковићу Хрвати већ 15. априла хапсе и затварају Србе из тог места.

Мјесто гдје је била „Соколана“

Хрвати су изазвали сукобе, а оружаном побуном и злочинима погазили су важећи кривични закон.Тиме на њих пада сва одговорностза жртве на обе стране. Међутим, хрватска пропаганда, у коју се укључио имостарски бискуп Алојзије Мишић, одмах је оптужила војску и Србе „за напад на цивиле и злочине над Хрватима у Чапљини“, представљајући погинуле побуњенике као недужне грађане. Војска се повукла из Чапљине у ноћи 16/17. априла. Сутрадан су у Чапљину ушле јединице италијанске окупаторске војске и одмах продужиле пут према Метковићу, Стоцу и Мостару.У времену од повлачења југословенске војске до уласка Италијана, у град су поново ушле претходно разбијене наоружане хрватске банде. Проваљивали су у српске куће и радње, палили и пљачкали. Секирама су убили две српске жене. Почела су и затварања и пребијања Срба, без било каквог повода са њихове стране. Тако је, првог дана власти у Чапљини, хрватска држава показала своју крваву и злочиначку природу.

Насиље је убрзо прекинуто новим доласком Италијана, који су се задржали ту до до краја маја 1941. По Римским уговорима, закљученим са НДХ 18. маја 1941, Италијани су преузели обавезу да се повуку из II окупационе зоне и да власт предају Хрватима. До повлачења Италијана, живот за Србе је на овом подручју био сношљив. Чак су у Чапљини. 29. маја, прославили Спасовдан, славу цркве, уз песму момака у порти. Хрвати, чекајући да Италијани оду, нису губили време у припреми геноцида,већ су помно све пратили. Зато ће они који су започињали песму, као Спасо Шијак из Клепаца,бити међу првим жртвама покоља. Спасина ћерка Сена, посмрчe, рођена 1941, написала је потресне стихове на споменику оцу-мученику, чије је тело са хиљадама других однела хладна Неретва:
„Спасовдан памти твоју посљедну пјесму, / А ја ни лика ни гроба, / Само бол што са овим каменом дијелим.“

Зграда усташког логора Чапљина

У Чапљини се по окупацији формира усташки апарат. На челу усташког стожера за Херцеговину био је адвокат Павао Цанки, каснији хрватски министар правосуђа и богоштовља. Усташки повереник за столачки срез (по неким изворима и за целу Херцеговину!) био је дон Илија Томас. За саму Чапљину, која је била среска испостава, а у НДХ срез, повереник је био трговац Перо Јукић- Геринг. Саму предају власти усташама спровео је поп Томас, први по рангу усташа у Чапљини. То је учинио наредбом Ивану Драгићу, општинском бележнику, да: „у име поглавника и усташког покрета, по наређењу Дра Цанкија, шефа усташког стожера, сву власт предате Пери Јукићу!“ Поред Томаса и Јукића, чланови Усташког стана били су и фра Тугомир Солдо, Мирко Ловрић, Марко Јелчић, Марко Видић, Ахмет Капетановић, Дане Вего- Гвардијан, Јанко Вего, Берислав Павић, Никола Грепо, Иван Ребац- Апел, Јуре Мрчић, Ешреф Зухрић, Миле Остојић, Славко Сушак и други.

Први усташки логорник био је Фрањо Вего, студент права. Заменици логорника били су Нико Филиповић, који је био и таборник и Ахмет Капетановић. Касније су логорници били Рудо Врдољак, Ахмет Капетановић, Вид Џајић и Мартин Пркачин. У свим општинама формирани су усташки табори, а у селима усташки ројеви. Усташка организација није формирана само у Пребиловцима, великом и пространом српском селу са преко хиљаду становника, у коме су живеле само три муслиманске породице са око тридесет чељади. Усташки сарадници, преко којих су усташе добијале информације о Пребиловчанима, били су сеоски муктар Мурат Шоше и његови синови- усташе: Халил, Ахмет, Рамо, Мујо и Мехо.

Дио “ Дуванске станице“ у Домановићима. Мјесто затварања, мучења и убијања Срба

У Чапљини је постојао и тајни саветодавни одбор, који је на седницама решавао о судбини, односно истребљењу Срба. У њему су били Перо Јукић, дон Илија Томас,Мирко Ловрић, Берислав Павић, Фрањо Вего, Дане Вего, Јанко Вего, Иво Габрић и други. Главну реч водили Јукић и Томас.
Усташки повереник за Столац био је Фрањо Смоле. У усташком одбору били су Омербег Ризванбеговић, католички поп дон Марко Зовко, Илија Рагуж, Станко Рагуж, Божо Пуљић, Станко Обрадовић, таборник и председник општине Аладинићи Мартин Маслаћ, Петар Марић, Хамид Хрле, Виде Паламета, Миховил Секо и други. Логорник је био Марко Ћорић. У општинама формирани су усташки табори, а у селима усташки ројеви. Одушевљење за НДХ и спремност за злочине над Србима била је општа и иста као у Чапљини. Ипак, може се рећи да је најјача злочиначка организација била у селу Прењ. Њу је предводио Нико Јеринић.

Миленко Јахура