– Моја матер није ишла даље од Сплита, а за живота је промијенила осам држава!

Printscreen Tanjug/Video

Тако је синоћ у Београду, у Центру за културну деконтаминацију, обраћање започео Лордан Зафрановић, отварајући јубиларну пројекцију свог великог и оспораваног филма „Окупација у 26 слика“, а који ове 2018. године слави 40 година од завршног снимања и приказивања пред југословенском и свјетском публиком.

Филм који је 1978. године снимио млади југословенски редитељ, дипломац чувене прашке академије, уздрмао је и публику и стручну јавност, а државне службе опоменуо на страшне злочине прекривене присилом ћутања.

Као да су сви већ били заборавили херцеговачке јаме, гробна јасеновачка поља, дјецу са Козаре, крваво море испод Дубровника, али и комунистичке масовне одмазде… Изнад огромног понора зла била је саздана велика држава као велика тајна… И казна.

Сусрет са траговима јасеновачког пакла младог Лордана ће усмјерити на тематику природе зла и његових посљедица. У Београду је упознао Мирка Ковача, даровитог писца и сценаристу, Србина поријеклом из Херцеговине, а који му је понудио филмску причу.

Све се сложило јако брзо, а „Јадран Филм“, тада једна од најутицајнијих европских филмских кућа прихватио је нацрт пројекта и одобрио буџет за припреме филма.

У почетку су знали да ће Милан Штрљић играти једну од главних улога, а за остале су се тражили прикладни ликови. Случајно су „се десили“, Иван Клеменц и Франо Ласић. Скупили су главну тројку, имали су добру причу, уплаћен је новац… Остало је било само игра талентима.

Филмска прича је рађена по историјским документима и књизи Мата Јакшића „Дубровник 1941.“.

У филму је све поткријепљено стварним догађајима који су се у Дубровнику десили са годинама окупације. Сцена подизања усташке заставе на Страдуну до детаља је оживљена са постојеће архивске фотографије, Чех Хубичка заиста је живио у Дубровнику, као и она руска грофица и свештеник, а најтежи кадар покоља у аутобусу детаљно је студиран на основу приче и документације која се чува у Историјском архиву Града Дубровника.

– Господине Зафрановићу, да ли се „покољ из аутобуса“ заиста десио у околини Дубровника? У Босни и Херцеговини су новине писале о једном босанском муслиману који је лично свједочио да је возио један такав „аутобус смрти“ из Ливна према Купресу, гдје се покољ и догодио. – питам г. Зафрановића користећи прилику да добијем појашњење „из прве руке“.

– Тај злочин се заиста десио у околини Дубровника, а аутобус је кренуо из града негдје према Попову пољу. За то постоје документи и искази. Све што се десило у аутобусу била је само наша филмска и умјетничка реконструкција стварног злочина.– појаснио ми је редитељ.

Током снимања филма екипа је имала бројне проблеме и противљења, те знаке непријатељства од локалног становништва. Једног јутра на Страдун су стигли глумци, опрема и филмска пратња да сниме поједине сцене из тог дијела града. Часне сестре из самостана на Страдуну пред њима су пролиле уље по плочнику, тако да је било немогуће радити док комуналне службе нису опрале плочник. А када је филм приказан у Београду цио Дубровник се дигао на ноге осуђујући Лордана Зафрановића и његово ружење „славног Града“.

Филм је исте године добио награду на Фестивалу филмског сценарија у Врњачкој Бањи.

У Београду је филм погледало 600 000 гледалаца, што је значило сваки други становник.

Лордан је остао несаломив пред нападима и оспоравањима. То што критикујем зло у своме народу значи да га волим, говорио им је. Ко ће о томе говорити, ако не ми који смо дио тог народа!

Почетком рата у бившој Југославији непријатељство хрватске јавности излило се и на њега. Морао је напустити Загреб, преко Париза је отишао у Праг гдје и данас живи.

У истом невремену Мирко Ковач напушта Београд и одлази у Ровињ гдје се и упокојио 2013. године. Мирково подилажење хрватској неоусташкој реинкарнацији, силно је наљутило Лордана Зафрановића. Прекинули су пријатељство, а које је обновљено тек пред Миркову смрт.

– Разочаран сам Србијом и Београдом, то морам рећи. Ја памтим овај град као једно културно блиставо средиште које прихвата све прогресивно, град са здравим и чудесним напоном. Ту су били најбољи музичари, сликари, глумци, културна и научна елита цијеле земље.  Ово што се данас снима и дешава у Београду спуштено је на најнижи ниво. Филмски радници су сврстани у кланове и отимају се око нешто мало новца које им нуди неки државни фонд за филм. Нема ту умјетности, све је само борба за профит. Желио сам снимити филм о дјеци са Козаре, али нека анонимна комисија из тог фонда одбила је финансирати ову моју причу.  Дакле, Србију то не занима.

ЛОША ФОТОГРАФИЈА СА ОДЛИЧНИМ РЕДИТЕЉЕМ: Лордан Зафрановић и Горан Лучић

Уз честитке за велики филмски јубилеј, те захвалност што сам имао прилику да са аутором погледам ово умјетничко ремек-дјело, одиста једну од најбољих филмских критика зла, пожелио сам г. Зафрановићу да ускоро посјети Херцеговину, земљу која је проживјела страшну причу из „Окупације“, али и родила писца његових најуспјешнијих сценарија, Мирка Ковача, који како год било, јесте велики српски писац. Српска Херцеговина га је родила, а Београд учинио великим.

Гoран Лучић