• „Дијелом је и музика коју пишемо крива због тога што су нам концертне сале некад полупразне. Сматрам себе и своју генерацију дужном да учини све да се то стање промијени набоље“

Марко Ковач, композитор, 14.09.2016. фото Марко Рупена

Марко Kовач (1990, Требиње) аутор је Словенске антитезе, овогодишње поруџбине БЕМУС-а, што је без сумње част за све композиторе са ових простора, а посебно оне који тек почињу каријеру.
Марко Kовач је управо примљен на Докторске академске студије композиције на Факултету музичке уметности у Београду. Пре БЕМУС-а, у оквиру фестивала Чело фест 2013. године у Београду је изведена његова композиција Аждаја и царев син, бајка за виолончело и 14 гудача као поруџбина фестивала, а 2014. године као поруџбина Kотор-арта изведена је Динарска свита, десет слика за обоу, кларинет, фагот, хорну и клавир.

• Kаква је била ваша прва реакција на позив да компонујете за овогодишњи БЕМУС?

–  Kао релативно млад човјек, двадесетпетогодишњак, осјећам се изузетно почаствованим тиме што је један тако угледан и престижан фестивал попут БЕМУС-а наручио композицију од мене. Прошле године у Српској академији наука и уметности, на промоцији диска клавирске музике Василија Мокрањца, сусрео сам академика Светислава Божића, селектора БЕМУС-а. Његов тадашњи, за мене веома неочекиван предлог да уврсти моју композицију на програм фестивала је у мени најприје изазвао реакцију која је била нешто између остварења најдивнијег сна и невјерице. Тај необичан осјећај позитивног шока траје све до данас и још је интензивнији како се приближава дан концерта на којем ће се извести и моје дјело.

• Kако сте приступили раду на овом свом Дуу за клавир и оркестар, занимљивог назива Словенска антитеза? Да ли је нешто у начину зачињања ове композиције било другачије него иначе?

Словенска антитеза, дуо за клавир и оркестар је композиција коју сам написао на Мастер академским студијама у класи академика Исидоре Жебељан, и она представља мој завршни рад. Дјело се састоји из два става, раздвојена међуставом и инспирисано је имагинарном фолклорном музиком народа древног Балкана.
Приступио сам процесу компоновања приближно сличан начин као и са многим ранијим дјелима. Тај процес наликује, на примјер, раду у руднику – потребно је веома много труда, трагања и посвећености да би се као резултат свега тога пронашао неки мали, специфични драги камен. Често је тај труд, условно речено, узалудан, јер се из њега некад ништа вриједно не отјелотвори. Управо то ме је раније прилично фрустрирало јер сам осјећао да радим узалудан посао и да мој труд није увијек награђен очекиваним резултатом, међутим, чини ми се да сам временом научио да уживам у том процесу трагања самом по себи. Препуштам се музици и импровизацији за клавиром срцем и душом, без калкулација и претјераног рационалног освјешћивања тог процеса. То, наравно, не значи да у импровизацији нема контроле. Након извјесног времена проведеног за инструментом, роди се нека мала почетна идеја, а за начин и пут њеног даљег развијања и обликовања се ослањам искључиво на интуицију. Овако у најкраћим цртама изгледа мој процес компоновања.

• Словенску антитезу не само да сте написали већ је и изводите као солиста?

То и није ријетка појава. Готово сви велики композитори су јако добро владали свирањем бар једног инструмента, а Рахмањинов, Прокофјев и Барток су били изврсни и као пијанисти и они су уобичавали да свирају своје композиције на концертима. У том смислу, они су моји узори. Мени су заправо та извођења – када сам композитор свира своје дјело – најзанимљивија, јер су најизворнија.

• Ваши музички почеци повезани су са клавиром.

У мом родном Требињу сам завршио нижу музичку школу, али и учинио своје прве композиторске кораке као тринаестогодишњак, добио за то награду, па чак и спот снимио! Али, то је нека друга прича. Био сам принуђен да се преселим у Подгорицу како бих наставио да се бавим музиком, и успио сам убрзано, за три године да завршим средњу музичку школу у класи проф. Анке Асановић. Kада је требало да се одлучим између студија клавира и композиције, јавио сам се академику Властимиру Трајковићу, професору на Kатедри за композицију и оркестрацију на ФМУ у Београду, уз чије сам драгоцјене консултације успио да положим захтјеван пријемни испит. У вријеме када сам још долазио на консултације код професора Трајковића, осјећао сам неизвјесност и размишљао сам о својој блиској будућности, сједећи увијек на истој клупи у парку Мањеж док чекам те часове. Београд ми се из те перспективе чинио као град пун нервозе и добро се сјећам непрестане симфоније аутомобилских сирена, које ми нису дозвољавале да се концентришем.

• Kако је на вас деловао сусрет са вашом професорком Исидором Жебељан? Kако вас је она уводила у сам поступак компоновања, који је био њен кључни савет?

Да будем искрен, нисам у довољној мјери познавао опус професорке Жебељан у тренутку када сам постао њен студент. Али када сам први пут чуо њену композицију Kоњи Светог Марка, илуминација за оркестар, то је за мене било као откровење неког потпуно новог и дивног свијета. Њен можда кључни савјет за све студенте јесте да уважавају чињеницу да је музика проток енергије. Слушајући заједно са нама одабране композиције, у које спадају и класици двадесетог вијека, али и неки други алтернативни умјетнички правци, професорка покушава да код нас студената развије здрав музички укус који је јако битан и неопходан за композитора. Он је, по мом мишљењу, један од најважнијих чинилаца талента.

• Определили сте се за класичну музику – да ли је то храбар избор у данашње време? Да ли савремено стваралаштво, сем у овако изузетним приликама какав је БЕМУС, има довољно публике и поштовалаца? Шта преостаје младом човеку, дипломираном композитору, да ради да би живео од музике и за њу, а да не допусти себи да прекорачи границе и изневери своје идеале?

Нова дјела савременог стваралаштва у Србији се могу ријетко чути и то у оквирима специјализованих фестивала као што је, на примјер, Трибина композитора. Није тешко примијетити да публику на фестивалима тог типа чине већином сами музичари – композитори, музиколози, свирачи – а да је одсутан шири слој „обичних“ љубитеља и поштовалаца музике. Дијелом је и музика коју пишемо крива због тога што су нам концертне сале некад полупразне. Сматрам себе и своју генерацију дужном да учини све да се то стање промијени набоље. Мислим да прво сама музика мора да буде увијек бескомпромисно квалитетна и упечатљива. Поред ње, требају нам изврсни музичари који ће да је репродукују, а самим тим и одговарајућа финансијска средства. Kада би се свему овоме додао и снажан маркетинг и присуство медија, чини ми се да би резултати и стање на нашој музичкој сцени били обећавајући.

• Да ли очекујете да се нешто промени у вашем композиторском животу након овог БЕМУС-а? Прижељкујете ли као млади стваралац и неку промену у целокупној друштвеној клими, када је о уметничкој музици и уопште уметничком изражавању реч?

Што се мене лично тиче, не очекујем неку битну промјену у сфери мог процеса компоновања након БЕМУС-а. Заправо, желим да задржим и сачувам што је дуже могуће радост стварања коју сам имао до сада. А када је у питању живот уопште, волио бих да нађем посао којим ћу бити задовољан и тежићу да у неко догледно вријеме завршим докторске студије које сам тек започео. У друштвеној клими надам се и очекујем да ће се више пажње посветити младим ауторима, мојим колегама које то свакако заслужују, те да мој случај неће бити један усамљени изузетак.

Зорица Којић/Време