• Ја сам Милан Недић, армијски ђенерал. Овако звуче прве ријечи генерала М. Недића у позоришној представи „Ђенерал Милан Недић“, редитеља Јовице Павића у којој главну улогу игра, сада покојни, Данило Стојковић – Бата (генерал Милан Недић), писца Синише Ковачевића.

Радња представе одвија се од 1941. до 1946. године, то јест, приказује живот и дјело већ поменутог од времена одлуке да Њемачка влада постави марионетску владу у Србији, па до смрти њеног предсједника.

У овом позоришном комаду, како закључујем, примјетно је пристрасно гледиште на његов живот и дјело. Он се у овој предстви представља као човјек који се једва прихватио функције под уцјеном, између осталог, да ће Србија бити распарчана у неколико дијелова. Да ли је то стварно Њемачки Рајх желио? Да ли је Хитлер могао наћи друго стакло у мозаику, за успостављање своје политике и тежњи у Србије? Да ли је учесник првог свјетског рата на страни побјединка заиста могао бити једина фигура од свих генерала да управљају Србијом?

Да ли је овом предаку устаника Карађорђевих, било довољно погледати у своју личну борбу у првом свјетском рату, традицију, историју, и одустати од намјере да га прогласе издајником и стварном марионетом од стране постратовске ( мисли се на други свјетски рат) историје под окриљем КПЈ (Комунисичке партије Југославије) и њеног главнокомандујућег, будућег, маршала Јосипа Броза – Тита.

Свакако, партизани и НОБ, имају разлог да буду мрзитељи његовог дјела, ако погледамо чланке у новинама из доба његовог предсједништва министарским савјетом. Један таква порука из новина „Српско село“ (11. март 1944), гласи: „Сви заједно, сви братски, сви у једно коло! Јаки смо кад смо сви заједно! Сви у фронт један, у српски фронт, у свету борбу противу неког Јосипа Броза Тита, противу свих оних који се иза његових леђа крију и гађају Српство из комунистичке бусије! Браћо, сви ударимо на Тита…“

Са друге стране, не сви четници, за један дио јавности Југословенска војска у Отаџбини, могли би стати у одбрану генерала Милана Недића ако се изведе закључак из његове уредбе о снабдијевању оружјем и муницијом куцане у Службеним новинама од октобра, 1942. године. Међутим, постоје и сазнања да су се генерали Михајловић и Недић састали пред готово видљиви крах Хитлера и Нациста, те да је Михајловић одбио да Недић своју Српску државну стражу стави под управу Михајловићу и да се створи антикомунистичка армија.

Између осталог генерал Милан Недић у својој визији о Србији (Нова Србија – као дио новог Европског, свјетског поретка) казао је на Божић, 1944. године: Ми данас нећемо и не можемо желети никакву Југославију са шест покрајина, какву хоће и за коју се бори несрбин Јосиф Броз Тито, већ хоћемо и борићемо се за живу, светосавску Србију, Србију национално чисту, без Хрвата Јосипа Броза, без Јеврејина Моше Пијада, без покрштеног чивутина Ивана Рибара-Фишера и познатог џелата српског живља Сулејмана Филиповића.

Може ли оваква личност бити у мислима са Светосављем?

Ако се погледа да се у Недићевој Србији налазило око 420, 000 избјеглица, не само Срба, онда би се заиста могло рећи да је здушно радио на помагању истих, пустивши их под своју управу. Међутим Недића је од стране владе у егзилу био оспораван, и приказиван као квинслинг, исто као и од стране партизана, изгледа не случајну. Изгледа да је свој лични образ ђенерал Недић згазио када је одлучио да стане на чело Нацистичке Србије како би спасио Србе од крвопролића, што је у већ поменутој представи вјерно приказано као и поступци УДБЕ са неистомишљеницима.

Ипак, са разлогом га неки зову „Српска мајка“, а неки „Српска маћеха“.

Аутор: Никола Анђелић
Узвор: Слободна Херцеговина