У Руском дому у Београду, 11. октобра, пред 280 посетилаца представљена књига Сретена Јаковљевића
Промотери књиге, слева надесно: Бошко Вујачић, Јадранка Милошевић, Сретен Јаковљевић, Матија Бећковић, Мило Ломпар и Рајко Сарић
Тако је наш академик и песник Матија Бећковић, завршио своју беседу на представљању књиге СКРИВЕНА ИСТОРИЈА о страдању Срба на простору НДХ 1941 – 1945Сретена Јаковљевића. Поред академика Бећковића о књизи су говорили: проф. др Мило Ломпар, историчар књижевности, Рајко Сарић, професор историје, Зоран Пологош, председник Удружења Коњичана Републике Српске Требиње. Промоцију је увеличао наш познати гуслар и песник Бошко Вујачић, као и изврсна водитељка професорка Јадранка Милошевић, доктор филолошких наука.
Свечана сала Руског дома
Амбијент ретко виђен. Дворана дупке пуна, доста младих људи и жена, познатих личности из јавног живота, међу њима и бивши председник Савезне Републике Југославије и премијер Србије др Војислав Коштуница, као и прота Милован Глоговац, отац славног и почившег глумца Небојше Глоговца. Прота Милован је пре тридесет година присуствовао промоцији прве ауторове књиге ОТРГНУТИ ОД ЗАБОРАВА. Поред бројних гостију промоцији су присуствовали председници и представници завичајних удружења: Дурмитораца, Мостараца, Билећана. Љубињаца, Невесињаца. Требињаца…
Као што обичаји и традиција налажу, добродошлицу у овај дом културе, Руски дом, пожелео је његов домаћин Георгије Енгелхарт.
Домаћин поздравља посетиоце
Бошко Вујачић, стиховима из Горског вијенца отворио је свечани скуп
Представљању књиге, како је раније најављено, из здравствених разлога није присуствовала проф. др Мирјана Зорић, историчар, рецензент; предавала је Војну историју на Војној академији у Београду. Аутор је три монографије из војне историје, више од 40 радова објављених у научним часописима и зборницима радова са научних скупова. Тим поводом је послала поруку.
,,Позрављам све учесника скупа – данашње промоције књиге СКРИВЕНА ИСТОРИЈА. Имала сам јаку жељу да учествујем у представљању ове књиге али због здравстевнених разлога нисам у могућности. Због тога ми је јако жао што нећу учествовати у промоцији ове вредне књиге. Нека вам је срећан и успешан рад“. Водитељка програма Јадранка Милошевић прочитала је рецензију књиге професорке Зорић
Др Јадранка Милошевић
Бројни посетиоци
Укратко, беседе промотера
МАТИЈА БЕЋКОВИЋ: ,,КЊИГА ЈЕ ЈЕДНА ВЕЛИКА ЗАДУЖБИНА“
,,Поштовани скупе,
Ја сам дошао да се придружим представљању ове значајне књиге, чије сам настајање пратио од самог почетка. Ретко да има неке земља, у којој се тако историје пишу од појединаца, о свом трошку, док оне институције и катедре, које би требало тиме да се баве још се нису тих истина сетиле.
Давно је то било када ми је Сретен Јаковљевић, почео причати о тим свим прећутаним истинама. Почео је био о бици на Неретви. Ја сам већ знао, а снимао се и онај филм који је коштао милијарде динара да је истина сасвим нешто друго. Наиме, сам Милован Ђилас ми је испричао како је он, кад је дошао у Москву 1944. године као први представник нове комунистичке власти, био тамо замољен да напише неки чланак о народноослободилачкој борби, па су му Руси сугерисали да би било добро да наведе неки пример неке војне вештине, некога војничкога подвига, неке досетке, која би била вредна памћења. И он, не знајући шта би друго, сетио се да рушење моста на Неретви прогласи тим ингениозним (генијаним) изумом, а и сам је знао да је то била велика грешка. Да је срушен мост, па тек пошто је срушен, сетили су се да треба некуд да пређу. Међутим, од тада је та његова досетка постала чињеница историјска и другчије се није могло говорити.
Матија Бећковић
Таквих прича и таквих догађаја у овој књизи има безброј. И право је чудо како је та лажна историја октроисана и како се до дан-данс у нашој јавности другачије и не говори. А да говоримо баш у Руском дому и ту има нешто симболично и довољно речито. Можда би баш из Руског дома могла да почне та нека ревизија и некаква права наша историја. Јер, истина хоће да изађе на видело, јер нема никаквог начина и силе која би могла да је избрише из сећања нашег народа. Који још увек није испричао истину о Другом светском рату….
Оно што је била судбина генерала Михаиловића, то је био онај тренутак када се запад одрекао српског народа. И то траје до данашњег дана. Овакве књиге, као што је о свом трошку сам, излажући се толиким ризицима, храбро, исписао Сретен Јаковљевић, оне су тако једна велика задужбина. И баш је и занимљиво да у Републици Српској, тамо настају такве књиге, док рецимо у Црној Гори, тамо је лаж још увек обавезан предмет у школи. Хвала вам што сте ме слушали.“.
РАЈКО САРИЋ – ИМАО САМ ЧАСТ ДА БУДЕМ РЕЦЕНЗЕНТ ОВЕ КЊИГЕ
Рајко Сарић
Поштовани присутни, даме и господо. Част ми је, вечерас, овде, пред вама свима, у овом здању да говорим после академика Матије Бећковића, односно пре уваженог професора, о књизи Сретена Јаковљевића. Имао сам част да будем рецензент ове књиге и неко ко је први имао увид у рукопис и сиров материјал док је још књига настајала.
Још док сам читао тај сиров материјал Сретенов, некако се издвојило неколико делова у тој књизи. Кренућу од те 1941. године, априлског рата слома Краљевине Југославије, и формирању усташке, монструм државе, Независне Државе Хрватске. И оног што се дешавало на подручју моје Херцеговине. Почео је да се остварује план Мила Будака једну трећину Срба побити, другу трећину побити, а трећу некако испратити до до Србије.
Други део на који би ја вама скренуо пажњу у овој књизи, која и јесте капитално дело, и хвала онима који су препознали ову књигу, је та несрећна 1942. година. Зима, пролеће 1942, лева скретања, како то нас учише у школи, односно почетак братоубилачког рата између четника и партизана. Односно, Срби се деле на четнике и партизане, јер у 1941 години, углавном једна и друга војска бјеше устаничка, а онда се поделише, скоро једна и друга беше српска. Нешто мало јесте било муслимана на почетку, касније све више у партизанској војсци, али исто тако се мора рећи да их је било и у четничкој војсци – југословенској војсци у отаџбини.
Следећи део који бих ја истакао, оно што је код Сретена централни део. То је та Битка на Неретви. Мит о срушеном мосту, како рече уважени академик, грађен после рата. Чак је и филм снимљен, са циљем да ето напаравимо нешто што у суштини није било. Училе су генерације и генерације о генијалној варци врховног команданта о бици за рањенике. Истина је сасвим другачија да су ти рањеници остављани, умирали по селима око Коњица и тамо даље према Невисињу, Калиновику и према Црној Гори.
И на крају, издвојио би тај трагични део, а тај део је свакако завршетак Другог дветског рата, и обрачун са четничким јединицама усташким јединицама и свима осталима. Гдје на простору Херцеговине је угалвном страдали одметници који су једноставно ловљени попут дивљачи или звери.
Што се тиче саме књиге, ја се надам да ће се књига читати и да се види и друга страна медаље. Истина је негде је између, у свакако да тежимо ка помирењу. Ка помирењу и да се и да се једном заврши тај грађански рат је прошло је осам деценија од тада… Хвала вам.
МИЛО ЛОМПАР – КЊИГА ПИСАНА СА ВРЛО ЈАСНИМ, ПИТКИМ И ДОКУМЕНТАРНИМ СТИЛОМ
Мило Ломпар
О књизи је говорио уважени гост, нашој јавности добро познат, Мило Ломпар. Универзитетски професор, професор историје књижевности. Један од најпознатијих и најпризнатијих српских интелектуалаца. Његова књига Дух самопирицањаније обична књига, већ камен темељац новог српског националног програма. Дванаест издања за једанаест година.
У дугом кретању кроз векове, које је Милорад Екмечић, назвао једном реченицoм Иве Андрића ,,дугим кретањем између клања и орања”, српски народ је у различитим приликама, под различитим режимима, у ропском и у слободном положају, са владрима својим и туђим, обликовао једну свест која се показала трајном, и на неки начин успео оно што сви аутентични историјски народи у свом саморазумевању кристалишу као жижне тачке или као темељене ставове који се понављају без обзира на околности.
Tи моменти обликују српски културни обаразац, и у високом регистру писмености, и у народном предању у усменој култури.
Сви ти моменти су кристалисали неколико кључних идеја које су обележиле наше нововековље. То је национална држава, Србија као њен стожер и Црна Гора српска држава. У исто време национална култура са европском ритмом образовања, са јаким освртом на војсци. Дакле, војна идеја и у исто време идеја националног уједињења и ослобађања. Тај покрет је захватио и Босну и Херцеговину, у којој се јављају устанци, најзнатнији Херцеговачки устанак. Па отуд и борба у неповољним условима хабзбуршке монархије за црквено просветну аутономију, и тројну краљевину Хрватску, Славонију и Даламацију у које се упорним радом српски народ бори да избори статус сувереног народа и да постане носилац суверенитета, тј. да буде признат као оснивач тог народног суверенитета. Читава та структура, је темељила се на овим елементима, културног саморазумевања. Није случајно да у Книну постоји поље као што се зове Косово. То значи, да постоји једна свеста, која спаја, што је везано за Книн и оно што је везано за Сент Андреју, где такође имамо фреске кнеза Лазара и оно или што доноси само Косовско поље и дечански, грачанички или љевишки манастири. То показује историју једнога народа.
У двадесетом веку, два су момента личила на то да би могла бити пети моменат културног обрасца. Културни обазац је нешто динамичко, није статичко, него се изнутра пуни значењем и смислом. Оба су била идеолошки везана. Један је био југословенство, други је био комунизам. Данас, када су на неки начин оба иза нас, ми видимо да они нису имали снагу обрасца, нису имали дакле снагу новог значења, него су прикрили, утолико ова књига Сретена Јаковљевића, својим насловом погађа тај неименовани а делотоврни моменат културног обрасца, који тек сада у рефлексима избија пред јавну и колективну свест – искуство геноцида. Геноцид је оно што је обележило двадесети век, у души и осећају српског народа и у његовом физичком посотојању.
Управо је томе посвећена књига Сретена Јаковљевића, која с једном систематичношћу бележи све елементе онога што је доносио у усковитлани пламен рата у такозваној Независнох Држави Хрватској. А то значи оно што је српски народ довело под мач и нож једног поретка који је тежио његовом физичком истребљењу. То је кључно, да се разуме, и то је нешто што је трајно, битно у овој књизи књизи.
Мило Ломпар
Сама књига писана је прво, врло јасним, питким и документарним стилом, са изузетно много примера и доказа, са позивањем на изворе, са хронолошким поретком у коме понекад снагом једнога, невероватног снажног реторичког ефекта делује само пуко набрајање. Да је већ 10. априла 1941. кад је у Загребу проглашена Независна Држава Хрватска у Смиљану извршен покољ, па онда читамо у наредном пасусу 11. априла, па 17. априла, па 23. априла, па 25. априла. Већ 25 априла донет је закон о забрани ћирилице. Дакле, видимо да је то један осмишљени програм који се остварује, да би потом то исто било у једном пасусу концентрисано над судбинама српских владика и оних који су побијени, као што је Дабро-боснаски владика Петар Зимоњић, или као што је владика Сава Горње-карловачки. Дакле, видимо да то иде из дана у дан. И тако се то чита, у једном доста јасном и документарном приказу, да би се потом прешло на елементе који идеолошки обликују свест тог народа и неопходности којима се одвија борба унутар самог српског народа. Са јасно негативном оценом и учинком комунистичког покрета, у његовим бројним и различитим срединама.
То је документарна подлога ове књиге. Ова књига се појављује као један од облика у којима треба изнутра, а то значи кроз свест, па онда кроз обазовни ситем, па онда кроз филмски или технолошком стадијуму примерени облик, довести до свести целокупног народа ту страшну и проблематичну драму која се одиграла с једне стране у геноциду који је нас је обележио, као Јермеен и Јевреје, у двадесетом веку. Јер је он био сума једног дугог историјског кретања, и у исто време, унутрашњи деструктивни моменат који је том геноциду давао једну врсту енергије, нехотице, али неупитно“.
Дакле, двоструки задатак се у размишљању над овом књигом појављује, одакле та сила долази споља и како делују дезинтегратициони моменти изнутра. То међутим више није питање историје, као такве, то је питање културе која ту историју треба да преведе, обликује, уобличи у јавну свест. Тај задатак остао тек са распадом Југославије пред нама. До тада је југословенско и комунистичко искуство, управо крило драму овог геноцида а књига Сретена Јаковљевића на појединим местима показује зашто је то тако“,
ЗОРАН ПОЛОГОШ – ЧАСТ МИ ЈЕ БИТИ ВЕЧЕРАС СА ВАМА
Скуп је поздравио, у име суиздавача књиге Удружења Коњичана Републике Српске Требиње, председник Зоран Пологош. Од првих дана грађанског рата у БиХ постао је борац Војске Републике Српске, са непуне 22 године. Тешко је рањен 1993. када је у минском пољу покушао да спаси рањеног саборца. Спасио га је, али Зоран остао без десне ноге испод колена. После рата завршио је Правни факултет и извршни је директор у Хидроелектрани на Требишњици у Требињу.
Уважени академици, професори, историчари, пјесници, писци, људи од пера, љубитељи књиге, драга браћо и сестре, уважене даме и господо, поштовани Сретене који си нас овде сабрао и окупио, носим вам поздраве из Херцеговине, из Дучићевог града, из града Требиња.
Зоран Пологош
Препознавши тему ове књиге, период на који се односи, аутора који је скоро пола свог живота посветио једном мукотрпном послу, истраживању истине о непреболним догађајима које је доживио српски народ у то зло вријеме, у вријеме кад је васколики српски народ био жртвован и када му је пријетило истребљење и нестанак, и када је аутор све то преточио у ову књигу, књигу истине, одлучили смо, без размишљања, да максимално подржимо овај пројекат, и да будемо суиздавачи књиге – Скривена историја о страдању Срба на простору НДХ 1941-1945. године.
Српски народ из града Коњица је прошао праву Голготу у претходном рату, од страдалне Брадине, Доњег Села, Блаца до логора Челебићи и Мусала, гдје људи бијаху убијани само зато што су Срби. Срби из Коњица су војнички одбранили своју вјековну територију, дајући 383 српске жртве за слободу, али по Дејтонском мировном споразуму, та крвљу натопљена територија припаде Федерацији Босне и Херцеговине и као и много пута у својој досадашњој историји бијасмо побједници у рату, а губитници у миру. Раселисмо се по свијету, али не нестадосмо, и не нестаде наше воље, наше енергије, наше вјере и жеље за истином и правдом.
Књига Скривена историја избавља истину, која је тамничила у педесетогодишњем комунистичком ропству, у којем је истина била само једна, њихова истина, каква нам је комунистичком кривотвореном историјом сервирана. У корицама ове књиге, која збори народски разумљивим језиком, садржај је истинитих прича мноштва свједока тог, можда и најтежег, и најстрадалнијег времена у историји српског народа.
У овим корицама су наши дједови, мајке и очеви, кумови, пријатељи, судионици тог времена, наведени прецизно и поименично, што представља врхунски подухват аутора Сретена Јаковљевића и говори нам о томе колико је то био тежак и обиман подухват, и временски и километарски неизрачунљив утрошак пређених километара и проведених радних сати на овој књизи, која ће, с правом, како рече један од најумнијих живућих Срба, пјесник, писац и академик Матија Бећковић, бити уврштена у архивске изворе о страдању Срба за вријеме НДХ.
Ова књига говори о важности познавања своје историје и записује истинити траг једног страдалног времена. Неке књиге треба заборавити, а неке запамтити и покољењима преносити, ово је једна од тих …..
МАТИЈА БЕЋКОВИЋ – СРПСКИ НАРОД СЕ СЕТИО МУСЛИМАНА, ЧЕТНИЧКИХ КОМАНДАНАТА
Матија Бећковић
Док је радио ову књигу, ја сам Сретену сугерирао да тако кажем, да се сети и поброји оне команданте четничке муслимане. Ви знате да је у штабу Михаиловића био Мустафа Мулалић, и можете да замислите каква је била судбина, тих породица, тих команданата, за ових протеклих пола века. И он је дао себи труда и све их је први пут поменуо. Они морају да имају своје синове и унуке и они морају да се радују, да се коначно српски народ сетио ових људи, који су са њима поделили своју судбину. А можда, не треба да завршимо ову вече, а да не споменемо двојицу кад су у то време када се завршио рат, када је Черчил отказао генералу Михаиловићу, а пристао уз маршала Тита. Онда му је Слободан Јовановић, написао следеће писмо: ,,Када је влада његовога краљевског величанттва и Велика Британија била сама, у борби за правду, први и једини који су јој притекли у помоћ били су Срби. Ко је могао сањати да ће после толико проливене крви и толиких жртава, Срби доживети већ тад иста влада назове народом, који би се дао водити од издајника. Ми то не можемо другчије разумети него да из неких нама непознатих разлога, та влада, није више расположена према српском народу.“ Како тада тако и данас. Ово сам додао ја.
А, свети владика Николај је такође, написао истоме Винстону Черчилу следеће речи: ,,Ви сте се одлучили против генерала Михаиловића, а за једно непознато лице из подземља. Ми то не можемо разумети другчије, него да сте се ви одлучили против српског народа. И да ја додам, како тада тако и данас.
СРЕТЕН ЈАКОВЉЕВИЋ, АУТОР КЊИГЕ
Поштовани посетиоци, даме и господо, браћо и сестре.
Сретен Јаковљевић
Хвала вам што сте својим доласком удостојили и увелеичали ово вече. Вече када се подсећамо на наше претке њихове патње, страдања, али славне борбе и победе.
После беседе ових наших познатих, признатих угледних, и величанствених академика и професора одустао сам да говорим о књизи а више ћу говорити о мотиву и начину рада, и шта ме понукало да кренем у овај посао, јер су оцене о књизи дали критичари, књижевници, историчари, као и бројни читаоци, Херцеговине, Босне, Србије и Црне Горе. А одавно је прешла границе многих европских држава, стигла је до Америке и далеке Аустралије у руке наших исељеника. Да подсетим, Министарство културе и информисања владе Републике Србије, након јавног конкурса, књигу је одабрало и препоручило библиотекама да је уврсте у свој књижни фонд
Књига је плод тридесетогодишњег рада и истраживања. Мотив да се бавим овом темом је вишеструк. Прво, завичај, Херцеговина, долина Неретве, Место великих ратних догађаја посебно у Другом светском рату. Још као деца слушали смо две приче о овим догађајима. Једну у школи, а другу код куће и у селу. У школи о партизанима победницима, о четницима, бандитима и издајницима, то је та била прича у школи. А, код куће је била сасвим супротна. Искрене и питке беседе наших очева, мајки, су нас плениле, не само да учимо за оцену, него да се вечно те приче памте.
Године 1990. Српска академија наук аи уметности у Беогарду, је формирала одбор за истраживање геноцида о страдању српског народа и других народа на просоотру бивше Југославије у ХХ веку. Председник Одбора је био уважени акдемик проф. др Радован Самарџић, а секретар др Милан Булајић. Тад су окупили једну екипу ентузијаста од Херцеговине до Баније и Карјине. Тако смо кренули у прикупљање метријала о страдању Срба…
Резултат тога рада су две већ објављене књиге ОТРГНУТИ ОД ЗАБОРАВА (1991), ОД БОРАКА ДО ВИШЕГРАДА – Илија Сарић соколаш и равногорац. (2014). Трећу, СКРИВЕНА ИСТОРИЈА о страдању Срба на простору НДХ 1941 – 1945 управо вечерас представљамо. Приликом рада наилазио сам на многе потошкоће, опструкције али и велику подршку истинских патроота и српских домаћина. На крају хвала вам као и свим који су допринели да ова књига угледа светло дана.
КОМПЛЕТАН ВИДЕО СНИМАК ПРОМОЦИЈЕ БИЋЕ ОБЈАВЉЕН НАРЕДНИХ ДАНА
Посетиоци прате Матијину беседу
УГЛЕДНИ ГОСТИ – Здесна налево: Др Војислав Коштуница, бивши председник Савезне Републике Југославије и премијер Србије, Бранка Радовановић, из Београда, лектор и књижевник, Милан Бурсаћ, из Лике, власник ,,Делататекса“ у Београду, Вукојица Живановић и мајка му Јелка рођена Шкулетић у Пљевљима, затим следе Бјелице из Коњица, (Ћесима) др Миливоје и инж Михајало (са маскама). Иза Коштунице први у другом реду Радиша Томашевић из Пријепоља, власник хотела ,,Орашац“. У трећем реду први здесна прота Милован Глоговац из Невесиња, до њега Миленко Малиш из Фоче…
Ред за књиге и посвету, док две Милице причају своју причу.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
