Пуно је симболике било на 5. завичајном скупу Требињаца на коме је гост био академик Матија Бећковић. Њему је овом приликом уручен “Аврамов штап” књижевна награда коју под покровитељством Града Требиња заједнички додјељују Удружење књижевника Србије, Републике Српске и српских писаца Црне Горе.
Удружење „Јован Дучић“ у Београду је, баш на дан стогодишњице уједињења двије српске земље – Србије и Црне Горе, по пети пут у овоме вијеку, уприличило вече Требињаца, које је већ по традицији, одржано у ресторану хотела “Орашац” на Кошутњаку.
Предсједник Удружења Жарко Ј. Ратковић поздравио је присутне и подсјетио на многобројне активности овог удружења.
– Трудили смо се да сачувамо углед и повјерење наших претходника који су годинама у матичној земљи Србији оставили дубок траг у привредном животу, култури, политици и науци – рекао је Ратковић наводећи академију посвећену архимандриту Нићифору Дучићу, издавање књиге Лука Вукаловић и херцеговачки устанци, као и традиционалне скупове посвећене Јовану Дучићу у Београду и Требињу. Удружење је учествовало и у хуманитарним акцијама, а ове године одлучили смо да помогнемо чланове нашег удружења окупљене у футсал тиму Требиње које је направило изванредне резултате у Лиги Републике Српске која се одржава у Београду – рекао је Ратковић посебно поздрављајући драге госте међу којима су били српски академик Матија Бећковић, директор Електропривреде РС Лука Петровић, народни посланик Илија Таминџија, вршилац дужности градоначелника Требиња Мирко Ћурић, директор Представништва РС у Београду Млађан Цицовић.
ЋУРИЋ: ТРЕБИЊЕ СЕ УВИЈЕК ОСЛАЊАЛО НА СРПСКУ ПРИЈЕСТОНИЦУ
Мирко Ћурић се захвалио домаћинима на гостопримству и у знак захвалности предсједнику Удружења Жарку Ратковићу уручио је умјетничку слику са мотивима моста на Требишњици.
– Требиње је увијек било ослоњено на нашу престоницу. Наша најбоља и најумнија омладина и данас стиче знање у Београду, а то заједнички желимо да уградимо у Требиње са надом да ће и даље да се развија и расте – рекао је Ћурић и подсјетио на несебичну помоћ коју је Влада Србије упутила Требињу.
– Захваљујући тој помоћи изграђен је вртић “Србија”, а гради се духовни центар Мркоњићи и уређује Стари град. Планирамо заједнички да градимо бољу дионицу пута Тјентиште-Фоча-Шћепан поље како би се што боље повезали – рекао је Ћурић уз поруку да су врата Градске управе Требиња отворена за све.
ГЛОГОВАЦ: МАТИЈА, ДОБРОДОШАО У СВОЈУ УЈЧЕВИНУ!
Увод за врхунац вечери направио је херцеговачки пјесник и филозоф Божо М. Глоговац, који је истакао да је Требињцима указана велика част због присутне “највеће својте Његошеве” академика Матије Бећковића.
– Знамо ми добро да је твоја добра мајка Зорка дична Херцеговка, а пошто је ово Херцеговина у малом, добродош’о у своју ујчевину, која је по милости најближа срцу – рекао је Глоговац уз напомену да су вршњаци.
– Обојица смо рођени оне године када је Њемачка напала Пољску чиме је почео Други свјетски рат. Пјесника Матију Бећковић пратим од оног времена када је био мина и воз без шина. Тада је са својом поезијом снажно загрмио, тако снажно да та грмљавина траје пуних пола вијека и још коју годину више. А он је још увијек воз без шина, јер стално га траже, свугдје га има – рекао је Глоговац.
Он је додао да су Матијини стихови, бјеседе, луцидне мисли и досјетке у овом наоружаном свијету једино његово оружје.
– Земља се, прије свега, културом брани. Матија је у културолошком смислу можда и највећи борац за свеопшту саборност народа који се зове српски. Расколницима који обезвређују све што има српски призвук упорно показује да смо браћа по крви, вјери и језику. Нико као он потпуније и боље не сагледава тај страшни раскол. Понекад иронично, често саркастично, увијек разложно упозорава на несагледиве болне посљедице, јер тешко оном народу ако му браћа не играју у истом колу, а то смо добро искусили у прошлом времену на својој кожи – рекао је у даху Глоговац и поручио Матији да нема Херцеговца који га у тој борби неће слиједити.
– Знаћемо и даће Бог с’тобом и уз тебе, ћераћемо се још – закључио је своју бесједу Глоговац.
МИЛОШЕВИЋ: ЗА ПРВАКЕ СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ НЕ РАСПИСУЈУ СЕ КОНКУРСИ!
Проф. др Радослав Милошевић је рекао да у Француској 7 о додјели награде “Аврамов штап” заједнички одлучују Удружење књижевника Србије, Републике Српске и друштво српских писаца Црне Горе.
– Ова награда успостављена је како би повезивала прваке српске поезије по свим српским земљама – рекао је Милошевић наводећи имена досадашњих лауретара Добрице Ерића, Даре Секулић, Љубивоја Ршумовића, Ранка Павловића, митрополита Амфилохија, Радована Караџића.
– За овакву награду се не расписују конкурси, јер за прваке конкурси не важе. Ово је награда над наградама – рекао је Милошевић и додао да је овај штап израдио члан друштва ликовних умјетника Драгиша Сворцан из Корита.
Штап чији врх краси оловка и који је симболично умотан у ношњу са традиционалном капом завратом дирнуо је у срце лауретара Матију Бећковића.
БЕЋКОВИЋ: ЗАБОРАВЉЕН НАЈЗНАЧАЈНИЈИ СРПСКИ ВОЂА 20. ВИЈЕКА
– Требињци, учинили сте ми незаслужену част да ме убројите у своје и да наградите ме овим “Аврамовим штапом” – рекао је Бећковић и додао да је Јован Дучић подигао “онај” споменик у сред Требиња.
-Ових година и дана Требиње је смјенило Цетиње, а Грачаница је замјенила Ловћен. Ових дана чујемо да у Црној Гори подижу споменик Јосипу Брозу Титу недалеко од споменика голооточким мученицима. А сам Његош је у оном казамату на врху Ловћена, па би можда било добро да онога коме дижу споменик премјесте на Ловћен, а Његоша нама дају. Или да дође у Београд или у Требиње, док се не врати Ловћен- рекао је Бећковић који се осврнуо на награђено дјело “Прах оца поезије”.
– Његош је посветио “Горски вијенац” праху оца Србије, па се мени чинило да је о 200 годишњици његовога рођења дошло вријеме да се споје прах оца поезије и прах оца Србије и тако сам написао ову поему – рекао је Бећковић који није могао да се не осврне на стогодишњицу српског уједињења.
– Јован Дучић писао је о врховном команданту српске војске у Првом рату, Краљу Александру Карађорђевићу, који је откупио рукопис “Горскога вијенца” и из Беча га после 1918. године донио у своју библиотеку. Из те породичне својине, нечијом самовољом је однесен на Цетиње – рекао је Бећковић и додао се ових година много слушало о Првоме рату.
– Врховни командант те војске имао је само 21 годину кад је почео том војском да командује. Прошло је више од пола вијека да отаџбина није уждила свијећу за душу тог најзначајнијег српскога владара двадесетога вијека. Прије 74 године убијен је он, син једног, унук два краља, праунук вожда Карађорђа, рођен на Цетињу, остао без мајке с непуне две године, школован код Руског Цара, водио три рата, прегазио Албанију, створио Југославију и једва да је некад скинуо униформу – рекао је Бећковић наводећи да је краљ Александар имао поетску идеју коју су имали само највећи људи у историји.
– И сам је писао и преводио поезију, волио је музику, разумио се у сликарство, био вјерник, добротвор и задужбинар, а уз то и установио и обновио готово све културне институције које имамо. Као Карађорђев праунук довршио је маузолеј на Опленцу, као Његошев потомак обновио капелу на Ловћену, као војник подигао споменик Незнаном јунаку на Авали и Побједнику на Калемегдану и споменик захвалности Француској на Калемегдану. Озидао храмове и костурнице широм земље, откупио рукопис “Горскога вијенца” о своме трошку, а кад је приликом посјете Манастиру Крка упитао братију шта би могао да учини за њих и испуни им каку жељу, игуман му је одговорио: “Величанство, ви сте све наше испунили на Куманову”. Последња звона која је чуо била су звона Манастира Савиње. Убијен је у Марсеју пред очима милион Француза који су изашли да га виде. Пао је на путу мира као прва жртва фашизма. Рука која га је убила ускоро је почела без списка да коље и убија његов народ, да пали гасне коморе Аушвица и Јасеновца, да у црно завија читав свет. У часу кад је Влада његовога сина прва у Европи донела лице Хитлера, Французи су са цвећем и свећама кренули на место на коме је убије. Сахрањен је на Опленцу, не уз Карађорђа и Краља Петра, него у крипти поред мајке Зорке. Црна Гора му је приложила вијенац од црног трња, а Црногорци су тог дана завезали звона и скинули чактаре са овнова. Уочи прославе Првог српског устанка чули су се гласови како ће и српска црква прогласити Краља Александра светитељем и мучеником, као што је то већ учинила руска црква са царском породицом. Из истих разлога због тврде вјере хришћанског држања пред смрћу, он јој је ишао у сусрет отворених очију. Једино што је могао вјеровати и у самртном часу да га Срби никад неће заборавити и како, гдје, зашто и од кога је убијен. Мени се чинило да је ово прилика да га споменемо. А ко ће га споменути ако неће Херцеговци и Требињци – рекао је Бећковић уз примједбу да је на недавној прослави у Паризу Србија била понижена, али је понизила и себе саму.
– Недалеко од Тријумфалне капије налази се споменик Краљу Петру и Александру, а на 20 километара је српско војничко гробље. Земља у срцу Париза потрошена костима српских војника. Нисмо се тамо појавили, није нас нико видио, а да смо тамо били свако би знао откуд смо се нашли на тој прослави и гдје нам је мјесто – рекао је Бећковић завршавајући своју бесједу цитатом Исидоре Секулић која је описала како је изгледао улазак Краља Александра у ослобођени Београд.
“Испод свих одређено издвојен, млад и немлад, официр сам. Шињел тежак, неиспеглан, не лежи на телу. Чизме грубе, капа стара, руке без рукавица а на лицу потамнелом, лепом лицу, израз човека измучена и узбуђена, човека танких живаца. Кроз пригушен шапат жена у сузама ‘понос наш, дете наше испаћено’. Београд га је дочекао у олујном тајцу офијукан ветровима победник се вратио у спаљени дом.”
ХЕРЦЕГОВЦИ СУ ДОБРОТВОРИ
Вршилац дужности градоначеника Требиња Мирко Ћурић уручио је добитнику “Аврамовог штапа” Матији Бећковићу новчану награду. – Ви сте Херцеговци, поред осталог, и велики добротвори. Један од највећих који је задужио Београд био је Лука Ћеловић, а код тог Луке увијек је одсједао Јован Дучић. То је хотел “Бристол” у Карађорђевој улици у Београду. Лијепо би било да се сјетимо тог човјека зато што је он истоварао пијесак и јео качамак, а оставио Београдском универзитету толике задужбине. И та ријеч задужбина није се могла употребљавати, али ево дошло је вријеме да споменемо и њега и његово дело – рекао је Бећковић који се осврнуо и на Јована Дучића. – Дучић у пратњи Краља Александара у Балканским ратовима био у Македонији на коти коју су цијели дан из свих оружја бомбардовали Бугари. Краљ Александар је стао баш на том мјесту, командант српске војске и те чете замолио је Дучића да оде да му проба да га наговори да се склони са тог места јер не би било згодно да погине врховни командант и краљ. Дучић је пришао Александру и рекао: “Ваше величанство, склоните се одавде, Бугари гађају”, а Карађорђев праунук је казао: “Знам, али нека моја војска види гдје стоји њен краљ”.
На крају званичног програма предсједник Удружења Жарко Ј. Ратковић је напоменуо да је удружење добило подршку од Града Београда да се у близини данашње Херцеговачке улице подигне споменик Луки Ћеловићу Требињцу – За то смо добили сагласност и одлуку скупштине града и обећали смо да ће Удружење Требињаца “Јован Дучић” финансирати тај споменик – рекао је Ратковић који је пренио и поздраве предсједника Одбора за дијаспору и Србе у региону Миодрага Линте који је због обиљежавања стогодишњице уједињења Црне Горе и Србије у Подгорици, први пут изостао са завичајног скупа Требињаца у Београду.
Да би дошли до најбољих производа из Херцеговине довољно је да прошетате београдским Булеваром изнад Ђерам пијаце
ХЕРЦЕГОВИНА НИКАД БЛИЖА БЕОГРАЂАНИМА
У забавном дијелу програма наступио је пјевач познати пјевач Чеда Марковић, а у опуштеној атмосфери чула се и херцеговачка ганга. У току вечери промовисани су и прехрамбени брендови из Херцеговине који се однедавно могу купити у “Старој херцеговачкој кући” која се налази изнад Ђерам пијаце у Београду, а свима су били бесплатно доступни нови бројеви „Гласа Требиња“ и „Српског кола“.
Већ по традицији, међу Требињцима је био легендарни кошаркаш Дејан Бодирога, као и отац предсједника Србије Анђелко Вучић.
ДОБРЕ ВЕЗЕ РС И ЗРЕЊАНИНА: Млађан Цицовић и Милан Бјелогрлић
ЦИЦОВИЋ: СПАЈАЊЕ ВЕЗА НАС СА ОНЕ СА НАМА СА ОВЕ СТРАНЕ ДРИНЕ
Директор Представништва Републике Српске у Србији Млађан Цицовић изразио је велико задовољство што је први пут био на дружењу Удружења које носи име славног Јована Дучића.
– За нас у Представништву све што завичајна удружења раде овдје у Србији представља посебан значај. Наши људи који су силом прилика или добровољно дошли да живе овдје на тај начин одржавају везу са завичајем, али га и на најбољи начин представљају у Србији. На тај начин даје се пун допринос у остваривању нашег основног програмског задатка, а то је прије свега јачање културних, духовних и свих других веза нас са оне стране Дрине са нама са ове стране Дрине – рекао је Цицовић.
ТУФЕГЏИЋ: ТРУДИЋЕМО СЕ ДА ОПРАВДАМО ПОВЈЕРЕЊЕ
Неизмјерну захвалност Удружењу исказао је и капитен КМФ Требиње Тихомир Туфегџић. -Разумијевање и добра воља водећих људи нашег Удружења било је пресудно за наставак такмичења у коме ћемо се свим срцем трудити да оправдамо повјерење и остваримо што боље резултате у футсал лиги – рекао је Туфегџић.
СВИ У ТРЕБИЊЕ НА ДОЧЕК НОВЕ ГОДИНЕ
На крају вечери задовољан је био Мирко Ћурић који се захвалио домаћинима и руководиоцима Удружења “ Јован Дучић“ Жарку Ратковићу, Раду Петровићу и Миливоју Мишу Рупићу. Он је искористио прилику и позвао све Требињце, Херцеговце и пријатеље Херцеговине да обиђу најјужнији српски град и у њему дочекају да Нову Годину.
– Очекујемо да ће наступ Џенана Лончаревића у новогодишњој ноћи привући велики број људи не само из Херцеговине, него и Србије – поручио је Ћурић.
Текст и фотографије: Трифко Ћоровић
СВЕ ФОТОГРАФИЈЕ СА ВЕЧЕРИ ТРЕБИЊАЦА МОЖЕТЕ ВИДЈЕТИ ОВДЈЕ
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
