Приказ књиге ,,Лука у манастирима“ аутора Бориса Трбића и Јелене Туцаковић

ПИШЕ: Милана Бабић

Жиче, као ни других српских манастира, нема на мапама западних хришћанских споменика или цивилизацијских достигнућа. Нису регистровани у вестима, филмовима или популарној култури.
О њима се једноставно не зна ван уских кругова посвећених. И покушаји да у тим оквирима буду примећени се своде на испразни екслузивизам или на отужно, адолесцентско настојање да се „припада“,  које се по правилу завршава осјећањем изостављености или посипањем пепелом. (Фрагмент из књиге Лука у Манастирима)

Када једна књига, која је у ствари необичан хибридни путопис о манастирима, успије да споји неколико равни приповиједања, направи мост између Срба у матици и расејању те отвори многа питања, крећући се широким луком личне и друштвене самоспознаје, онда она заслужује посебно представљење и излазак у шире информативно поље. Она, по ријечима аутора, представља својеврстан саоднос историје, етнологије и фикције, те на нов и аутентичан начин отвара простор за велику полемику о могућностима представљања српске историје и културе. Но, кренимо редом.

Књига Лука у манастирима, аутора Бориса Трбића, филмског педагога из Мелбурна и Јелене Туцаковић, кустоса Етнографског Музеја у Београду најприје доноси визуелни одговор на изазове који су бачени пред српску и уопште сферу православних земаља – представити оно што припада источном духовном насљеђу на атрактиван, дубок и истовремено питак начин. Књига је уједно и мултимедијални пројекат – нуди изузетан визуелни доживљај боја, предјела и грађевина; одлазак у прошлост и покушај одгонетања историје, личне и колективне. Потрага за плавом бојом дјетињства прераста у потрагу за осмишљеним временом, за коријеном, за укотвиштем. Отац и син из Мелбурна полазе на необично путовање, метаисторијско колико и историјско. Они путују кроз Стари Рас и Црну Гору, а путовање завршавају на грчком острву Егини.

Књига проблематизује маргине колико и главне правце српске историје, хвата моменте, трептаје. Поједини тренуци, чаробни описи, поетизовано васкрсавање прошлог времена, смјештени су испод фотографија. Потребно је „отворити“ фотографију и ући у некадашњи свијет. Овај необичан дизајнерски „подвиг“ откривања свијета унутар корица чини од читаоца активног учесника – оног који одабира начин на који ће ући у књигу.

ЗАГЛУШУЈУЋЕ ТИШИНЕ

,,Односи силе у продукцији алтернативних наратива почињу са упоредним стварањем чињеница и извора из бар два разлога. Прво, чињенице никада нису бесмислене: заиста, оне постају чињеницама само због тога што су у неку руку важне, колико год да су минималне. Друго, чињенице нису створене једнакима: остављање трагова је увек такође и стварање тишина.“

Овај цитат Мишела Ролф-Трулоа разграђује један од темељних митова на којем је Запад изградио идентитет, онај о супериорности и безалтернативности сопствених наратива. Западни идентитет је врхунац непрекидног развоја антике. Стара Грчка, која је израсла из источног културног ареала, присвојена је од стране западне цивилизације и постала је један од њених кључних идентитетских образаца, без обзира на прекид који је трајао преко 1000 година (Сергеј Кара-Мурза).

Стога је за мене посебно инспиративан био појам  „заглушујуће тишине“ који је у књизи/пројекту стваралачког пара Трбић-Туцаковић на поетичан начин проблематизовао управо овај наметнути историјски наратив. Већ поднаслов књиге О заустављеним тренуцима времена нуди могућност и исписивања сакривене, прећутане повијести. Зауставити вријеме, зауставити наметнуту перцепцију и дати самосвојан модел представљања српске традиције и духовности у свијету у којем још увијек влада западни културни империјализам, у којем се свијет источног крила Европе просто игнорише – то није само привремен успјех! То може бити прекретница!

Мотив заглушујуће тишине налази се већ на почетку путописа – у потрази за плавом бојом приповједач (отац) поетизовано своди вријеме минулих десетљећа: У времену наметнутих истина које се нису доказивале и дугих заглушујућих тишина, било је лакше писати него говорити. Деца брже осете неке ствари. И попут воде, проналазе сопствене путеве.

Већина описа дата је кроз унутрашњу призму, преломљена кроз свијет оца и сина Луке, кроз њихове разговоре и импресије.

ПОТРАГА ЗА КОРИЈЕНОМ

Књига се враћа трагичном расељавању српског народа као једној од константи нашег постојања. Може се узети и као својеврстан лајтмотив српске историје. Оставити своје и поћи у туђину, други свијет, увијек значи направити унутрашњи лом, постати хомо дуплекс, ући у „шизофрено, емигрантско стање“. Повратак је неопходан да би онај који је отишао опет пронашао себе, саставио себе некадашњег и садашњег. Прича о очевој потрази преплиће се са синовљевим откивањем свијета својих предака. Стари мотив, но увијек актуелан.

Повратак међу своје почиње са тамноцрвеном бојом Жиче, „пурпурном бојом крви“. Изузетна су разматрања којим човјек након дугог времена одсуства посматра своје и себе – драгоцјена. То је оно око – онај објективни поглед – које нам је неопходно да бисмо створили реалну слику нас данашњих, заглушених буком и зађевицама. Да не бих превише открила о књизи, од свих ауторових обилазака и импресија ја ћу издвојити само она из Жиче:

У рату за који тврде да је можда већ заборављен, Краљево и околина су бомбардовани дуго и непотребно, до изнемоглости. Господари рата су, тражећи прихватљиве мете за телевизијску публику, желели да покажу да непријатељ никад не спава, да још увек није уништен, да не сме доћи до опуштања, чак ни онда када његови мртви постану вест за дванаесту страницу дневних новина. Случајном посетицу трагови разарања на први поглед нису уочљиви. Бол, негде уписана, је вероватно сакривена или пригушена попут брижљиво чуване породичне тајне, а присуство деце одрасле у послератним годинама је можда чини подношљивијом. У радњама се говори тише него што је уобичајено, на шеталишту нема повишених тонова, чак и две пролазнице које нам објашњавају како да стигнемо у ресторан причају у пола гласа. Све је некако смирено. Или заборављено. А можда и није.

Слиједи потом разматрање дуга који су нам оставили српски оци славећи своје претке и државу која им је остављена у наслеђе, и чувајући то наслеђе од оновремених завојевача: Градња Мати Многих Цркава завршена је 1217. и Стефан Првовјенчани је, забринут изолацијом, противтежу алијанси Латина и Угара потражио у новим савезима у католичким земаљама. Оженио се унуком венецијанског дужда Енрика Дандола, а Сава је отишао у Никеју. Преговарање са онима који су покушали да присвоје овај мали комад земље никада није престајало.

Прећутана историја – поновљена историја. Исувише историје на српској земљи којој тако треба мир и вријеме да повеже разасуто, док мирних времена готово да нема…

Крај књиге доноси затворен круг, плава боја се мијеша са првим свјетлима атинског пристаништа, а отац схвата да је, осим што је порастао, за сина ово путовање значило и пут ка сазријевању. Можда да бисмо расли морамо научити неке лекције из прошлости. Није ни чудо да сви читаоци који се одлуче да прочитају ову занимљиву књигу добијају само једну посвету:

Зашто је важно оно што је било?

Милана Бабић је професор српског језика и дипломирани теолог, координатор школске омладине Међународног Савеза „Насљедници Побједе“, предсједник истуреног одјељења Удружења драмских писаца Србије за РС и извршни уредник за издавачку дјелатност у Задужбини кнез Мирослав Хумски.

ИЗВОР: НОВИ СТАНДАРД

БИОГРАФИЈЕ АУТОРА КЊИГЕ:
Борис Трбић је одрастао у Србији и Перуу. Завршио је Факултет драмских умјетности. Двадесет и пет година живи и ради у Мелбурну гдје је предавао сценарио и историју филма филма на на универзитетима Deakin,  Victorian College of the Arts, RMIT  и педагогију Медија на универзитету Мonash. Од 2006. ради на филмској школи Swinburne University of Tehnology. Писао је сценарије за кратке и експерименталне филмове на фестивалима у Мелбурну, Ванкуверу и Монтреалу. Објавио је књигу Било једном на Блиском истоку 1990 – 2010. Био је контрибутор и рецезент књиге Косово: Вера и Помирење о филму ЕнклаваГорана Радовановића. Води програме сарадње са боливудским филмским студијима у Мумбају, Индија, и ради у изолованим урођеничким заједницама у Тенан Крику, у Сјеверној Аустралији. Ко-сценариста је документарног филма Мистерије тјескобе или Процес у биоскопској сали (2018). Специјализован је за филмску културу Блиског истока, документарни филм и палестински транснационални филм. Објављивао је у Новој српској политичкој мисли и Стању ствари.

Јелена Туцаковић је дипломирала Дизајн графике на Вишој школи ликовних и примјењених уметности и Етнологију и антрополигију на Филозофском факултету у Београду. Радила је публикације нашег националног комитета Међународног савета музеја, каталоге музејских изложби, а од 2013. је дизајнер манифестације Међународни фестивал етнолошког филма. Посљедњих седам година радила је у Етнографском музеју у Београду. Од 2016. Ради у Манаковој кући као кустос. На конзервацији археолошке и савремене керамике и порцелана радила је десет година. Живи и ради у Београду.